среда, 18. април 2018.

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Свештеник је биће за другога (четири фрагмента о свештенству)


Вјероватно да не постоје три љековитија штива за сваког младог православног богослова који има намјеру да постане свештенослужитељ од Златоустових опомињућих (и нажалост код нас недовољно читаних) Шест дијалога о свештенству, Сегењевог потресног романа Поп (чија је екранизација доживјела извјесну популарност) и историјског истраживања Алексеја Петровича Лебедева Свештенство древне васељенске Цркве. 

Иако жанровски сасвим разнородне, све три књиге јесу величанствена свједочанства не толико и не само о „узвишености свештеничког достојанства“ колико о животном путу, прохођењу кроз живот онога који одлучи да на себе узме бреме свештеничког свједочења. Заправо: годинама сам сматрао да оне код младог човјека препуног идеала, испуњеног треперавом свјетлошћу љубави према лику идеалног свештеника (врло често унапријед виђеног у своме лику у мантији, пред огледалом) могу да изазову отрјежњујући ефекат, суочење са одговорношћу, замишљеност над стварним ликом свештенослужитеља. Данас, када најчешће пред собом видим младог човјека чврсто и непоколебљиво одлучног да постане свештеник, али најчешће човјека без погледа у коме би се назрео екстатични ерос, чак ни без сањивог погледа самозаљубљености у пројекцију идеалног свештеничког себе, препоручујем исте наведене књиге онима који се спремају да служе. Као и сва вриједна читалачка штива, Златоустове књиге, Лебедевљева студија и Сегењев роман нису само раз-утопије, писане само да нам кажу шта конкретно значи носити Крст, већ су уједно књиге непрекидног подсјећања да свештенослужење и те како има смисла, да се тај смисао налази увијек негдје другдје или, још тачније: у неком Другом, и да се кроз живот не може ићи ни само идеалима који се не обазиру на стварност, али још мање – прагматизмом лишеним идеала. Ниједна од тих књига није написана у замишљеном вакууму идеалног бивствовања, него у друштву и историји, у животу који свештеник мора живјети како би могао да га у пуноћи дијели са другима. Заправо, управо је та смјештеност у конкретан живот оно најљековитије у сваком од ових дијела: свакоме од њих она придаје помало опорог укуса и оне тако животне горчине: али прво што млади свештеник учи јесте да окуси и горчину живота, не огорчивши ни себе ни друге…

Тешко да је историја само учитељица живота. Прошли животи немају само педагошку вриједност: историја јесте живот, живот постаје историја… Живот звани историја нам казује много више од онога што је данас, наводно, „историјској свијести“ досљедна теологија спремна да види. Зато Лебедевљева књига у највећој мери ослобађа илузија: она нас упућује на толико пута превиђену чињеницу да црквене службе нису саморазумљиве стварности, надсвјетски одбљесци неких космосу непричасних реалија, метафизичка стања сасвим небеских бића, него историјске појаве. Штавише: оне су историјски процеси и догађаји унутар којих се већ вијековима много тога сложило да би службе постале управо онаквим какве јесу. Све службе Цркве потичу из Њеног бића, не упркос Њеној историји или игноришући је, већ управо због историје Цркве. Службе јесу у бићу Цркве, јер јесу у историји и стварности Цркве. 

Међутим, већина историјских перспектива које нам казују како је нека црквена служба настала или постала то што јесте зауставља се на опису те и других служби у Цркви, и то само до једног момента у историји. Тако се утемељује једна метафизика црквене службе која послије заснивања у историји у суштини престаје бити историјска, те умјесто описне (дескриптивне), постаје прописна (нормативна): из описа настанка службе ми сазнајемо шта је њен садржај и претпостављамо да се тај садржај напросто протеже кроз историју, да постоји „епископ“, „свештеник“, „ђакон“ или „лаик“, који је увијек и свугдје исти. Црквене службе тако постају поља непрестане истости, неисторијског и непросторног идентитета, досљедности замишљеном сопственом лику.

Али, да ли је једини садржај црквених служби непрекидно репродуковање сопственог садржаја, дуплирање и понављање кроз историју вјечите истости? У чему су оне утемељене: у себи, у истости или у нечему и некоме Другом?

Садржај сваке од црквених служби образлаже се увијек иконично-литургијски: службе иконизују есхатолошко сабрање у Царству Божијем. Али језик иконе је двосмислен. Он је – и у томе је сва трагедија данашњих црквених служби – схваћен тако да иконични карактер доноси визуелни, али не и егзистенцијални садржај Прволика, тако да Црква и њене службе првенствено личе на Царство а не да јесу Царство. Разлика је танана и готово непримјетна, али она одређује толико тога битног у нашем данашњем црквеном животу. Ако су Свјетлост и Љубав, бесконачно окупљање око Богочовјека садржај (а не само слика) Царства, онда је свака Евхаристија и цјелокупна стварност Цркве позвана да иконизује овај садржај, да живи(мо) Љубав и Свјетлост и Близину Богочовјека. Да ли је то оно што видимо? Ако епископ иконизује Христа – откуда толико нервозе, толико неуротичних (христоликих?) испада? Откуда тежина, ужасни трептај архијерејске литургије, клецај кољена свештенства, снебивање народа пред нервозом онога „на мјесту Христовом“? Ако свештеник иконизује Апостоле – откуда такво пренебрегавање тумачења ријечи Јеванђеља, откуда толико нехајног односа према Бесједи на гори, како то да су литургијске појединости потиснуле ријеч и праксу Царства објављеног у Јеванђељу? Није ли презвитер рукоположен управо да одушевљава вјерне Ријечју и Стварношћу Царства, а не да опомиње младе богослове да је „теологија једно а пракса друго“? Откуд капитулација богословља Царства у свештенству Царства? Да ли је једино иконично у ђаконској служби, једино што их чини да „херувиме тајанствено изображавају“ – дубоки глас и театрални наступ? Није ли припадање Новом Израиљу, Народу Божијем обавезујуће: да би иконизовао Царство, лаик, вјерник, припадник тога Народа позван је да живи богословље, а не ритуалистику, позван да прониче у Недокучиво, а не да се задовољава повременим „присуством“ у литургијском театру и конзумирањем пригодних садржаја, потпуно истих на сваком религијском тржишту? Није ли иконични карактер служби опомена да садржај службе никада није у истрајавању у једном визуелном, очекиваном „имиџу“ и „позицији“, у ономе што епископ/свештеник/ђакон/лаик јесте по „позицијским очекивањима“, него увијек – у ономе ко јесмо. Ми јесмо тиме што постојимо овдје и сада за друге, овдје и сада погођени и промијењени Царством Божијим. Докле год смо се службом претплатили, а не обавезали да иконизујемо Царство – још увијек нисмо почели да живимо служење, да живимо Царство. Позвани смо да Царство испуни нас, а не да својим недостацима замаглимо одраз Царства, да свједочимо Присуство Бога у свијету у коме се Његово одсуство сваког дана објављује у сваком трагичном искуству свијета и човјека.


Литургијско заснивање има смисла једино ако оно није идеолошко образложење, попут марксистичког прокламовања „како ће бити послије побједе свјетске револуције“, него уколико може бити релевантно као стварност Цркве. Литургијско заснивање сваке службе јесте позив да смо пред лицем Христа Чију Парусију чекамо одговорни за сваког човјека. Литургијско заснивање црквених служби није заснивање официрске субординације, структурисање једне слике опадајуће моћи, него опомена да служење (у) Цркви јесте одрицање (од) моћи. То је својеврстан парадокс Цркве: (хи)јерархија служења. Притом, то не би смјела да буде имитација служења, тј. одрицање на једној степеници, да би се задобило на другој. Бога је немогуће преварити. Са Богом се свађа и мири, али са Богом се не тргује.

Да ли је данас литургијско заснивање служби оно што видимо, оно што Црква живи? Литургијско утемељење плијени својом видљивошћу: Кавасилиним очима Цркву увијек можемо видјети не као литургију или у литургији – видјети Цркву значи видјети литургију. Не постоји видљивија Црква од оне сабране „на исто мјесто“, нити ће је до Парусије бити. 

Па како је онда уопште могуће литургијски објаснити структурисање моћи унутар Тијела Христовог? Како је могуће да постоји толико „историјских случајности“ спрам којих је Стварност Царства потпуно ирелевантна, а због којих овдје и сада „људи у Цркви“ губе душе и главе и губили су их миленијумима. Из перспективе Царства не постоје патријарси, митрополити, архиепископи, митроносни и крстоносни протојереји, пуначки архиђакони ни напрсни крстови докторски, са сузама и без суза, не постоје црвени и плави појасеви, мјеста у првим редовима за политичаре, сталне стасидије закупљене вијековима, несмјењиви црквењаци и вјечити предсједници црквених одбора. Као да смо као Хришћани, као Црква заборавили да смо сви овдје Ecclesia in statu viatoris, Сабрање страника на путу, да земља под нашим ногама, читав космос у коме постојимо ни сам није оно што тек треба да буде. Заборавили да се све мјери Небеским Јерусалимом. 

Све су то неминовности историје. Можда неизбјежне. Али толико оптерећујуће, тешке за ношење, претешке. И не би уопште биле трагичне, када се не бисмо гледали и препознавали кроз њих, када се шест свештеника који се нађу на некој црквеној слави – у том саставу можда први и последњи пут – не би „редали“ по одликовањима и датумима рукоположења, намјесничким „позицијама“ и неформалним моћима. Ако су одликовања данак плаћен „систему“ – онда би бар пред Трпезом требало да се разликујемо од официра и масона, да потонемо у Стварност Изнад Нас. Докле год се будемо молили „да нас помене Господ Бог у Царству своме“ у неколико колона – мале су шансе да ћемо се тамо наћи заједно. У Царство се не улази сам, не улази разврстан по чиновима, него по препознавању Христа у „једном од ових најмањих“. Пред вратима Царства – онога које је у нама – већ овдје и сада морамо да оставимо своја „архи“ и „прото“. Јер ће први бити посљедњи и посљедњи први. 


Моћ је страна бићу Цркве: осим силе Крста, силе служења, не постоји ниједна моћ која би извирала из самог бића Цркве. Управо супротно: сваки пут када се сусретну „моћ“ и Царство Божије, једно мора устукнути. Најбољи примјер јесте архијерејска литургија: она бива иконом Царства, само ако Архијереј који је служи кенотички остави „моћ“ над животом свештенства које му саслужује (оне пословичне и врло реалне „нож и погачу“). У свим осталим случајевима моћ ће бити једини садржај који ћемо гледати, она ће се чути у дрхтавом и несигурном гласу сваког возгласа, у неспретном покрету сваког свештеника, пренијеће се врло вјероватно и на окупљени народ. Моћ било кога осим Христа престаје тамо гдје почиње Црква.

Језик моћи највећа је пријетња бићу Цркве. Језик моћи свагда пријети да уништи Цркву, да од ње начини само још једну „структуру“, институцију попут сваке друге, да је том истошћу са било којом институцијом изнутра испразни и обесмисли. Моћ не може остати неиспољена: моћ тражи да постане свеобухватна стварност у Тијелу у којем би требало да јесте и пребива већ Једна Свеобухватна Стварност, Алфа и Омега, Распети и Васкрсли, Јагње Божије. Моћ – чак и када је историјски неопходна – тражи жртву. Сјетимо се само односа Св. Василија Великог и Св. Григорија Богослова!) Докле год постоји свијест о насилности власти, о моћи као нужном злу – (Бого)човјечност у односима не мора да се изгуби: сваку наредбу може да оправда очинска љубав, уколико је са љубављу изречена. Али када моћ постане једини садржај, када стварност Цркве постане низ наредби а деценије међуљудских односа свједоче недостатак обзирности (а не љубави) – онда су „врата Адова“ близу и још остаје само нада у скори Долазак Јагњета. Тада је свака опомена на то да смо у Цркви да бисмо били послушни у љубави, а не потчињени у страху – крик јуродивога. Јер моћ увијек сугерише: ја сам свеобухватна Стварност. Она паралише страхом, она плијени ако јој се човјек преда. Она је од много ког монаха који је стремио паламитском созерцању начинила Кардинала Ришељеа, од много кога преданог свештеника „попа“ Владу Зечевића. Моћ је заразна. Она тражи цијелога човјека. Она представља језик комуникације. Она одузима разум, рационализујући само саму себе. Зато се нико и не усуђује да је изазове: рећи „предстојатељ сам превелике Епархије/парохије“ у језику моћи само значи показати слабост, а слабост јесте јерес језика моћи. Из перспективе вјечности не постоје велике и мале епархије, велике и мале парохије. Из перспективе језика моћи једино што јесте битно јесте „величина“: веће је боље, веће је „моћније“.

Моћ је сама по себи садржај и то такав да празни све остале садржаје. Зато је толико људи спремно да се одрекне било каквог садржаја личности, да би моћ постала њихов једини садржај. То је најтужнија појава, ту смо на самој ивици пораза Цркве: толико људи који су читав живот служили литургију, схвата, примера ради, пензију као крај „каријере“, коначно „одузимање моћи“ практично као крај живота, иако мировина не подразумијева забрану свештенослужења. Мировина је за сваког човјека који је себе несебичо давао 50 година – награда, могућност да остане оно најбоље што је био, сада само без тешког бремена обавеза. Она је пораз само са позиције моћи. Сличном феномену присуствујемо и сваки пут када се започну расправе о причешћивању вјерних и причешћивању свештенослужитеља. Свако ко воли Цркву желио би да оних који учествују у њеном бићу буде више. Само са позиције моћи, тог осјећаја (незаслужене) супериорности могућа је тужна илузија да никад сузбијени его, оно на спасење претплаћено „ја“ располаже(м) Христом, да причешћујем или не причешћујем кад и како се мени хоће. Отуда се иза много реторике „вјерности Предању“ крије само једно: страх од губитка моћи, од губитка формацијске супериорности… 

А језик моћи каже да постоји само бинарна стварност: пуковник/покојник и никада покајник. Туга је то. Као у Чеховљевом Архијереју: Епископ остаје „Његово Преосвештенство“ до саме смрти, иако и његово унутрашње биће, биће човјека истински оданог Цркви, живи у једном другачијем регистру стварности. Тек мајчин поглед и самртнички ропац враћају Преосвећеног назад у оно најаутентичније и најтоплије, прво и посљедње: пред нама се појављује Павлуша. У Цркви смо се родили управо да би нас Христос препознао као Павлушу, оно најбоље и исконско у нама. Потражили смо Цркву да нас загрљајем Богочовјека чува и када смо слаби, рањени и рањиви, када смо рањени, јер смо друге повриједили, када нам је потребна утјеха… Какве везе са том руком коју тражимо имају сви ови односи у којима смо окружени људима који се радују нашим падовима и слабостима, људима који не само да не плачу са нама – него са подсмијехом гледају наше сузе? Гдје се то изгубио простор у Цркви у коме бих потрчао да исповједим свој гријех, да крикнем своју тугу? Не знам. Некада, када би био опхрван, хришћанин је тражио Сабрање Цркве. Данас, када је опхрван животом, човјек тражи тишину Цркве. Међу толиким људима „у Цркви“, рањени човјек се осјећа сам. Зато се српске цркве увијек попуњавају од посљедњих редова ка напријед. Од тишине ка олтару. Рањени Епископ, рањени свештеник, биће без могућности да стане у посљедњи ред: двоструко сам.


Од свештеника друштво очекује само један пожељни имиџ, читав низ у суштини квази-естетских и визуелних садржаја: да се облачи и шиша на одређени начин, да говори на одређени начин, да му породица такође изгледа на одређени начин. Чак и оно што се чини нешто апстрактнијим и налик на вриједности – питање материјалне скромности његовог живота – одређено је једним визуелним естетским (не)укусом, а не запитаношћу над суштином свештенства. Садржај свештеничког служења у суштини је визуелизован. Можда најбољи примјер ове визуелизације јесте толико хваљена наша везаност за Патријарха Павла и његову једноставну поруку „будимо људи“ за коју уопште не можемо видјети да је преобразила друштво које ју је, наводно цијенило: немамо било каквог показатеља да смо тих деведесетих година били људи или да смо данас спремни да жал за патријархом доживимо као завјет да будемо људи. „Будимо људи“ значи „будимо бољи људи“, а не просто „будимо то што већ јесмо“. Колико нас Срба данас жели да се мијења на боље? На друштвеном тржишту које „религији“ даје увијек само једну нишу, чак ни најбољи међу свештенослужитељима не може добити више пажње од моралистичке и лажне сјете за великим човјеком, али тај „жал за патријархом“ у суштини не урушава први закон „религијског тржишта“ а то је: свештенство постоји не да бисмо сви били бољи, него да би они били бољи за све нас. За хришћански лаос – свештенослужитељ је онај који пред-стоји, чак и пред-води: за квази-хришћанско друштво свештенослужитељ је онај ко живи замишљеним животом од кога ја унапријед одустајем. По том квази-хришћанском сценарију свештеник би требало да буде „носилац вриједности“ управо зато да ја не бих морао да живим било коју од „вриједности“ до којих ми је, наводно, стало. И за лицемјерје је углавном потребно двоје. Иако се српско друштво лако да саблазнити о „недостојност“ Цркве, ова саблажњеност у суштини јесте лицемјерна колико и сами примјери недостојности: бивају „разочаране“ масе које никада нису биле очаране било чим у стварности или догађају Цркве.

Ова визуелизација, имиџизација садржаја свештенослужитељства погађа и само свештенство. Суочен са захтијевима „религијског тржишта“, са потребом да, да би био „добар“ прилагоди свој изглед и понашање ономе очекиваном, свештеник неминовно живи два живота: онај пожељни и очекивани, и онај „свој“ када скине мантију. Није чудно што је мантија, тј. подрасник углавном схваћена као неки вид униформе. А свака униформа се носи искључиво у „службеним приликама“. Са скидањем униформе углавном престаје „службена дужност“. А може ли се престати бити оцем и када се скине „униформа“? Када се то завршава наша „службена дужност“? Са друге стране, свештеник је човјек са толико породичних и друштвених улога, које се не исцрпљују у томе да пасивно постоји и униформисано изгледа. Шта онда да чини(мо)? Да избјегавамо свадбе наше дјеце и рођака, све оне „ситнице“ које живот значе, одласке на утакмице са синовима, на пробе са кћерима? Да избјегавамо игру са дјецом или и да њу учинимо „визуелно прихватљивом“ терору идеолошког укуса и очекивања – да у парковима пикамо лопту у мантијама и са напрсним крстовима? Или да појмимо и прихватимо да се не престаје бити служитељем Тајне, нити у једном тренутку, ни у једној друштвеној ситуацији, обучен за спорт или за свадбу. Нажалост, „имиџизацији“ свештенства није допринијело само хришћански непросвећено друштво, она је плод и неопатристичког комесарског духа, оног вишедеценијског презира према старим протама са шеширом, жеље да се напречац и одједном све визуелно „оправослави“. Испоставило се да масовно облачење свештенства у расе, подраснике и камилавке неће од њих (тј. нас) учинити светогорске Оце, управо као што облачење у херцеговачке или црногорске народне ношње не би од нас начинило сердаре и војводе. Јер, како ми је увијек говорио блажене успомене Отац (мада никад свештеник) Милан Радуловић: „Дарко, мантија је као кожа. Не можеш је обући и свући.“ Тако јесте. „Мантија“ је свештенослужење: не може се бити и не бити „отац“, бринути и не бринути за ближње, носити и не носити бреме другога. Свештеник није „експерт“ који у одређеном времену одржава привид савршенства. Он је човјек, врло често слаб и проблемима опхрван човјек, који док дише носи бреме другог човјека. Уз своје слабости – и слабости сваког човјека.

Отуда је можда најуспјелији лик српског свештеника у нашој кинематографији онај кажњени свештеник кога тумачи покојни Небојша Глоговац у Мом рођаку са села. Скоро све до тада свештеник је увијек карикатурално представљан у „комичном“ нескладу између визуелног идентитета мантије, камилавке и епитрахиља са једне и његове непристојности са друге стране, сходно идеолошким матрицама које су обликовале културна кретања у српској умјетности послије 1945. Међутим Павловић и Глоговац нам не нуде идеализованог суперхероја: отац Милутин лијечи парадоксалном спознајом да је човјек слаб и да га треба најприје вољети, он лијечи и када на самрти пјева. Свештеник је биће за другога. Он тек почиње да служи када се испразни од било чега свога на шта би се позвао: истинско достојанство свештеника јесте његова „моћ“ да своје слабости учини начином на које схвата слабости других, способност да слабости другог схвати као дио свога бића. 

Свештенослужитељ је биће које не располаже спасењем, него које и само иште спасења. Нико се не спасава сам. Сви ми чекамо руку Христову, пружену праоцу Адаму, чекамо спасење. Спасење долази кроз кенозу: спасење почиње (са) Богом, кеноза – човјеком, у мени. 

Свако тужно запажање, драматичну примједбу коју написах упућујем најприје самом себи.



Нема коментара:

Постави коментар