У петак, 17. новембра 2017. године, у деведесетој години живота, уснуо је у Господу протојереј Младомир А. Тодоровић, најстарији живи ректор најстарије Карловачке богословије. На Ђурђиц је окретао славски колач са укућанима и свештеником, сутрадан се причестио и у смирај истога дана полако се угасио као свећа. Име проте Младомира је добро познато у круговима српске црквене просвете.
И презиме му је знаменито, јер потиче из Бреснице код Чачка, из породице чувеног проте Алексе Тодоровића, где је и угледао светло дана 27. фебруара 1928. године. Отац његов прота Алекса се одликовао светошћу живота, молитвеношћу и савесношћу у вршењу пастирске службе. Стога и не чуди да је с њим тесно сарађивао ондашњи владика жички, светитељ Николај Српски. Тако је и Младомир, још као седмогодишњи дечак, упознао владику Николаја, слушао његове беседе, проповеди и омилије и, не разумевајући их, дивио им се. У том дечачком добу Владика му је личио на духовног џина који стоји на вискокој гори и са горе гледа отворено небо, слуша од Господа заповести и преноси их нама доле на земљи. Времена су пролазила а Младомир је схватао штошта од онога што је Свети Владика говорио. У дечјим играма опонашао је свештеника и од малена тежио свештеничком чину.Његово школовање отпочело је у Краљеву, настављено у Београду, да би због ратних дешавања било прекинуто. Са обнављањем рада Призренске богословије 1947. године Младомир одлази тамо и уписује се у прву генарацију послератних богослова. По завршетку богословије и војне обавезе завршава и студије на Православном богословском факултету у Београду, после чега 1955. године поново стиже у Призрен, сада као професор Светог писма Старог завета. Са групом професора Призренске богословије шездесетих година прошлог века је „по потреби службе“ прешао у Београд, у Богословију Светог Саве. Одавде је после извесног времена, поново одлуком Светог синода, пребачен за професора у Сремске Карловце, где обновљена Карловачка богословија ради од 1964. године, најпре као одељење Богословије Светог Саве, а од 1967. године као самостална Богословија са именом свог новог заштитника и покровитеља Светог Арсенија, Архиепископа српског.Овде у Сремским Карловцима, негдашњем српском Сиону, професор Младомир ће остати до краја живота, трудећи се, најпре као педагог и професор, а од 1977. године и као ректор Богословије, све до пензионисања 1993. године, да све своје знање и снагу уложи у духовно узрастање младих генерација богослова у покушају да Карловачкој богословији, колико је то било могуће, поврати њену стару славу. Уједно, кроз тежак и мукотрпан педагошки рад, овде је и сам стасавао у оца трију синова- Владислава, Алексе и Немање, које је у свом нешто познијим добу родио са врлом супругом лекарком др Мирјаном, као и у свештенослужитеља и духовног пастира словесног стада које му је Свети Архијересјки Синод поверио. У чин ђакона рукоположио га је тадашњи епископ сремски Макарије у Саборној цркви Светог Николаја, а исти епископ у чин презвитера рукополаже га у Горњој цркви, данашњем манастиру Ваведења Пресвете Богородице.Прота Младомир је као ректор Богословије имао леп и коректан однос према наставном особљу. Умео је да разуме и подржи млађе наставнике. Потписника ових редова, кога је Свети Синод школске 1985/86. године поставио за хонорарног наставника Карловачке богословије, ученицима Богословије представио је следећим речима: „Децо, ви сте срећна генерације, јер сте за професора црквеног појања и основа музике добили најбоље што наша Црква данас има“. Такве речи подршке и охрабрења може да упути само прави педагог и прави човек, какав је био прота Младомир. Прота Младомир је био вишеструко надарен од Господа. Поред педагошког и списатељског дара имао је и дар сликања и иконописања. Понет тим даром неко време је проводио по овачарско-кабларски манастирима, сликајући већи број икона. Тако су настала и његова већа остварења, иконостаси за манастир Ћелије, манастир Ваведење у Овчавру и друге.Дуго времена провео је на писању библијске симфоније коју, нажалост, није успео да доврши. За књигу Студије о Србљаку, у издању Српске књижевне задруге 1970. године, написао је Речник појмова, личности и навода из Светога писма. За српску децу у дијаспори саставио је Божићну читанку, издање библиотеке Свечаник у Минхену. У рукопису је оставио целу библиотеку разних научних радова, претежно из његове уже и омиљене библијске области. Проћи ће још многе генерације да би стасале нове које ће једног дана бити у стању да рашчитају, објасне и објаве то што је прота Младомир саопштио хиљадама рукописних страница. Писао је све сам својеручно у свеске, попут владике Николаја. Вероватно се и у томе угледао на њега. Његова лична библиотека броји преко десет хиљада јединица. Неколико полица издваја се са уредно сложеним протиним рукописним свескама. Прота је и сам био жива, ходећа библиотека. Вазда спреман за гостопримство, за чашицу разговора, врло пријатан и одмерен у разговору. Права старина. Духовни горостас. Изгледом и стасом подсећа на `лава`, на пророке Самсона, Давида и друге којима се зацело и сам дивио. Гласом и мисаоношћу подсећа на аву Јустина, а високо уздигнутим челом, простотом и једноставношћу исказа на владику Николаја. Можда је он у својој личности објединио обојицу. Можда и потписник може дати себи за право да му узврати „мило за драго“, па да каже: прота Младомир је нешто најбоље што је Србија дала Српској Цркви и црквеној просвети“. Предраг Миодраг, професор Карловачке богословије
Извор: Телевизија Храм
