Митрополит црногорско-приморски Амфилохије оцијенио је да је у Црној Гори, теже него било гдје друго у Европи, сачувати мир и слогу јер су подјеле постале дио званичног црногорског државног пројекта.
-Ни мањег „народца“ ни већих и опаснијих подјела и диоба, казао је митрополит Амфилохије у интервјуу за „Слободу.
Он је указао да су најопасније дроге оне идеолошке природе.
-Једна од њих код нас у Црној Гори јесте дрога монтенегринства која врхуни у најновијој законској обавези о полагању црногорског језика код непостојећих учитеља, код оних који ни сами не знају у чему се састоји, каква је граматика и азбука тог језика, који су од мајке и учитеља учили друге језике, навео је митрополит црногорско-приморски.
Од кад постоји, Црква досљедно показује на вријеме испред нас, на пут духовног сазријевања. Какво је данас виђење тог пута за нашу дјецу, како да их учинимо часнијим и здравијим људима?
-У праву сте, откад постоји Црква, а постоји од рођења Исуса Христа, њене Главе, она свједочи Њега као „пут, истину и живот“, поставши „пут“ ка Њему и у Њему остварењу вјечног смисла људског живота уопште. Тајном крштења и светим причешћем тијелом и крвљу Христовом Црква дарује пролазном људском бићу вјечни и бесмртни живот, храни га хљебом вјечног живота. Има ли ишта важније за нашу дјецу, за дјецу свега свијета од те истине да су „дјеца за вјечност рођена“, призвана да ходе путем који води у бесмртност и непролазност?! Лишавати дјецу те истине, значи лишавати их вјечне младости, чинити их поклоницима лажи, смрти и пролазности. За ту и такву слободу нас је Бог створио. Свака слобода која није слобода од смрти и ништавила лажна је слобода, привид је слободе.
Ви сте данас, сједећи на столици Светог Петра Цетињског, неријетко у тој (не)прилици, да позивате на мир и чување братске слоге у Црној Гори. Да ли су нове подјеле у нашем народу копије оних старих, или носе неку нову коб? Чини ли Вам се да нешто „ври“, испод површине видљиве свакодневице?
-Чување мира и братске слоге, то је призив сваког хришћанског епископа, сваког истинског вјерника. То је оно што су чинили епископи из ове апостолске столице од 13. вијека до данас, до Светог Петра и послије њега до данашњег дана. То је оно што сам и ја обећао приликом свог устоличења, децембра 1990. године, да сам призван да мирим живе, да мирим живе са мртвима и мртве међу собом. На тај прави мир непрекидно позивам сваком службом Божјом („Мир свима) и сваком својом ријечју. Мир који није на првом мјесту – помирење с Богом, а уз поштовање вјечног моралног Божјег закона, помирење са људима представља лажни мир и лажну човјечност.Јер „онај који љуби брата свога, у свјетлости пребива… а који мрзи брата свога, у тами је и у тами ходи…“(1 Јн. 2, 10-11). Свуда је тешко чувати тај прави мир и братску слогу, но, бојати се, у Црној Гори теже него било гдје друго у Европи. Подјеле у нашем народу, не само што јесу копије оних старих, племенских, династичких, етатистичких, партијских, него заиста носе у себи и „нову коб“ јединствену у Европи. Постале су и националистичке, језичке, културне, псеудоцрквене, утемељене на ратном и поратном братоубилаштву и оцеубилаштву (убиству небеског и земног очинства). Ни мањег „народца ни већих и опаснијих подјела и диоба, поставши званични црногорски државни пројекат! Никакво чудо што, братоубилаштвом и оцеубилаштвом, помрачена свијест и савјест брата од исте мајке рођеног, проглашава за небрата, вјековног пријатеља за непријатеља, вјековног непријатеља за пријатеља и спаситеља! Заиста, нешто опако „ври“ испод површине видљиве свакидашњице. Црква Божја, пак, свјесна свега тога, наставља своје помиритељско и препородитељско дјело, научена примјером Светог Петра Првог и Петра Другог, Ловћенског тајновидца, и других часних људи које је изњедрила у прошлим вијековима. „Сваки који је рођен од Бога не чини гријех… По овоме се познају дјеца Божија и дјеца ђавола: Сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата свога „(1Јн. 3,9-10).
Разорени су вриједни историјски темељи, збрисани многи узори из образовног система. Многи у данашњој Црној Гори управо у томе виде њену „нову вриједност“. Како гледате на овај бијег од коријена?
Док је Цркве Божје у овом народу могу бити, као што и јесу, угрожени историјски темељи његове душе, али не и разорени. Заиста, збрисани су многи узори из образовног система. Под образовањем се подразумијева не чување и обнављање истинског људског образа-лика, богообраза у човјеку, као што је то чињено у Црној Гори и шире од ње у прошлим временима, него његовање у њему мајмунолике образине. По ријечима руског социјалисте Бјелинског: „Човјек је од мајмуна, зато волимо једни друге“. Човјек, створен „по образу Божјем“, рођен из Божје вјечне љубави и човјекове љубави, и као такав призван да буде љубав, свједок вјечне љубави и доброте, слободе од смрти и ништавила, своди своју човјечност на ту и такву мајмунолику образину, на робовање стихијама овог свијета, на оно што Јован Богослов, апостол љубави, назива „похота тјелесна, похот очију и надменост живљења „(1 Јн. 2,16). Исти апостол нас и све људе позива: „Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби, не познаде Бога; јер Бог је љубав „(1 Јн. 4,7-8). Бијег од коријена, бијег је од Бога, почетка и краја свега, а онда је и бијег од човјека, и истинске човјечне, богочовјечне љубави. Ако је у томе „нова вриједност“ Црне Горе, онда се та вриједност састоји у бјекству од праве Црне Горе.
Црква у Црној Гори је отворила своја врата за убоге и невољне. Отворене су три црквене народне кухиње, а у току је рад на оснивању центра за рехабилитацију зависникаод наркотика. Како да се одбранимо од бројних социјалних и здравствених пошасти новога вијека? Да ли је то само проблем материјалне немаштине или неког дубљег сиромаштва?
-Социјална брига Цркве за убоге и невољне представља само један дио њене бриге о човјеку. Човјеково сиромаштво није само у материјалној немаштини, него је оно нешто много дубље од тога. Јер, човјек је биће које „не живи о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божјих (Мт. 4, 4). Отуда, духовна глад човјекова много је дубља од тјелесне глади. Човјек јесте тијело, али и душа. Тијело хоће своју храну, а душа своју, а најдубља глад човјекове душе јесте глад за хљебом вјечног живота, за истином, за бесмртношћу. Савремени хедонизам и дрога управо представљају покушај задовољења не тјелесне, већ духовне глади, али лажном храном. То се види по плодовима и једног и другог нарочито код младих. Најопасније, међутим, дроге јесу идеолошке дроге. Једна од њих код нас у Црној Гори јесте дрога монтенегринства која врхуни у најновијој законској обавези о полагању црногорског језика код непостојећих учитеља, код оних који ни сами не знају у чему се састоји, каква је граматика и азбука тог језика, који су од мајке и учитеља учили друге језике. Зато Црква бринући о тијелу брине о хљебу за тијело, али бринући за душу, даје духовну храну, од данашњег човјека презрену и заборављену.
Човјек је створен за слободу
-Нови дневни лист има лијепо име. Но, ако под слободом подразумијева само слободу ријечи, говора, физичку слободу није далеко отишао од осталих листова. Човјека је (Божија) слобода створила за слободу. Али првенствено за слободу од зла, гријеха, лажи и обмане, смрти, богомржње и човјекомржње. Гдје је Дух Божји, тамо је истинска слобода. Таква слобода нам треба и свједока такве слободе.
