На прочељу хагиографске књижевности чије оквире одређују историјски и религијски аспекти налазе се књиге о српским владарима и црквеним поглаварима, почев од Житија Господина Симеона (чији су аутори и први српски биографи: Свети Сава, Стефан Првовенчани, Теодосије и Доментија, Данило III Пећки), затим следе житија владара краљева Драгутина, Милутина и Душана, Стефана Дечанског, Житије краљице Јелене.
Периоду средњовековних житија припадају и Житије архиепископа Данила II , Житије архиепископа Јоаникија I, Житије Инока Исаије, Житије Петра Коришког… књиге које кроз поученија приказују световни, земни живот и чудеса која се збивају након смрти главних актера.
Таквој књижевној врсти припада и књига „Положи наду на Господа“- духовне поуке оца Лазара (Аџића), ауторке Монахиње Јелене (Станишић) игуманије манастира Ћелија Пиперска. Књига која сваким својим редком, сваким словом представља драгоцено сведочење о потрази за највреднијом и најсветијом супстанцом људског бића за лепотом човекољубља и богољубља, чија основа представља боготражитељски принцип.
Књига „Положи наду на Господа“- духовне поуке оца Лазара Острошког (како у Предговору пише Митрополит црногорско приморски Амфилохије) не жели да буде просто сјећање на овог сродника по духу и по тијелу Светог Василија, коме је вјерно послужио, него свједочанство о њему у његовом лику, као победитељу и еванђелском неимару и препородитељу људског срца и душе. Име и дјело оца Лазара Острошког остаће несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца .
Игуманија манастира Ћелија Пиперска, монахиња Јелена (Станишић) успешно је казивањима о оцу Лазару Аџићу одговорила на питање које је себи поставила на почетку ових богоспознајних прича сакупивши у смирајну бројаницу нанизане приче попут седефних бисерих зрна, од којих сваки чвор уплиће по једно молитвену мисао.
Указала нам је на онај, голим оком, невидни пут према врховној светлости Божјој, указала нам је примерима како се надилази страдање, како се налази спокој, како се душа из кала и унижења диже пут божанске плавети, ведрине , очишћена и лакокрила и како хита оној јединој незалазној лепоти, оном духу саображења и самоисцељења, садржаној у неприкосновеном тројству: вера, нада и љубав.
Главни јунак ове књиге није о. Лазар Аџић, иако је у сваком казивању, он тај богонадахнути учитељ, чија свака реч усмерава према врховима чистоте и племенитости, чак и у оним моментима када изриче, поред похвала и епитимију (казну), а све зарад дубље самоспознаје властитог жића.
Не, главни јунаци су безимени невољници, сви они који су код ћивота Светог Василија Острошког, најмилостивнијег светитеља, тражили исцељење, наду, веру, милост, разумевање, лек за нелечиве и незацељене бољке и ране на души и телу: злопатници и ходочасници, пијачари и сељаци, шофери и директори, млади и стари, крштени и некрштени, богобојажљиви и неверници, смерни и осиони, добродушни и похлепни, луталице и скитнице, наивни и опаки, скрушени и развратни, поштени и зли, грешни и мање грешни, они идеолошки осакаћени… незаустављива бујица непрегледне људске река премрежене добрима муком, патњом и болом, сумњом и недоумицом… а сви у хитњи према једном једином циљу налажењу јединственог окрепљујућег лека.
Тај јединствени окрепљујући лек изречен разумном, утешном речју нештедимице је свима (бого )тражитељима нудио и пружао отац Лазар. Свима је прилазио са најдубљим разумевањем, безграничном љубављу, духовним саветима, непосредношћу, непомућеним миром; и сви су у његовој речи пронашли тражени смисао.
Свака од ових прича креће се боготражитељским путем, слива се у једну, и сваки појединачни вапијући глас сливен гласовном множином иште успостављање равнотеже у хаотичном и узбурканом свету и разграђујућем времену, а надасве мир са божијом промисли, ослобађање од свакодневних греховних наноса под чијим пакленим теретом и тело и душа клизе у ништавило и таму.
Непосредним сведочењем списатељице монахиње Јелене (Станишић) остварен је индивидуални књижевни текст из чијег средишта мудром речју проговара остварени аутентични књижевни лик, који поседује изразита наративна својства.
Књига монахиње Јелене (Станишић), писана непатвореним дивљењем и љубављу, представља монашки живот оца Лазара Аџића остварени животни идеал, образац светог живота, препуног одрицања а који у одрицању од и налази пуни смисао свог земног живота.
Уједно ова књига је и модерна обнова светитељских житија из разнородних области егзистенцијалних искустава.
