четвртак, 12. април 2018.

Из Васкршње посланице Патријарха васељенског


Јеванђеље о Васкрсењу данас одјекује у друштву пуном социјалних неправди и све мање човечности, у свету који личи на Голготу избеглица са безброј невине деце, рекао је Патријарх васељенски у овогодишњој Васкршњој посланици.

Све-Свјатјејши истиче чврсту везу између Крста и Васкрсења у Православној Цркви и да проповед о Крсту и Васкрсу стоји насупрот данашњим тенденцијама самообожења, егоцентричности, евдемонизма и свемоћи науке.

У својој Васкршњој посланици Патријарх васељенски, између осталог, наводи:

„...Догађај Христовог васкрсења, спасоносне победе Живота над смрћу, представља нуклеус вере, богопоштовања, етоса и културе христољубивог православног народа Божјег.

Живот православних се у свим манифестацијама и димензијама негује и храни вером у Васкрсење, и представља свакодневну Пасху. Пасхални догађај  није тек сећање на Васкрсење Господа, већ и учествовање у нашој сопственој обнови и непоколебивом уверењу у есхатолошко савршенство свих.

Православни верник има посебан разлог и снажан подстицај да се бори против друштвених неправди, јер ми смо чврсто свесни противтеже између есхатона, краја времена и сваког историјског догађаја.

Догађај Васкрсења објављује да, у суочавању са Господом, људски живот има апсолутну вредност. Објављује и да патње и суђења, и Крст и Голгота, немају последњу реч.

Немогуће је да они који распињу на крст, тријумфују над својим трагичним жртвама. У Православној Цркви Крст лежи у центру побожности; међутим, он није ултимативна стварност која одређује коначну тачку оријентације у црквеном животу.

Основно значење Крста је да он представља пут ка Васкрсењу, ка пуноћи наше вере. На овој основи, Православље објављује: „И гле, кроз Крст дође радост свему свету“. Карактеристично је да у Православној Цркви служба Великог петка није депресивна, већ, је преламање Крста и Васкрсења, с обзиром на то да се Велики петак упознаје кроз Васкрсење, које  је наш „откуп за тугу“...

У нашем времену, порука о Крсту и Васкрсењу доводи у питање људску себичност и арогантно самовеличање у секуларном и рационалистичком свету – људско биће које је убеђено у пресудну моћ науке и приклоњено је земаљским и привременим стварима, без жеље за вечношћу...“


Нема коментара:

Постави коментар