Чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу.
(Патријарх Павле)
Свети и Велики Сабор Православне Цркве, који је одржан 2016. године на Криту, дуго је најављиван и припреман. Од њега се са правом много очекивало, а пре свега то да прекине, можда и предуго, вековно ћутање православне васељенске саборности. Та саборност је на овом Сабору показана, али њен живот тек треба да се пројави кроз рецепцију или примање Сабора од стране помесних Цркава. Јер, ако је саборност, као општост, суштина, онда је помесност, као постојећа конкретност, ипостаза те суштине. Отуда и оно што је саборски речено постаће живо и постојеће, уколико заживи у постојању помесних Цркава. А да ли ће заживети зависи од нас, удова од којих је црквено Тело састављено. Црквена пракса и живи и може да заживи само кроз нас. Несумњиво, Бог јесте са нама, али и он ће помоћи, по речима Патријарха Павла, ако буде имао коме.
Једно од важних питања које је на Сабору разматрано јесте и питање поста. У предсаборским, припремним активностима, управо је нашој помесној Цркви додељен задатак да припреми тему поста у Правосланој Цркви. Са тим у вези су и ставови које је по том питању изнео блаженопочивши Патријарх српски Павле.[1] Сабор је донео Одлуку која смисаоно утемељује подвиг поста. Тиме је указао на непромењиву суштину поста. Са друге стране, по питању праксе поста речено је да се оставља „на расуђивање помесним Православним Црквама да одреде меру човекољубивог снисхођења...“
О суштини и смислу поста и његовој пракси писао је и наш Патријарх Павле. Ми ћемо се, у редовима који следе, бавити анализом онога што је рекао Сабор и онога што је Патријарх написао. Циљ нам је да нашој црквеној јавности дамо допринос покретању и актуализацији важне теме поста у Цркви. Жеља нам је да тај мали допринос буде један каменчић у великом мозаику живе рецепције одлука Светог и Великог Сабора у нашој помесној Цркви.
Патријарх Павле је свој став о смислу и пракси поста у Цркви изразио кроз десет тачака (или закључака). У првој тачки он закључује: „Пост је божанска установа и о његовом безусловном држању у Православној цркви не може бити спора.“ Иза овог закључка стоји расуђивање о важности и суштини самог поста као хришћанског подвига. Управо тој суштинској димензији поста Сабор је посветио највећи део своје Одлуке. Могли бисмо рећи, да нам је Сабор искристалисао и појаснио суштину и предао је нашој црквеној помесности да јој одредимо начин живота и практиковања. Патријарх Павле ће те две равни, непромењиве суштине и промењиве праксе, нагласити речима:
„Православна Црква је Црква Христова по томе што ју је Он (Христос) основао Собом, целокупним својим животом и делом и утврдио особито својом крсном смрћу и Васкрсењем, тако да је она тело коме је Он, Христос, глава. По Вазнесењу Христовом Црква је, руковођена Духом Светим, проповедала еванђелску науку живећи по њој и уносећи је свакодневно у стварности свог постојања, не додајући јој ништа ново, нити укидајући оно што је установљено.“
Међутим, Патријарх се не зауставља само на принципу, него додаје значајно појашњење:
„Но чување неизмењивим онога што је Цркви као неизмењиво предато не значи мртвило, окамењеност, јер начин излагања непромењивих истина, у новом времену, може и треба да буде нови, а такође њихово уношење у живот увек значи „нову твар“, облачење новог човека сазданог по Богу (2 Кор 5, 17; Еф 4, 24). Тако и у ствари поста постоји једна страна доступна променама, која је поверена Цркви да њоме руководи. Та страна односи се на дужину поста и врсту хране која се у посту може употребљавати...“
Овакво пастирско расуђивање је пројављено и на Светом и Великом Сабору. Осврнимо се најпре на саборске закључке о суштини и смислу поста, а потом ћемо актуализовати предлоге његове праксе које је изнео Патријарх Павле.
Закључак Патријарха Павла да је обавезност држања поста у Цркви ван сваког спорења извире из суштинске важности самог поста. Заправо, пост као подвиг обједињује сав онај двиг словесне слободе која човека из палости и смртности уздиже до божанског живота. Другим речима, пост јесте средство на путу човековог препорођења и обожења. Он је пут којим се иде ка циљу.
Сабор најпре истиче да је пост „божанска заповест“ (1.Мој 2, 16-17). Послушност тој заповести, као и саму реч заповест, не треба разумети у јуридичком смислу. Та заповест је заправо божански призив човеку на имање једне воље са Богом. У томе и јесте тајна врлине послушности – престанак подељености воље човека у односу на вољу Бога. Тако, пост лечи и наш појам слободе, подучавајући нас да слобода није слобода од другога, већ слобода за другога. Пост, као путовођа у послушности, уводи у раскид сваког индивидуализма, као иконе смрти, и доводи до постојања као личности, до поистовећења слободе са љубављу према другом – Богу и ближњем. Јер, циљ послушања и јесте једна воља као слобода поистовећена са љубављу.
Зашто би баш уздржање, као темељна активност поста, било увод у љубавно општење са Богом? Управо зато што уздржање представља одрицање од оног што обезбеђује пали живот, као живот одељене индивидуе. Уздржање као одрицање је вољно и свесно умирање „старог човека“ и вољно и свесно постављање живота на нове основе – на однос са Богом и ближњима. Сабор нам у вези са овим истиче речи Светог Василија Великог: „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост... Истински пост је удаљавање од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост...“
Наведено није пуко морализаторство, већ, како рекосмо, одрицање од пале индивидуалности и постављање живота на нове основе. Јер, ово што Свети Василије наводи и јесте храна индивидуалне, пале егоцентричности која своје постојање исцрпљује на својој психосоматској (душевно-телесној) ипостаси. Наведено је храна за тело, али и храна за душу, за њену сујету, саможивост и нарцисоидност. Неуздржаност језика, гнев, похотне жеље, оговарања..., све су то акти којим индивидуа себе душевно храни, схватајући живот као одбрану и ограду од другог уз безусловно задовољење „хемије“ властитог сопства.
У вези са телесном храном Сабор нас подсећа на речи Светог Климента Александријског: „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели.“
Дакле, темељни смисао поста, као подвига уздржања, јесте подвиг преображаја пале индивидуалности у обожену личносност. Преображај саможивља у живот општења. Преображај појма слободе од себељубља у појам слободе као Богољубља и братољубља. Кроз пост се свесно и слободно одричемо од онога што храни нашу телесну и духовну палост и уздижемо се ка Храни бесмртности.
Александар Милојков
Извор: Поуке.орг
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
