Не сећам се дана у којем нисам осећао божанску утеху. Понекад се догађају паузе, када слабије осећам утеху, и тада ми бива лоше. На овај начин сам у стању да схватим колико лоше живи велика већина људи. Одступили су од Бога и зато су лишени божанске утехе. Што се више човек удаљава од Бога, бива му теже. Уколико има Бога, може бити сиромашан свим осталим – ништа му више не треба. О томе се ради.
Ако пак, човек има све, али нема Бога, он проживљава унутрашње муке. Зато нам је, по мери наше снаге, неопходно да се приближимо Богу. Само у Божијој близини човек проналази радост – истинску, вечну. Живећи далеко од Сладког Исуса, испијамо горку чашу. Када старозаветни човек постаје царев син, он се храни божанским уживањима, небеском сладошћу, пребива у рајској радости, и већ у овом живот има делић предукуса рајског блаженства. Од мале рајске радости човек се сваког дана успиње ка све већој и већој. Поставља себи питање: „Није ваљда да у рају постоји нешто више од онога што сада осећам?“ Он се налази у таквом стању, да се не може бавити никаквим послом. Од ове божанске топлоте и сладости његове ноге, дословно речено, клецају. Његово срце пуца, трепери од радости, жели да разруши танку глинену ограду грудног коша и да одлети – јер земља и све земно чине се срцу као безвредне ситнице.
Прво је човек разговарао са Богом. Ипак, после је отишао од Бога и почео да се осећа попут човека који је некада живео у дворцу, а потом се једном заувек нашао за вратима дворца, гледао га из даљине и горко плакао. Како страда дете, када је далеко од мајке, тако страда и мучи се човек далек од Бога. Чим човек почне да одступа од Бога, настају паклене муке. Ђаво је успео да га удаљи од Бога тако далеко, да је човек почео да се клања кумирима и приноси своју децу за жртве овим идолима. Како је то страшно! И ево бесови: где их толико проналазе, толико „богова“? <…> Ипак, највише се мучи сам ђаво јер је он даље од свих одступио од Бога и од љубави. Кад љубав одлази, почињу страшне, паклене муке. Шта је супротно љубави? Злоба. А злоба и мучење су једно исто.
Онај ко је одступио од Бога, подложан је утицају бесова, док онај ко живи са Богом, прима божанску Благодат. Благодат Божија умножава се код оног ко је има.
А ако човек има мало Благодати, но користи се њоме без потребне богобојажљивости, одузеће му се и оно мало што има (види Лк. 19, 26). Савременим људима недостаје Божије Благодати, јер грешећи одбацују од себе и оне мрвице Благодати које имају. Када Божија Благодат одступа, на човека се помамно бацају бесови. У зависности од тога колико су људи одступили од Бога, они осећају огорчење у овом животу. У другом животу, осећаће вечну муку. У којој мери човек живи према вољи Божијој, толико – још у овом животу – у неком степену може осетити сладост раја. Или ћемо већ у овом животу осећати рајску радост, и одавде отићи у рај, или ћемо делимично осећати паклено мучење – и сачувај нас Боже – завршити у аду. Рај је исто што и доброта, адско мучење исто што и зло. Када човек чини добра дела, осећа радост. Када чини грех – страда. Што више добра чини човек, више се радује, што више зла чини, умножава се страдање његове душе. Да ли лопов осећа радост? Каква тамо може бити радост – њу осећа онај ко чини добра дела. Све и да нађеш нешто на путу, и подигнеш, и назовеш ту ствар својом – одмах ћеш изгубити мир. Проналазач не зна ко је изгубио неку ствар, није никога опљачкао, нити оштетио, па ипак остаје лишен унутрашњег мира. Шта рећи о лопову! Чак када човек нешто добије од другог – он не осећа ону радост, коју осећа када дарује. Каква може бити радост ако крадеш и оштећујеш другог. Зато, погледајте на оне који жалосте и обмањују друге: како имају страшна лица, какве одвратне гримасе!
Човеку ће платити онај власник, за кога ради
Људи, који су се удаљили од Бога, никада неће осетити утеху и двоструко се муче. Онај ко не верује у Бога и будући живот, не само да је лишен утехе, него осуђује себе на вечне муке. Човеку ће платити онај домаћин, за кога ради. Ако радиш за црног власника, он ће већ овде твој живот начинити црним. Ако радиш за грех, са тобом ће се обрачунати ђаво. Ако умножаваш добродетељ, теби ће Христос платити. Што више радиш за Христа, то ћеш светлији и радоснији постајати. Али ми кажемо: „Радити за Христа? Па нисмо полудели!“ Како је то страшно! Непризнавање Жртве Христове ради човека! Христос је претрпео Распеће, да би нас искупио од грехова, да би очистио сав људски род. Шта је за нас урадио Христос, и шта ми чинимо за Њега?...
Људи желе да греше и да имају доброг Бога. Таквог Бога који би опраштао, док настављамо да грешимо. То јест, да радимо све што желимо. Он да нам прашта, непрестано да прашта, а ми да вртимо своју плочу. Људи не верују и зато се неуморно бацају у грех. Од тога, то јест, од неверја почиње све зло. Људи не верују у други живот, зато се ни са чим не боре. Вређају и обмањују једни друге, остављају своју децу... Чине се такве ствари, од којих застаје глас у грлу. Ти греси нису за шалу. Греси које чак ни Свети Оци нису предвидели у Светим Канонима. Као што је Бог рекао за Содому и Гомору: „Зато ћу сићи да видим да ли све чине као што глас дође преда ме; ако ли није тако да знам“ (Пост. 18, 21).
Ако се народ не покаје, ако се не врати Богу, изгубиће вечни живот. Човек треба да помогне самом себи да осети најдубљи смисао живота. Треба да се сабере, да би осетио божанску утеху. Задатак је да човек духовно расте, а не само да се суздржава од грехова.
Извор: Православие.ру
