Комисија је основана одлуком Светог архијерејског синода (касније и названа Синодска комисија) почетком шездесетих година (1962. г.), да би свој рад интензивније наставила 1968. године, рекло би се у новом саставу, и то: епископ рашко-призренски Павле (потоњи Српски патријарх), епископ жички др Василије, викарни епископ будимски др Данило Крстић, краће време епископ шабачко-ваљевски Јован, затим угледни професори Богословског факултета: старозаветник др Милош Ердељан, новозаветник др Емилијан Чарнић, догматичар др Стојан Гошевић, зналац црквенословенског језика проф. Богољуб Ћирковић и потписани као секретар све време до објављивања првог Црквом одобреног превода Новога завета 1984. године.
Др Ердељан је синодском одлуком био одређен за рецензента комисијског превода, али је он лично желео да учествује у самом раду на преводу, што се показало од великог значаја, јер је био учени професор, зналац старозаветне проблематике, одн. јеврејског језичког идиома, а и, иначе, грчког језика и, уопште, библијске науке као такве. Што се тиче проф. Емилијана Чарнића, он је у почетку учествовао у раду на превођењу, што је била синодска одлука, али је касније, с обзиром на то да је 1973. г. објавио свој превод Новогa завета у издању Библијског друштва, одустао од даље сарадње.
У Комисију су касније (средином седамдесетих година прошлога века) кооптирани млади професори Богословског факултета, који су управо били завршили своје богословске постдипломске студије у Грчкој: др Атанасије Јевтић (потоњи епископ банатски, одн. захумско-херцеговачки, сада у мировини), др Амфилохије Радовић (потоњи епископ банатски, одн. данашњи митрополит црногорско-приморски), др Иринеј Буловић (данашњи епископ бачки). Ови стручњаци су првенствено као богослови унели нову динамику у рад Комисије и заједно са старим њеним члановима привели дело крају.
Комисија је заседала у самој згради Патријаршије једном недељно, углавном поподне, у синодским канцеларијама, или у радним просторијама викарног епископа Данила. Претпостављало се да ће господа чланови Комисије у међувремену, од заседања до заседања, проучити по једну главу која је била на реду како би се убрзао рад.
Зна се да су својевремено, у заточеништву у манастирима Љубостињи и Војловици, свети епископ Николај Велимировић и јеромонах Василије Костић (потоњи епископ жички) радили на исправци Вуковог превода Новога завета, и да су на овом пољу урадили прилично много, с обзиром на радне и животне услове. Отуда је затражено од протојереја-ставрофора Алексе Тодоровића, тада српског пароха у Минхену, да пошаље прекуцане интервенције ових библијских прегалаца. Прота је, мада у високим годинама, ово свесрдно прихватио и доставио Комисији у Патријаршији све новозаветне књиге прекуцане на писаћој машини са унетим интервенцијама – исправкама епископа Николаја и јеромонаха Василија. Свака новозаветна књига је сада умножена у више примерака и уручена господи члановима Комисије као предложак за даљи рад, одн. за исправке овде већ исправљеног превода. Ипак се мора нагласити да Комисија није могла свагда сагледати у којој је мери већ била извршена ревизија, исправка Вуковог превода од стране епископа Николаја; изгледа да су били извршени најнеопходнији захвати у Војловици и да је главнина чекала овакав труст зналаца каквим је у оно време Српска црква располагала.
Уствари, Комисија се у почетку и звала Комисија Светог архијерејског синода за исправку Вуковог превода Новог завета, да би тек касније, током рада, било одлучено да се њен назив преиначи у Комисију Светог архијерејског синода за превод Новога завета. Овде се мора истаћи чињеница да је Комисија, и поред тога што је била оригинална у свом коначном производу, задржала лепоту Вуковог превода, штавише, читави стихови, па и одељци у целини нису ревидирани ако није било неопходно извршити неки језички или богословски захват. Ако читалац има на уму да је Караџић оставио 38 турцизама (!) (а ниједан превод Светог писма не трпи туђице, осим појединих непреводивих јеврејских или грчких речи, попут Амин, Алилуја, Саваот, псалам, јеванђеље, епископ, апостол, анђео, ђаво, Месија, Христос, литургија, апокалипсис, и др.), да Вук није имао смисла за префињене богословске и философске изразе, нити пак за сложене речи грађене по начелу грчких морфолошких начела (партиципе, поготово трпне, углавном је избацио), па ни за обележавање обичних појмова, као: главни свештеник уместо првосвештеник, онај који мир гради уместо миротворац, а да не говоримо о појмовима као целомудрије, смиреноумље, и др. – бива јасно колики посао је Комисија имала да обави! Уколико, уз то, имамо на уму и реченичне обрте који су у изворнику одсјај семитизма, а који ми не користимо, утолико је било сложеније приступити редакцији.
Неопходно је да нашем читаоцу предочимо неке турцизме које је Вук упослио у свом преводу, а лично он је у предговору првом издању Новога завета набројао 30 таквих речи: аждаха, амајлија, аџуван, бадава, басамак, долама, занат, исе, кавгаџија, кадар, кеса, кула, ленгер, мáна, неимар, нишесте, ока, пазар, сахат, соба, сунђер, торба, филдиш, хазна, хајдук, харач, хатер, чалма, чаршија. Све ове речи Комисија је заменила одговарајућим речима чисто српског порекла. Исто је то учинила с речима које су остале из старословенског, одн. српскословенског говора (Вук пише да су се апостоли налазили на брегу Галилејског језера, а берег на словенском значу обала, није брдо! Значи, налазили су се на обали тог језера). Исправљени су и народски називи неких новозаветних личности, и сад пишемо Андреј а не Андрија, Тимотеј а не Тимотије, Захарија а не Зарија, Вартоломеј а не Вартоломије и др.). Народски поздрави такође су замењени одговарајућим исказима из грчко-римског времена: уместо Добро јутро – Радујте се; уместо Помози Бог, царе јудејски - Здраво, царе јудејски (Мт 27,29) и др.
Комисија састављена 1962. године већ је била исправила Вуков превод канонских јеванђеља, па је сада у новом саставу могла да, сходно упутствима Светог арх. синода, припреми пробно издање Четворојеванђеља, на ијекавском наречју, без изговора придева и заменица 2. падежа множине с наставком –ијех, него –их (на пример, Дјела светих апостола, а не светијех), и његових облика у 3. и 7. падежу такође множине; нити одречно нијеси, него ниси; њезин, него њен и сл. О издању Четворојевађеља 1967.г. старао се поч. епископ браничевски Хризостом (Војиновић), на чему му треба одати благодарност. И данас, у недостатку Четворојеванђеља које је Свети синод издао 2000. године, чита се из овог Четворојеванђеља недељним и празничним данима на литургијама.
Тако је Комисија из 1967. године започела са радом на исправци саборних посланица, њих седам, да би наставила са исправком посланица св. апостола Павла и касније Дела апостолских, Откривења Јовановог и поново самих јеванђеља. Мора се истаћи и то да се на исправку превода враћало у неколико наврата, па и пред само објављивање Новога завета 1984.г. у преводу Комисије Светог архијерејског синода, с тим што се сада рачунало са примедбама читалаца на основну верзију текста.
Било је, наравно, и писмених предлога читалаца који нису били умесни, или су одражавали непознавање проблематике, или пак непознавање новозаветног текста као таквог. Овде треба навести као пример место доксологије у посланици Римљанима, која се у Синодском преводу налази на крају 14. главе, стихови 24-26, а у Чарнићевом преводу она је на самом крају посланице, 16,25-27. Исти случај је са другим текстовима, у новозаветној науци познатим као интерполације, као што је 1 Јн 5,7-8, тзв. comma Johanneum, који у Синодском преводу гласи: ст. 7: „Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова тројица су једно. ст. 8: И троје је што свједочи на земљи: дух, и вода, икрв; и ово троје је уједно.“ У преводу проф. Емилијана Чарнића, који је имао пред собом критичко издање Новога завјета А. Мерка (Рим 1957), и не само код њега, ови стихови гласе скраћено: ст. 7: „Јер је троје који сведоче: ст. 8: Дух и вода и крв, и ово троје сведоче једно.“
Или крај Молитве Господње: „Jер је твоје царство и сила и слава у векове. Амин” (Мт 6,13), који је у нашем преводу донет (као и код Вука), али у виду новог реда. Могло би се ићи даље и тражити таква места, обично стихови, па и одељци (крај Марковог јеванђеља, 16,9-20, рецимо), који нису посведочени у свим новозаветним рукописима, али су део православне библијско-литургијске традиције (у смислу да су читани на богослужењима, те се налазе у лекционарима, који су такође поуздани извор обавештења о првоизворном библијском тексту). Или, ма какав био став библијске критичке науке, задржан је исказ: „А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17,21; ср. Мк 9,29). Има још неколико стихова које превод Комисије Светог синода садржи, а коју се у библијској критици текста сматрају интерполацијама, умецима.
У овом контексту морамо напоменути да је члановима Комисије био на располагању текст Новога завета који су припремили стручњаци Цариградске патријаршије и објавили га 1908. г. као textus receptus Православне цркве, значи као текст који се мора уважавати будући да су га припремили библијски стручњаци, новозаветници по налопгу Васељенске патријаршије, и што је био проверен литургијском употребом кроз столећа. Скоро исти углед је уживао и црквенословенски превод Новога завета, духовним животом проверени, освештани превод живе Христове Цркве православне.
Свакако да су чланови Комисије имали при руци и друге преводе Новога завета, као што су превод проф. Димитрија Стефановића (објављен у Београду 1934 .г.), превод Луја Бакотића целе Библије (Београд 1933), а од 1973. и Чарнићев превод. Од превода на стране језике треба споменути Лутеров ревидирани превод из 1956. г., као и тзв. Циришку Библију, и неке друге немачке преводе, док су кориштени и библијски преводи на енглески језик почев од оног чувеног Ауторизованог превода по налогу краља Џемса (Authorized Version of King James, из 1611. г.), преко тзв. Ревидираног стандардног превода Библије (Revised Standard Version) из 1946. г. Комисијски зналци других језика (првенствено латинског, руског, бугарског као и италијанског и француског) држали су пред собом и преводе на овим језицима, ради евентуалног изналаска бољег и тачнијег библијског израза на српском језику.
У раду Комисије много је користио стручни рад др Владимира Мошина Вуков Нови завет, објављен уз Просветино издање сабраних Вукових дела, тачније, уз десету књигу Нови завјет, стр. 489-712. Мошинов оглед је објављен и посебно исте, 1974. године. Он најпре пише о Вуковим претходницима, излаже историјат Вуковог превода, стручне критичке осврте од 1847. до 1863. године, разматра еволуцију Вуковог превода, и доноси исцрпан студиј историјских реалија и догматике, као и језика и стила. За похвалу је што о нашем првом народном преводу Новога завета пише стручњак руског порекла и науке, коме на уму и у души и даље одзвања црквенословенска реч будући да се руски језик није толико удаљио лексички ни морфолошки од грчког, одн. црквенословенског идиома.
Уз исту свеску сабраних Вукових дела објављен је и аналитички рад проф. др Димитрија Богдановића, тзв. критички апарат уз Нови завет, из стиха у стих, што је први стручни рад те врсте у нас. Богдановић је свој прегалачки рад срамежљиво назвао Напомене и објашњења, а захвата стране 713-1102. Уз то су на две стране (1193-94) донете штампарске грешке у издању Новог завета 1847. г. да би индекс речи и регистар личних и географских имена (стр. 113-11759 урадила Соња Богдановић. Овај рад ће касније пратити превод књиге Постања еп. Атанасија Јевтића и исте књиге јеромонаха Саве Јањића. Богдановић је пружио варијације текста сходно разним рукописима у којима се садржи, као и предлоге за превод тзв. спорних места. Зналац и грчког новозаветног текста и библијске науке, овај делатељ је много допринео српској библијској науци, управо на пољу које дотле није било обрађивано.
Такав критички апарат, наравно много опсежнији, доносе данашња издања Новога завета на изворном грчком језику за стручну употребу, првенствено под уредничким тимом стручњака на чијем челу су славни библисти Курт Аланд и Ервин Нестле. Штавише, они издају овакав критички апарат, али далеко опсежнији, објављиван и одвојено уз поједине библијске новозаветне књиге, искључиво за употребу преводилаца и других стручњака, професора Новога завета и грчког језика. Последње научно издање су припремили врхунски стручњаци за новозаветни грчки језик Еберхард и Ервин Нестле уз сарадњу Барбаре и Курта Аланда, Јована Каравидопула, Карла М. Мартинија и Бруса М. Мецгера (Novum Testamentum Graece post Eberhard et Erwin Nestle editione vicesima septima revisa communiter ediderunt Barbara et Kurt Aland, Johannes Karavidopoulos, Carlo M. Martini, Bruce M. Metzger), што је чувено и до сада непревазиђено тзв. 27. ревидирано критичко издање новозаветног текста на грчком језику (у међувремену је издато и 28. издање, које још нисмо имали у рукама).
Ово је први случај да је међу зналце историје и тачности библијског текста призван и професор Новога завета са солунског Богословског факултета Јован Каловидопулос, чији Увод у Нови завет је објавио епископ далматински Фотије на ползу наше богословске јуности.
Стручна јавност зна да је Синодски превод Новога завета стручан превод, а не народски, популаран, као што је био Вуков превод. Уствари, Вук и није преводио за богослужбену употребу, него, такорећи, у мисионарске сврхе - како би обичном читаоцу пружио у руке најсветију књигу. Тако, Вук није преводио да би се из његовог превода читало на богослужењима, што он и истиче у свом уводу из 1847. г., него да би га благочестиви народ читао, па би се он могао назвати малим мисионаром.
Синодски превод је одлуком Светог архијерејског сабора из 1984. године прихваћен као аутентичан превод, што значи да се може користити на богослужењима наше свете Цркве. Он садржи поделу на зачала, управо сходно богослужбеним књигама Јеванђељу и Апостолу, што је истакнуто са Зач и бр. зачала у загради, нпр. (Зач. 23). Пажљиви читалац ће притом приметити да се зачала с краја Дела апостолских настављају у саборним посланицама, тачније у Јаковљевој посланици, да би се од Јудине посланице наставила кроз посланице апостола Павла, почев с посланицом Римљанима. Управо ово указује на то да су у грчкој и црквенословенској Библији саборне посланице стајале иза Дела апостолских да би се наставиле Павлове посланице. Уз то, кад је Атанасије Стојковић, на захтев Библијског друштва, извршио рецензију Вуковог превода, за њега се вели да је обуставио свој рад с ревизијом Прве посланице Петрове, што ће рећи да није разгледао превод 14 Павлових посланица, јер су се у тадашњем црквенословенском канону налазиле после саборних посланица.
Свети архијерејски синод је исте године, 1984, објавио прво издање свога превода Новога завета на ијекавском наречју. Дело је штампано у Љубљани у чврстим корицама црвене боје, са одличним садржајем сваке главе донетим у заглављу, пре текста, а на чему се ревносно и стручно залагао епископ Атанасије Јевтић. Каснија издања су задржала текст овог садржаја с малим допунама или исправкама.
Друго издање је објављено, такође у сарадњи с Библијским друштвом, у Сарајеву 1990. године, док је треће издање штампано у Београду 1995. г. Ово треће издање је доживело извесне исправке, да би четврто издање (Београд) било у основи свечаног издања Јеванђеља припремљеног специјално за богослужбену употребу, са синаксарима и столповима зачала, по узору на Јеванђеља на црквенословенском језику. Ово богослужбено Јеванђеље је објављено у самој Патријаршији 2000. г. (друго издање 2005. г.). Оба издања су објављена ијекавским наречјем (екавско издање припремају језички стручњаци, у сарадњи с библијским зналцима).
У међувремену је, такође у сарадњи с Библијским друштвом, први пут у историји, 1998. године, објављено цело Свето писмо, где су Даничић и Вук “разведени”, наиме, донет је Стари завет у Даничићевом преводу, а Нови у Синодском преводу. Црква настоји да се, кад је у питању теолошки рад на догматици, етици и другим дисциплинама, више не цитира по Вуку него искључиво по преводу Комисије Светог синода. Ово би требало да буде правило, канон за све тумаче, теологе, студенте, богослове, за сваког истраживача тачности речи Божје.
протођакон Радомир Ракић
Извор: Српска Православна Црква
