Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II боравиће од 22. до 29. септембра 2017. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви.
Житељи Београда имаће прилику да поздраве Блажењејшег Патријарха Теодора и његову часну пратњу непосредно по његовом доласку у петак, 22. септембра 2017. године, када ће, после свечаног дочека, у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду у част високог госта бити служена докслогија са почетком у 9:30 часова.
Програмом посете предвиђено је да високи гости из Александријске Цркве у београдском Саборном храму у суботу, 23. септембра 2017. године, учествују на бденију које ће почети у 17 часова.
Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 24. септембра 2017. године.
Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Крушедолу, Хопову, Жичи, Студеници, Сопоћанима, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, граду Нишу и његовим храмовима и знаменитостима, као и манастиру Раваници.
Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије.
Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ досад незабележеног страдања и егзодуса народа, посебно са Блиског Истока и са афричког континента.
Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете.
Александријска Патријаршија
Град Александрија један је од најзначајнијих културних и духовних центара старог века. Семе Христове науке у Александрији засејали су староседеоци Јевреји, који су често путовали у Свету Земљу. Александријску Цркву основао је већ око педесете године по Рођењу Христовом свети апостол и јеванђелист Марко, који је за епископа рукоположио светог Анијана Александријског, тројицу свештеника и седам ђакона. Апостол Марко је мученички пострадао у Александрији негде око 62. године по Христу.
Како је у својој „Црквеној историји” забележио Јевсевије Кесаријски, у Александрији је од најстаријих времена постојала Катихетска школа. Настала је у значајном историјском тренутку сусретања јелинске философије и културе и хришћанске богооткривене вере. Велики учитељи те школе били су Климент Александријски, Ориген, Дионисије Александријски, Петар Александријски и Дидим Слепи, а касније и њихови ученици Атинагора Атински и Григорије Чудотворац. Јевсевије пише да је школа од свог постанка била позната као „учитељица вере, училиште свештених наука, училиште александријско, училиште за оглашене”.
У време догматских спорова Александријска Црква је дала два велика васељенска учитеља Цркве – свете Атанасија Великог и Кирила Великог, два стуба хришћанске вере и Светог Предања Цркве.
Почетком 3. века велики прогон хришћана који је започео римски император Септимије Север дао је нови мученички венац Александријској Цркви, али ју је и ојачао јер се број хришћана знатно повећао.
Александријска Црква је у то време дала још један велики допринос Цркви. У личностима светих великих подвижника Антонија, Пахомија, Пимена, Пајсија и многих других постала је колевка православног монаштва. До краја 4. века Тиваидска и Нитријска пустиња у Египту постале су центри и расадници монашког живота уопште.
Од средине 3. столећа александријски епископи носе титулу папе, а од 451. године и титулу патријарха.
Потоњи векови чине бурну историју ове Патријаршије. Велике последице оставили су аријанство, затим појава монофизитске јереси, догматски сукоби и победа Православља, нарочито одлуке четвртог васељенског (Халкидонског) сабора, а касније арапска освајања, крсташки ратови и османлијско заузимање Египта. Седште патријараха александријских било је измештено у Константинопољ (Цариград) и тек средином 19. века Александријска Патријаршија поново задобија своју пуну самосталност.
Патријарх Фотије и његов наследник Мелетије значајно су допринели даљем јачању Александријске Цркве, посебно у временима после великих миграција малоазијских Грка, као и многобројних православних Арапа, у Египат.
Данас Александријска Патријаршија канонски обухвата територију Африке, односно 56 држава афричког континента, са 27 митрополија и 4 епископије, преко хиљаду парохија и четири духовне академије. Богослужбени језици су – поред грчког и арапског – енглески, руски и француски, као и 50 афричких језика. Седиште Патријаршије је при Благовештењском храму у Александрији у Египту.
Ко је православни Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор
Од 2004. године, Предстојатељ Александријске Цркве је Теодор II, који носи титулу: Његово Блаженство Папа и Патријарх великога града Александрије, Либије, Пентопоља, Етиопије, све земље египатске и све Африке, Отац отаца, Пастир пастира, Архијереј архијереја, тринаести апостол и судија васељене.
Достојно носећи ову старинску кићену титулу, која осликава углед и утицај Александријске Патријаршије и њених предстојатеља у свим вековима историје Цркве, Његово Блаженство г. Теодор II је наследник многих светих aрхиепископа и патријараха aлександријских. Апостолски шири Христову науку на афричком континенту извршујући Божју вољу и Божје дело да сви народи дођу у познање Истине.
Патријарх Теодор је рођен на Криту 1954. године. Завршио је славну Ризаријеву богословију у Атини, као и Теолошки факултет Аристотеловог Универзитета у Солуну. Студирао је и историју уметности, књижевност и философију у Одеси.
У манастиру Успења Пресвете Богородице у Ираклиону, на Криту, примио је монашки постриг 1973. године, а од 1975. до 1985. године служио је као архиђакон и секретар Митрополије лампијске и сфакијске, где је показао велики труд и успех у проповедању и у парохијској и филантропској служби.
Патријарх александријски Никола VI именовао га је 1985. године за Егзарха патријарашког трона у Русији, са седиштем у Одеси.
Током боравка у Одеси, најпре као студент историје уметности и философије, а касније као егзарх Александријске Патријаршије, више пута је посетио Србију и упознао српски народ и многе српске архијереје, који су у њему стекли искреног и драгоценог пријатеља. У Одеси, где је основао Институт за хеленску културу и Музеј „Филики Етерија”, борави до 1990. године, када је рукоположен у чин архијереја, поставши епископ кирински. Био је представник патријарха Партенија III у Атини и његов стални пратилац током мисионарских путовања по Африци, приликом посета сестринским помесним Црквама, током богословских конференција...
Патријарх александријски Петар VII именује га 1997. године за свог викарног епископа за град Александрију, а не дуго затим изабран је за митрополита Камеруна и Централне Африке. У том периоду, на корист Цркви и народу Камеруна, почиње да се исказује његов изванредан дар за организацију и мисију: гради храмове, школе и болнице, пружајући несебичну помоћ многобројним сиромашним и потребитим житељима Централне Африке.
Митрополит Зимбабвеа постаје 2002. године, када покреће својеврсну духовну обнову тако што оснива мисионарске и културне центре у Харареу и другим градовима, мобилне клинике здравствене заштите, техничке и медицинске школе. Такође, подиже нове храмове и помаже при оснивању нових парохија и грчких заједница у Боцвани и Анголи.
После велике трагедије, када је у паду хеликоптера близу Свете Горе Атонске погинуо патријарх Петар, изабран је 9. октобра 2004. године за Патријарха александријског и све Африке. Устоличен је у древни трон патријараха александријских 24. октобра 2004. године у Благовештењском храму у Александрији, у присуству многих поглавара и представника Цркава, највиших државних представника Египта и Грчке, као и десетинâ хиљадâ православних хришћана.
Труд који Његово Блаженство пројављује у свом апостолско-мисионарском раду, велика љубав према сваком човеку Африке, било да је он Грк, Арапин или црни Африканац, благодатно делују и преображавају цео афрички континент. Ако се томе дода и његов успех у решавању најосновнијих питања људске заједнице, питањâ мира и слободе, сиромаштва и глади, онда све то оглашава у њему драгог госта, притом и истинског пријатеља српског народа. Са побожном радошћу, отвореног и гостољубивог срца, треба да дочекамо овог Божјег човека и да заиштемо и добијемо његов апостолски благослов и његове очинске молитве.
Извор: Српска Православна Црква
