Када говоримо о тајни Божијег мира и Завета, тада ми не говоримо о миру као некој расејаној идеји, нити о као о неком пасивном стању - нирвани, јер се мир увек односи на живу заједницу у којој постоји сведочење и динамично живљење верујућих људи, то јест, заједничарење словесних и личностних бића, која су дужна да живе у истини, миру, љубави, једномислију, једнодушности и радости (ср. Филип. 2,2). Та Заједница је мистично тело Христово (=Црква), а Он је њена Глава (ср. Еф. 2,22-23), и кроз Њега Бог Отац измирује све са Собом, учинивши мир Његовом крвљу на Крсту, помирувши кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима (Кол. 1,20). Другачије речено, то стање је живот у Христу (Јн. 16,33) – и можемо га назвати хришћанским миром (ср. Јн. 14,27) испуњеним потпуном и вечном радошћу (Јн. 15,11).
Тајна Божијег мира је тесно и нераскидиво повезана са богочовечанском Личношћу Исуса Христа и Заједницом (=Црквом), и ван те Заједнице она губи сваки смисао и значај. Једном речју, мир Божији је дар с неба и органски сједињен са спасењем, које се поистовећује са Богочовечанском Личношћу Исуса Христа,[1] и тај мир има историјске димензије,[2] о чему сведочи Апостол Павле: „Оправдавши се, дакле, вером, имамо мир у Богу кроз Господа нашег Исуса Христа“ (Рм. 5,1. ср. Кол. 1,20). „Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ (Еф. 2,14). Живети у миру Божијем значи живети у Христу, у заједници са Богом, са собом, са другим људима и васцелом Божијом творевином. Дакле, мир карактерише љубећи личностни однос и саборност.
Природа таквог мира је поптуно другачија и суштински се разликује од светског мира, то јест, војног, економског, друштвеног или породичног, због чега је свет и не познаје. Мир Божији је знак духовног присуства пострадалог и васкрслог Христа, односно, он је израз Христове победе над светом (ср. Мт. 10,34-35).[3]
Оваплоћење и страдање на Крсту Сина Божијег, а све то због спасења људског рода, свети Апостол Павле назива: „устројством тајне од вечности сакривене у Богу“ (Еф. 3,9). И заиста Месија Исус Христос је све саставио у Себи:„оно што је на небу и што је на земљи“ (Еф. 1,10). Доласком у свет, односно оваплоћењем Бога Логоса, „показа се Божија благодат, спасоносна за све људе“ (Тит. 2,11), и „имамо мир с Богом посредством Господа нашега Исуса Христа“ (Рм. 4,1), јер „Он је жртва помирења за наше грехе, не само за наше него и за грехе целога света“ (1Јн. 2,2). Својим страдањем Исус Христос је постао „искупљење“[4]за оне који Га прихватају, јер кроз (преко) жртву Исуса Христа дошло је до „помирења“ човека са Богом(Рм. 3,25), и једино Христовом жртвом људи могу да ступе у нову заједницу са Богом.[5] Као што је једење од забрањеног плода у Рају било узрок осуде, утолико пре Христово страдње служи као оправдање.[6] Међутим, потребно је нагласити да где год постоји љубав, постоји и мир. Исто тако, где год се човек бори против страсти, зла, злих и демонских сила, он ступа у мирну и еросну заједницу са Богом.[7] У Цркви Христовој, где вернике повезује јединство вере и заједничка љубав, хришћани доживљавају мир као начин живљења и мишљења и боре се против сваког демонског изазова.[8]
Свето Писмо сведочи да је Бог Отац благоизволео да у Исусу Христу измири човека и васцели свет са Собом (ср. Кол. 1,20). Тако се у Другој посланици Коринћанима каже: „Јер је Бог у Христу помирио свет са Собом, не урачунавајући им њихове преступе и метнувши у нас реч помирења“ (2Кор. 5,19). У црквеном песништву Православне Цркве се посебно истиче да Творац рађајући се као дете, обнавља сву творевину и одводи је првобитној красоти.[9] Једном речју, Он доноси „богатство обожења“,[10]и мир Божији сачуваће срца људска и мисли човекове у Христу Исусу (Филип. 4,7), и тако води људе ка Себи: свете, непорочне и невине (Кол. 1,22). Другим речима, Месија Исус Христос, дајући људима пуноћу живота, што ће рећи да су у Њему испуњени (Кол. 2,10), успоставио је нову заједницу између човекољубивог Бога и духовних људи.
По богооткривеном учењу, „рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа по телу јесте тајна која садржи у себи спасење рода људског: уништава се непријатељство између Бога и људи, Рај се отвара, Херувим отступа од дрвета живота и род људски приступа и храни се рајском храном“.[11]
О спасоносности очовечења Бога Логоса, карактеристичним речима говори Атанасије Велики: „Христос се оваплотио и очовечио и назван је брат наш и прворођени, због тварног тела које је обукао те постао нама сличан по телу. Јер, иако је са нама и ради нас постао човек, и брат наш због сличности тела, ипак се и у томе зове и јесте наш прворођени, јер, пошто смо сви ми људи пропадали по преступу Адамовом, тело се Његово прво између других спасло и ослободило, пошто је било тело Логоса, те се онда ми, као сутелесници Његови, спасавамо тим телом".[12]Спасење је обухваћено Логосовим оваплоћењем,[13] јер, дан Његовог рођења – Рождество, је време нашега спасења.[14]Данас Бог на земљу сиђе, и човек на небо узиђе.[15] Бог Логос нас спасава пошто Он „поставши једно тело са нама, привлачи нас к Себи“,[16] и мир у људима постаје стање потпуне и савршене личности, која се налази под благодаћу Божијом.[17] Што ће рећи да је духовна промена човекова од пресудног значаја за усељење мира Божијег, то јест мира Христовог у васцелог човека, који од тог тренутка постаје нови човек саздан по Богу у праведности и светости истине (ср. Еф. 4,24). У духовном и новом човеку, који не мисли на оно што је земаљско него на оно што је небеско, сапостоје љубав, живот и мир (ср. Рм. 8,6).
По библијском трезвеноумљу, мир и спасење, као духовна обнова „старога“ човека и успостављање нове заједнице са Богом – обожење,остварује се у заједници са Богочовеком Исусом Христом.Појавом БогочовекаХриста у свету, човек, а преко духовно обновљеног човека и васцела Божија творевина, поново задобија првобитни рајски мир, па чак и више од тога.Наступила је пуноћа мира, радости и наде у живот вечни – Царство Небеско (ср. Рм. 14,17).
Неизоставно је потребно рећи да мир Божији и спасење имају есхатолошке димензије и есхатолошки је дар (ср. Ис. 26,12), што значи да ће се пуноћа спасења остварити у „последњим временима“, односно, Другим доласком Христовим.Што значи да је Спаситељ Богочовек Исус Христос „есхатолошка садашњост“, а истовремено и есхатолошка будућност.Богооткривена је истина да је Исус Христос истинити мир Божији и «Челник» човековог спасења (Јевр. 12,2), и да се «наш повратак Богу не може замислити да је другачије извршен него кроз Христа Спаситеља».[18] Слободно можемо рећи да хришћански мир поимамо као израз спасења у Христу. Само онај ко има Христа за свога Господа, и ко је сједињен са Њим, може да иде и живи у миру (ср. Да. 16,36; Јак. 2,16). То је тако, јер, како рече Господ: «Вера твоја спасла те је; иди у миру» (Лк. 7,50).
Сматрамо да је богословски садржај мира неодвојив од живота човека хришћанина и од човековог односа према себи, према Богу, према другим људима и васцелој Божијој творевини.[19] Дакле, појмови: мир, љубав, радост, вера, нада, правда и слобода су међусобно испреплетени као шарена тканица.
Имајући у виду богооткривену истину да је Исус Христос Кнез мира (Ис. 9,6) и истинити Мир наш (Еф. 2,14), можемо рећи да мир Христов није од овога света, него је са неба (Јн. 3,13), и он је суд људском миру, односно, миру овога света (ср. 1Сол. 5,3). О личностним и искупитељским димензијама мира Христовог, забележено је код Апостола Павла: «А сад у Христу Исусу, ви који сте некада били далеко, постадосте близу крвљу Христовом. Јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство. Укинувши телом својим закон са његовим заповестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир. И да помири са Богом и једне и друге у једном телу крстом, убивши непријатељство на њему. И Он дошавши благовести мир вама који сте далеко и онима који су близу. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу» (Еф. 2, 13-18).
Управо због уништавања непријатељства, које је постојало између творевине и Творца, то јест, духовног и земаљског света, човек није више странац ни дошљак, него је постао «суграђанин светих и домаћи Божији» (Еф. 2,19). То и јесте разлог што је васцело богослужење Православне Цркве христоцентрично и мироцентрично.
Литургија је тајна мира Божијег и мира Христовог. Верници се на Литургији моле да им Бог пошаљеАнђела Мира, верног водича. Са миром започињеЛитургија и са миром се завршава. То се, на пример, јасно види мирној јектенији: У миру Господу се помолимо. Пут који води до божанствене Литургије је духовни мир. Без њега се не можемо увести у Литургију, не можемо је доживети,[20] јер «без тишине помисли ум се неће погрузити у скривене тајне».[21]
Затим се у јектенији обраћамо Богу: за вишњи мир и за спасење душа наших уГосподу се помолимо; За мир свега света, за непоколебљивост светих Божијих Цркава, и сједињења свих .....Господу се помолимо.„Мир као плод рађа непоколебивост светих Божијих Цркава. У миру Божијем брод Цркве плови постојано и сигурно према мирној луци Царства“.[22]
После Символа вере, ђакон на Литургији позива верни народ: „Стојмо мирно, стојмо са страхом, пазимо да свето Узношење у миру приносимо“. Значи, само у мирном расположењу духа приносимо Богу свето Узношење. Народ одговора: „Милост мира...“. Милост је плод најчистијег и најнепоколебљивијег мира.[23] Жртва нам је милошћу Божијом даровала вечни мир са Богом, са самим собом и са свима ближњима. Могли бисмо рећи да је мир Христов сам Христов долазак у свет и самоприношење Себе на жртву. Из речи јектеније у којој се молимо: «За добро растварање ваздуха, рађање добрих плодова на земљи.... за оне који плове, путују, који су у болницама...», јасно се види да се хришћанин налази у заједници са свима људима и Божијом творевином.[24] «Такве су очи љубави: њима ни удаљеност не смета, а ни време им не слаби вид».[25]
Још се моле да крај хрићанског живота буде у миру. Међутим, истински мир се души пружа онде где се свештенодејствује свети принос, на наднебеском Жртвенику: Јер је «горе истински мир». И Жртвенику приступамо у миру. [26]
Тајна мира може да се посматра као тајна односа облагодаћеног човековог према Богу, према другом човеку и васцелој Божијој творевини. Хришћани не траже пролазни мир, то јест, мир овога света, знајући да је он непостојан и кратког века, него траже вечни мир. Мољење Православне Цркве за мир, има васељенске димензије.[27] Јеванђелист Лука је сачувао од заборава исповедање и сведочење те истине и догађаја, кад су хришћани, приликом Христовог уласка у Јерусалим, клицали Му као Месији: «Благословен који долази у име Господње! Мир на небу и слава на висинама» (Лк. 20,38). Они си добро знали да нас «једино Исус Христос Исус Христос мири са Богом и једино Он нам дарива душевни мир».[28]
Да би наше молитве биле услишене пред Богом, Господ наш нам поручује да је предходно потребно да се међусобно измиримо, и да тек затим принесемо Богу дар свој (ср. Мт. 5,23-24). Јасно је, дакле, да су чистота срца и мирна савест људска од непроцењиве вредности.[29]Покајање је начин стицања првобитне човекове «славе», «мира», «лепоте»[30] и усхођења ка другој заједници и новом животу у Богу.[31] «Кроз непресушне сузе душа прима умирење помисли. Од умирења помисли душа се узвисује до чистоте ума, а при чистоти ума човек доспева до виђења тајни Божијих“.[32]
Богољубље и човекољубље треба да красе сваког хришћанина, и само тако ће њихова молитва и жртвени дар, који приносе Богу, бити прихваћени и уродиће плодом, то јест, «мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Исусу Христу» (Филип. 4,7).Духовно пресаздање човеково у Христу је предуслов за стварање не само вечног мира у Царству Небеском, него и истинског мира у овоме свету.
Значи, без Месије Исуса Христа, човек ништа не може да учини (ср. Јн. 15,5). Само у сарадњи са Богочовеком Христом, човек боготражитељ и истинољубитељ стиже на животни циљ. Само у Цркви Христовој постоји истинско спокојство и мир.[33] Лажан је, пролазан и непостојан сваки мир у којем средишње место не заузима Богочовек Исус Христос, Који је испуњење, остварење и пуноћа месијанског мира, а који је прорекао пророк Исаија (Ис. 9,6). Тако Апостол Павле и каже: «Јер када смо се као непријатељи помирили са Богом кроз смрт Сина његова, много ћемо се пре, већ помирени спасити животом његовим» (Рм. 5,10). Језгровит је васкршњи и есхатолошки мирни поздрав упућен хришћанима: «Радујте се радошћу неисказаном и прослављеном»! (1 Птр. 1,8. ср. Мт. 28,9).
По богооткривеној истини, «на мир нас је Бог позвао» (1Кор. 7,15), и мир треба да имамо међу собом (Мк. 9,50). Пошто је уз љубав, радост, наду и праведност, мир највећи дар Божији упућен човеку, Апостол Павле позива хришћане: «старајмо се, дакле, за оно што доприноси миру, и узајамном напретку» (Рм. 14,19). Затим следи апостолски поздрав упућен свима хришћанима: «А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вери» (Рм. 15,13), «и мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једно тело» (Кол. 3,15). «Старајмо се, дакле, за оно што доприноси миру, и узајамном напретку» (Рм. 15,19). Пошто по библијском поимању мир има спаситељске димензије, Апостол Павле поручује: «Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа» (Јевр. 12,13). «Јер Царство Божије није ни јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светом» (Рм. 14,17). У наведеном стиху се не говори есхатолошком Царству Божијем, него о историјском карактеру тог Царства,[34] у којем истински боготражитељи као нови људи (ср. Гал. 6,15-16) настоје да, као сарадници Божији, динамично учествују и раде на учвршћивању у свету мира Божијег и мира Христовог. Уколико у томе успеју, то јест, уколико их Бог мира посвети потпуно и васцели дух њихов и и тела њихова се сачувају од порока (1Сол. 5,23), у њих ће се настанити Бог љубави и мира (2Кор. 13,11). «Мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу» (Филип. 4,7). Упознати тајну мира Божијег је од изузетне важности за човека боготражитеља, јер је то начин да се пред Богом нађе чист и непорочан у миру (2Птр. 3,14).
Истина је да се благодат и мир умножавају у човеку познањем Бога и Спаса Исуса Христа (1Птр. 1,2), кроз Којега се и благовести мир и кроз Њега имамо мир у Богу (Рм. 5,1). Пошто ће се, по богооткривеној истини, миротворци синовима Божијим назвати (Мт. 5,9), хришћани су позвани да траже мир, ка њему да стреме (1Птр. 3,11), и да се моле Богу да управи ноге њихове ка путу мира (ср. Лк. 1,79). У том миру учествоваће не само појединци, него васцела Заједница, то јест, Црква Христова (Да. 9,31).
Плод мираБожијег је сједињење у Христу. То значи да онај ко иште мир Божији, тај у ствари жуди за Месијом Исусом Христом.[35]Мир је „сила која све сједињује, она рађа и пружа слогу и све повезује“.[36] Међутим, треба знати да „узнемирени ум никако се не може сјединити са Богом... Као што мир сједињује многе, тако метежност претвара једног у многе“,[37] то јест разједињује.[38]
У закључку ћемо рећи да о Божијем и Христовом миру може да своју истинску реч каже само Црква, која своје знање о миру црпи из стварног страдања и васкрсења Христовог. Реч је о миру као дару са неба – од Бога, који је повезан са човековом личношћу и слободом и односи се на човеков духовни препород, у којем човек проналази свој првобитни циљ живота, а који је изгубио услед пада у грех и смрт. То је остварено у Цркви као новом народу. Божији мир је нова стварност у свету, и тај мир узрокује духовну радост у човеку и људској заједници. Реч је о истинском миру који се се суштински разликује од секуларног мира и мира овога света. Када ми говоримо о Божијем и хришћанском мору, тада ми првенствено мислимо на духовни мир.[39]
Значи, циљ Божији о човеку и свету остаје непромењен. Оно што је Бог обећао, то је Он и испунио преко Сина свога – Месије Исуса Христа: „Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети“ (1Кор. 15,21-22). Због тога се православни хришћани у својим молитвама обраћају Богу: „Господе, подарио си нам мир, међусобну слогу. Подај нам и мир, нераздељиво јединство са Тобом, како бисмо, умиривши се са Твојим Светим Духом, Којег си положио у нас када си нас првобитно саздао, били нераздвојиви од Твоје љубави“.[40]
Спаситељ света – Исус Христос је дошао у свет да успостави истински мир тамо где влада немир. Што ће рећи да је мир вечни месијански дар и благослов – Завет мира. Основна карактеристика месијанске епохе је мир Божији. И заиста, како вели Апостол Павле: „Све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и који нам даде службу помирења“ (2Кор. 5,18).[41] Овде ћемо додати да је Христос служитељ грешника, а не греха (ср. Гал. 2,17). Благодарећи Христовој свепомиритељској жртви можемо да превазиђемо препреке које нас одвајају од Царства мира:[42] „Када дођемо к себи од опијености страстима и устанемо против зла и тиранског царства ђаволовог... онда ћемо у себе невидљиво примити свепомириитељски долазак мирољубивога и кроткога Цара Христа“.[43] Значи, служба помирења далеко надилази укљањање зла и лошега, него је она првенствено учествовање у новом животу,[44] то јест у Царству Божијем и у животу Тројичнога Бога.
Православна Црква исповеда и сведочи да истински мир постоји само у Богу, јер је Бог источник истинског мира. Православни је став да се Царство мира поистовећује са Царством Божијим. У созерцању Бога, је „мир и слобода од сваког немира“.[45] Тамо где постоји мир Божији, тамо постоји и Царство Небеско, које је историјски критеријум мира.[46] Библијски извори нам сведоче да мир тесно повезан са основним добрима људског живота. Када се човек духовно очисти, онда се његов ум „тајанствено назидава миром и постаје боравиште Божије“.[47]
По богооткривеној истини, мир Божији преображава човека боготражитеља у храм. Живи Бог се настањује у човеку: „И би у миру место Његово, и обитавалиште Његово на Сиону“ (Пс. 75,3). Само у Богу и миру Божијем сви једно постајемо – једна душа. Треба знати да „не може бити јединства Духа у непријатељству и раздору“.[48] Православни је став да „тако свезани (и међусобно и са Богом) свезом мира и љубави, ми, верници, кроз божанствену Литургију доспевамо до неизмерног пространства љубави Божије“.[49]
На крају овог нашег излагања о миру Божијем ћемо рећи да је са једне стране мир дар Божији, а са друге, да је човек, као прималац тог дара, дужан да живи у миру и са миром, и јер тај дар сачињава садржину људског живота. Живот православног хришћанина се појима као служба помирења (ср. 2Кор. 5,18): „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5,23-24). Света дужност православног хришћанина је да објављује свету Јеванђеље мира(ср. 2Кор. 5,20). Само тако испуњавамо заповест Господњу: Љуби ближњега свога и љубите непријатеље своје (ср. Мт. 5,43-48; Лк. 6,27-36). Дакле, испуњавајући заповест Божију можемо се надати да ћемо наследити Царство Божије.
--------------------------------------
[1]Ср. Симеон Нови Богослов, Катихизис 28, 19-23, SCh 113, стр. 130.
[2]Види:Σάββα Αγουρίδη, Στοιχεία για μια θεολογία της ειρήνης, ΔΒΜ 1(1982) 33.
[3]Види: Ιωάννου Παναγοπούλου, Ειρήνη Χριστού, Δελτίο Βιβλικών Μελετών, 1(1971) 102.
[4]Види: Јован Златоуст, Беседе, PG 52, 403A. Кирило Александријски, Служење у духу и истини, PG 68, 600D.
[5]Види: H. Clavier, „Notes sur un mot-cheh du johannisme et de la sotiriologie biblique: «Ιλασμός», NT 10(1968) 287-304.
[6]Ср. ГригоријеБогослов, Беседа 38. 3, 4, PG 36, 313C.
[7]Види: Јован Златоусти, Тумачење посланице Ефесцима, PG 62, 169.
[8]Види:Αναστασία Πίσσαρη, Η έννοια της ειρήνης στις Επιστολές της αιχμαλωσίας του Απόστολου Παύλου, стр. 49.
[9]24. Децембар, Јутрење, канон предпразништва, песма 4.
[10]25. Децембар, Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, сједален.
[11]24. Децембар, Јутрење, канон предпразништва, на стиховње стихири. Игуман Јован Пурић, Тајна спасења, стр. 30.
[12]Атанасије Велики, Против аријанаца, II, 61. Види: Григорије Ниски, Против Евномија, 4, PG 45, 637AB.
[13]Ср. Максим Исповедник, Одговори Таласију, PG 90, 684A.
[14]Види: 23. Децембар, Предпразништво Рождества Христова, на стиховне стихире, Слава и ниње.
[15]25. Децембар, Еже по плоти рождество Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа, стихира на литији: Днес Бог на земљу прииде, и человјек на небеса взиде.
[16]ГригоријеПалама, Беседа 56.
[17]Ср.ΙωάννουΠαναγοπούλου, ΕιρήνηΧριστού, ΔελτίοΒιβλικώνΜελετών, 1(1971) 112.
[18]Кирило Александријски, Тумачење Јеванђеља по Јовану, 11, 10.
[19]Ср.Αναστασία Πίσσαρη, Η έννοια της ειρήνης στις Επιστολές της αιχμαλωσίας του Απόστολου Παύλου, стр. 34.
[20]Јеромонах Григорије Светогорац, Тумачење божанствене Литургије, Београд 2007, 527.
[21]Исак Сирин, Подвижничка слова, 57., Београд 2006, 256.
[22]Јеромонах Григорије Светогорац, Тумачење божанствене Литургије, стр. 530-531.
[23]Аверкије Таушев,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тумачење Свете Литургије и свих богослужења Православне Цркве, Београд 2007, 211.
[24]Види: ΙωάννουΖηζιούλα, ΗκτίσηωςΕυχαριστία, Αθήνα 1992,22.
[25]Јован Златоуст, Посланица 36, PG 52, 630.
[26]Аверкије Таушев,Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тумачење Свете Литургије и свих богослужења Православне Цркве, 527.
[27]Ср. ΑνδρέαΦυτράκη, ΗερείνηστηνΟρθόδοξηλατρεία, Ποιμήν 5(1937) 164.
[28]Никола Кавасила, Тумачење свете Литургије, 44, PG 150, 464B.
[29]Ср. Σάββα Αγουρίδη, Στοιχεία για μια θεολογία της ειρήνης, ΔΒΜ 1(1982) 37.
[30] Упореди: Јован Лествичник, Беседе, PG 88, 746B.
[31]Види: Мирко Ђ. Томасовић, Тајна источника новога живота, стр. 75.
[32]Исак Сиријски, Подвижничка слова, 59., Београд 2006, 270.
[33]Види: Апостолске Установе, 2, 20, PG 56, 109.
[34]Види: O. Michel, Der Brief an die Römer, Göttingen 1963, 346.
[35]Види: Василије Велики, Тумачење Псалма 33. 10, PG 29, 376C.
[36]Дионисије Ареопагит, О божанским именима, 11, 1, PG 3, 948D.
[37]Никола Кавасила, Тумачење свете Литургије, 12, PG 150, 396A.
[38]Јеромонах Григорије Светогорац, Тумачење божанствене Литургије, стр. 531.
[39]Види: Амоније Александријски, Тумачење Јеванђеља по Јовану, PG 85, 1492D.
[40]Исидор Пилусиот, Посланице 1, 122, PG 78, 264C.
[41]Опширније о служби помирења види код: Seyon Kim, Paul and the New Perspective. Second Thoughts on the Origin of Paul΄s Gospel, Tübingen 2002, 214-238.[42]Јеромонах Григорије Светогорац, Тумачење божанствене Литургије, стр. 530.
[43]Максим Исповедник, Посланица 43, PG 91, 640AB.
[44]Ср. Thomas Söding, Božji Sin iz Nazareta. Isusovo čovještvo u Novom Zavjetu, Zagreb 2010, 238.
[45]Максим Исповедник, Мистагогија, 23, PG 91, 697D.
[46]Ср.ΙωάννουΠαναγοπούλου, ΕιρήνηΧριστού, Δελτίο Βιβλικών Μελετών, 1(1971) 112.
[47]Максим Исповедник, 200 глава о богословљу, Прва стотина, 53, PG 90, 1104А.
[48]Јован Златоуст, Тумачење посланице Ефесцима, 9, 3, PG 62. 72-73.
[49]Јеромонах Григорије Светогорац, Тумачење божанствене Литургије, стр. 531.
Извор: Српска Православна Црква
