Христо Јанарис: Истина и јединство Цркве

Данас постоји велики проблем у богословљу - а исто тако и философији или било којој другој науци која се тиче саме суштине живота: удаљавање језика од непосредног искуства, односно ограничавање језика на интелектуалне категорије и схеме. Језик богословља постао је „стручни“ или „научни“ језик, то јест језик професије. Професионализам претвара истину богословља у појмове који не могу ни протумачити ни преобразити конкретну стварност човековог живота.

Иза овог слабљења речи у границама научне неутралности, „крије се“ свеопшти човеков став или целокупна цивилизација. То је цивилизација која је утемељена на удаљавању речи од њеног личносног носиоца, желећи, истовремено, да реч повеже непосредно са суштином (или: суштином ствари), односно да појам повеже непосредно са „ноуменоном“ ради „објективности“ или позитивности знања.

Тако језик престаје да буде израз и изазов личносног искуства, претварајући се у неутралну „семантику“ објективних појмова. Он не „означава“ личносни однос према свету, према ближњему или према Богу, него објективизује назначено и претвара га у неутралан појам. Губи се динамичка повезаност логоса са универзалношћу искуства које надилази умно поимање. Кроз речи губи се човеков однос према свету и логос неизрецивог израза суштинских ствари света.

Настојање да интелектуално поимање постигне приближност „ноуменону“, што доводи до „научне“ неутрализације језика, у сваком случају има своје полазиште у утилитаризму. Чињеница да се истина исцрпљује у констатацији, а назначено у својој ноиматској дефиницији, јесте претпоставка „позитивне“ и ефикасније употребе језика. Језик се вреднује и функционише по начелу корисности. Паралелно са тим, потреба за позитивном ефикасношћу језика поткрепљује и мистификује условну „тачност“ научне констатације.

Од таквог уопштеног схватања и употребе језика не можемо лако спасти ни богословски израз. Богословље је сведено на семантички формализам, невезан за суштинске ствари живота и за човекову егзистенцијалну авантуру. Истине богословља претварају се у појмове који претендују на научну „акривију“. Стварности назначене богословским језиком постају неутрални појмови, ноиматска „начела“ и „аксиоми“ објективне идеологије и етике. Језик богословља се удаљује од искуства човекове „авантуре“ у границама греха и спасења, егзистенцијалног отуђења или егзистенцијалне аутентичности. Богословље се претвара у надградњу и психолошку надопуну, која има само моралне последице за „побољшање“ човековог живота.

Уза све ове датости, настојање да језик поново заживи како би означавао непосредност и свеопштост искуства - настојање да језик философствује или богословствује - представља велико искушење, али и мученички подвиг. Ако философија и даље јесте „љубав према мудрости“ и „ерос према мудрости“ - ерос према Речи (= Логосу) која живот образује у искуство личносног односа - и ако богословље јесте откривење личносног присуства тога Логоса, онда се то не може посведочити другачије него кроз језик: употребом језика која надилази конвенционалну подударност појмова и „ноуменона“ и идолотворење истине и њено претварање у аутономне појмове.

Све чешће избегавање подвига у оживљавању језика, нарочито у богословљу, представља компромис са „објективношћу“ историјске феноменологије. Сваки пут кад богословље претендује на ауторитет „објективне научности“, а истовремено оклева да јасно усвоји језик идеолошке и етичке утилитарности, приврженост феноменологији историјских последица постаје супститут позитивног знања.

Историјска „објективност“ неизбежно релативизује богословску истину. По сваку цену хоће да истину повеже са историјско-друштвеним последицама које воде њеној формулацији. Она има амбицију да замени „позитивност“ знања не непосредним свођењем искуства истине на конвенционалне појмове идеолошког или етичког реда, него исцрпљујућим пописивањем историјско-друштвених околности богословске формулације.

Тумачење историје, међутим, увек ће представљати „камен спотицања“ за позитивистички дух. Неодредива динамика историјског „битија“ и безвремене истине које се образују у границама те неодредивости, могу се исказати само личносном могућношћу критичке апстракције. Деловање критичке апстракције не може се потчинити објективним нормама. То је лични и недоказиви суд који одстрањује оно што је суштинско, како би пројавио динамику историјског развоја.

Наведимо један пример. Историјска „тачност“ исцрпљује се у спољашњем описивању философских и богословских ставова томистичког учења: Бог је субјект (subjectum) само у богословљу откривења - ово Томи Аквинском приписује историјска „тачност“. Али, само лична критичка апстракција може, помоћу датости историјских последица томизма, констатовати стварност историје: Тома посматра Бога као предмет (objectum) разума, рационалну нужност у оквирима доказивих схема конвенционалне „логике“. Објективна чињеница може бити апологетска ревност Аквинског усмерена ка томе да сачува истину ο Богу (можда то представља највећу побожност и његову богословску истанчаност). Историјска стварност представља отуђење искуствене непосредности личног Бога и Његово свођење на неутрални појам Првог Почетка (= Начела) и најузвишеније Вредности - што представља „смрт Бога“ у западној метафизици.

Тумачећи западну метафизику, Хајдегер посматра нихилизам као унутарњу нужност и обавезан исход ове метафизике. Такво тумачење претпоставља критичко-апстрактно посматрање историје и надилази условну објективност конкретних чињеница. У сваком случају, свесни нихилизам није у потпуности заменио метафизичку убеђеност у свим њеним појединачним фазама европске историје. Међутим, карактерисање нихилизма као „унутарње логике“ у историјском развоју доказно потврђене западне метафизике, изван феноменологије последица, представља главно тумачење историје, односно „систематско“ посматрање историје.

Странице које следе представљају „систематски“ приступ великој теми јединства Цркве. Јединство Цркве не представља организационо или интелектуално достигнуће, него, пре свега, егзистенцијалну чињеницу - начин постојања који сачињава Цркву. Оно се поистовећује са истином Цркве, односно са оним што Црква јесте као егзистенцијална могућност и благодатни дар живота.

Но, овај „систематски“ приступ јединству Цркве не може занемарити историјске пројаве или историјска искушења црквеног јединства. Повезивање јединства са истином Цркве, изван конкретне историјске стварности, у опасности је да се претвори у апстрактно интелектуално разматрање, без повезаности са животом човека.

Истовремено, међутим, повезаност истине Цркве са њеним историјским остваривањем или са неуспехом црквеног јединства противречи „тачности“ историјске феноменологије. Посматрано на основу критеријума историјске феноменологије, јединство Цркве и његова историјска искушења представљају исказ друштвених и цивилизацијских својстава, а не егзистенцијално остварење или егзистенцијални неуспех људи. Ово пак не значи да друштвене и цивилизацијске карактеристике немају заједничких тачака са човековом егзистенцијалном авантуром. Но, веза између ова два чиниоца представља највећи проблем у успостављању границе између слободног тумачења историје и њеног критичко-апстрактног посматрања, које надилази условну „објективност“ феноменологије симптома.

Усред пометње коју стварају историјски позитивизам, са једне стране, и појмовни (= ноиматски) формализам са друге, поновно повезивање истине Цркве са конкретним историјским и друштвеним пројавама те истине, али и са њеним егзистенцијалним садржајем, може бити остварено само уз претпоставку обновљеног богословског језика - језика који ће успети да богословствује унутар конкретних граница историјског искуства.

Христо Јанарас

Садржај

Предговор

Увод

ЗАЈЕДНИЦА ЦРКАВА И ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ

Прва глава

ИСТИНА ЈЕДИНСТВА

1. Богословље јединства

2. Динамика јединства

3. Благодатни дар јединства

Друга глава

ЈЕДИНСТВО ИСТИНЕ