Ради бољег разумевања наше теме, потребно је објаснити библијско-богословски појам тајна. Претходно ћемо се укратко осврнути на значење речи μυστήριον, који је на старом грчком језику означавао нешто тајно, необјашњиво и неизрециво. По многобожачком и идолопоклоничком схватању ту је реч о тобожњем откривењу неке тајне људима од стране богова или демона. У древној Грчкој, али и код других старих народа, људи су вршили мистерије – религиозне ритуале, јер су очекивали да ће им преко мистерија помоћи безлични бог или демони да преживе на земљи. Такве врсте мистерија би се могле окарактерисати као покушај општења човека са боговима или демонима. Међутим, поменуте мистерије немају ничег заједничког са хришћанством и учењем Цркве.[1] Штавише, Црква је осудила и одбацила многобожачке мистерије.
У решавању наше теме наш кормилар и луча водиљаће бити Свето Писмо и Свештено Предање. Овде је неопходно нагласити да технички израз: тајна хришћанске побожности, о којој ћемо говорити, је неизрецива стварност, и нема ничег заједничког са мистеријама древне Грчке и источњачких религија, нити им ишта дугује.
Бoгонадахнути библијски извори сведоче да је Живи Бог за тварног и ограниченог човека тајна, и да човек може сазнати о Богу само оно што му Он открије (ср. Јевр. 1,1). Једном речју, само кроз натприродну благодат Божију је могуће разумети божанске тајне.Откривење је дар Божији и Он Духом говори тајне (1Кор. 14,2). Бог то тако чини због тога што Дух све испитује, и дубине Божије (1Кор. 2,10). Такође је неопходно нагласити да Бог има Своје тајне сакривене од постања света (Мт. 13,35), и Свето Писмо описује Откривење Божије у историји и помиње објављивање скривених тајни Божијих. Свесни смо да је „немогуће без Бога познати Бога".[2]Православни је став да „не открива човек Бога, него се личностни Бог Само-открива човеку (Гал. 4, 9; Рм. 1, 19).[3] Бог се открива толико колико жели да буде упознат од људи, а бива упознат од људи онолико колико је човек достојан да Га упозна».[4]Свети Василије Велики учи: Ми тврдимо, да познајемо Бога нашега по делањима, али не обећавамо да ћемо се приближити самој суштини. Његова делања силазе к нама, али Његова суштина остаје неприступачна.[5]
Међутим, на самом почетку је потребно рећи да под библијским појмом тајна није реч о неким расејаним идејама и томе слично, него је тајна Божија повезана са стварним догађајима и историјским личностима. Штавише, тајна је онтолошке и сотириолошке природе, и има есхатолошки значај. Божија тајна, односно наум Божијисе односи на живот људског рода, то јест на Божији домострој, и њу не може човек сам да докучи без Божије помоћи. По православном учењу не открива човек Бога, него се Бог Самооткрива – ad extra (=ка споља), то јест открива тајну о Себи, о човеку, овасцелој Божијој творевини и смислу живота. Човекољубиви Бог то заиста и чини тако штоСвоје тајне, које се односи на спасење људског рода, објављује старозаветним пророцима (Дан. 2,47) и оне се остварују у историји људског рода.[6] Дакле, личностно Биће се открива личностном бићу. У Светом Писму Старога Завета се каже: Јер Господ не чини ништа не откривши тајне своје слугама својим пророцима (Ам. 3,7).Из предоченог стиха се види да Бог није оставио човека препуштеног самом себи нити безнађу, него непрестано промишља о створеном човеку и води га ка одређеном циљу. То откривање тајне и воље Божије јесте Домострој спасења што ће бити до краја (Дан. 2,28). Бог очекује од човека да има поверења и вере у Бога Небескога, а затим да драговољно прихвати Божију тајну – наум о човековом спасењу (ср. Дан. 2,18), које ће се догодити када, по Божијем промислу, наступи пуноћа времена (ср. Ис. 41, 21-28; Гал. 4,4).
Библијска реч тајна у Старом Завету означава промисао Божији, Његову вољу и деловање у историји људског рода. Бог је Своју вољу, намеру и тајну открио преко богонадахнутих пророка. Пророк Данило јавно сведочи да Бог открива тајне и јавља их (ср. Дан. 2,27-28). Када то не би Бог учинио тада ни пророк Данило не би могао ништа да каже о Божијим тајнама.По светоотачкој мисли, Господ поучава[7], односно Бог је, дакле, Источник Откровења, покреће инадахњује, освећује и озарује пророке.[8]
Излажући библијским језиком„значајно је истаћи чињеницу да се израз μυστήριον–тајна, у Светом Писму Новога Завета најчешће сусреће у посланицама светог Апостола Павла, и у већини случајева се користи у сотириолошком смислу, односно односи се на промисао Божији и спаситељска дела Божија. И када је наступила пуноћа времена (Гал. 4,4), Бог је проговорио у Сину= преко Сина. Предлог у или преко упућује нас на постојање Првог Узрочника (Бога Оца), а затим на Сина као Са–Узрочника.[9]Посланица Јеврејима нам открива да Син без Оца ништа не говори.[10] Аутор Посланице Јеврејима ту пуноћу времена (Гал. 4,4) описује следећим речима: У ове последње дане говорио нам је преко Сина (1,2). Израз у ове последње дане[11] односи се на месијанско време, на време оваплоћења и очовечења Сина Божијег, то јест, Његовог доласка у свет у људском облику. Васцели Стари Завет је био устремљен на тај моменат (историјски догађај).[12]
Господ наш Исус Христос је рекао Светим Апостолима: Вама је дано да знате тајне Царства небескога (Мт. 13,11), док недостојнима то није дано тако да они гледајући не виде, и чујући не разумеју (Лк. 8,10). Апостол Павле јавно сведочи о поменутој истини: Тајну сакривену од векова и поколења, које се сада јави светима његовим (Кол. 1,26).
Свети Павле, сав горећи од искуственог доживљаја који је стекао приликом сусрета са Васкрслим Христом, и дубоко погружен у Свето Писмо Старога Завета, реч тајна доводи у везу са тајном Бога(Кол. 2,2), тајном Христа(Еф. 3,4; Кол. 2,2) и тајном Јеванђеља(Еф. 6,19).[13]По православној мисли, појам тајна се поистовећује са Личношћу и са догађајем. Једном речју, Апостол Павле је, као ретко ко, увек имао пред очима тајну Домостроја спасења коју предодреди Бог пре векова... и коју ни један од кнезова овога века није познао (1Кор. 2,7-8)“.[14] У тој тајни богомудри Павле сагледава таjну промисла Божијега, тајну Домостроја спасења и тајну Богочовечанске Личности Исуса Христа.Бог Отац је у Сину објавио и открио оно што је од почетка припремио.[15]По учењу Апостола Павла појам тајна има христолошки и сотириолошки карактер. Тако износећи свеапостолко пимање Божије тајне, каже Павле у својим посланицама: Не говоримо премудрост Божију у тајни скривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу. Коју ни један од кнезова овога века није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели. Него као што је написано: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе (1Кор. 2,7-9). Више је него очигледно да Апостол Павле говори о откривењу тајне о којој се ћутало од вечности времена (Рм. 14,24). Сасвим је правилно примећено од стране савремених православних тумача да се у апостоловим речима премудрост (1Кор. 2,7) има у виду Исус Христос као Извршитељ нашег спасења. Ту се у Њему, Који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење (1Кор. 1,30), открива тајна Божија. Њега је Распетог и Васкрслог припремио Бог онима који га љубе (1Кор. 2,9).[16] Вредна пажње је чињеница да се по богословској мисли Апостола Павла ученици Христови појављују у улози управитеља тајни Божијих (1Кор. 4,2). Реч је о тајни Христа која другим нараштајима није била обзнањена синовима човечијим, како се сада Духом откри његовим светим апостолима и пророцима (Еф. 3,3-5).
Ми ћемо, дакле, говорити о тој тајни – на јеврејском језику sod, која је од изузетног значаја за сваког човека истинољупца и богољупца, јер наша света дужност је да сазнамо шта је Живи и Тројични Бог наумио са човеком (ср. Ис. 5,19; 19,17; Мих. 4,12), и каква је воља Божија. Није нам намера да говоримо у мудрости људској, него у сили Божијој (1Кор. 2,5), и изнесемо на видело дана само оно што примимо од Господа (ср. 1Кор. 4,7). Светоотачка је мисао да нас богословљу учи Бог Логос оваплоћујући се.[17] То значи да је «тек у оваплоћењу Бога Логоса и установљењу Цркве као Тела Његовог нама откривена тајна свих твари, свих бића, свих светова, тајна и циљ; па и тајна самог Тројединог Божанства. То је – Црква. И у њој – логосно свејединство и логосна свециљност. Свејединство најпре Бога и човека, а затим и свих твари, свега што постоји на небу и на земљи».[18]Оваплоћени Бог Логос – Месија Исус Христос је као Богочовек открио и објавио човеку Своје Јеванђеље – Благу, Радосну вест о спасењу човека и васцеле творевине. Само је Он и могао Својом Богочовечанском Личношћу да открије и објави сву тајну Божијег «говорења» и «обраћања» човеку.[19]
Највећа тајна овога света јесте Богочовек Исус Христос, Који се открива као Ипостасно (Личностно) Биће, а затим открива људима истину да и они треба у заједници да по-остану целосна личностна бића. Господ наш Исус Христос је отворено рекао Својим ученицима: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега (Мк. 4,11). Реч је о духовном познању тајне Бога и Оца и Христа (Кол. 2,2). Дакле, само они који су савршени (1Кор. 2,6) и истински утемељени у хришћанској љубави могу разумети шта је ширина и дужина, и дубина и висина (Еф. 3,18). Живи Бог отвара врата речи, да казујемо тајну Христову (Кол. 4,3). Као што смо већ нагласили, само богоподобни људи и чисте савести (1Тим. 3,9) су у стању да познају тајну Христа (Еф. 3,4). То и јесте разлог што су Свети Апостоли названи управитељима тајни Божијих (1Кор. 4,1).
Када је реч о разумевању хришћанског појма тајна, тада морамо рећи да телесни човек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно (1Кор. 2,14). Библијски извори сведоче да Бог обзнањује тајну воље Своје, по благовољењу Својему за остварење пуноће времена, да се све сатави у Христу, оно што је на небу и оно што је на земљи у Христу (Еф. 1,9-10).Износећи учење Цркве о поимању тајне побожности, Апостол Павле вели: И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповедајући се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави (1Тим. 3,16).
За Апостола Павла велика тајна побожности се састоји у томе што се предвечни Бог Логос јавио у телу (1Тим. 3,16), и што је битијно (стварно) ушао у историју; Логос је, по надахнутим речима светог Владике Николаја (Велимировића) учинио „ускок у историји човечанства“,[20] и од тада постаје „јунак светске драме“,[21] односно, Он постаје не само центар света и историје, него и њен нови Господар.[22] Реч је о догађају који има пресудну важност и значај за повест васцелог света. Као што видимо, овде је реч о учењу које је потпуно супротно и неприхватљиво за древну грчку (философску) мисао.[23]
Дакле, оваплоћењем Сина Божијег, то јест доласком Исуса Христа у свет и оснивање Цркве, наступила је пуноћа времена и пуноћа Откривења Божијег, испуњена су обећања Божија, и Царство Божије се остварује у богочовечанској Личности Исуса Христа. Ту Истину и обелодањену тајну, Апостоли су проповедали свету, то јест проповедали су Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост (1Кор. 1,23).Значи, по речима светога Павла, Апостоли су говорили премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу (1Кор. 2,7). Ову тајну нису разумели мудри људи овога света, него су је разумели само они којима је открио Дух Свети (1Кор. 2,10). Сходно томе, разумевање тајне није плод људских размишљања, него је оно дар Божији (1Кор. 2,12). Другачије речено, онај који је од Бога, речи Божије слуша, поима и у срце прима, док они који речи Божије не слушају и не примају, нису од Бога (Јн. 8, 47. Мт. 11, 25).
Библијски извори и Свето Предање сведоче да Личностна тајна, о којој говоримо, делује у свету и свештеној историји за спасење човека, бори се против тајне безакоња (2Сол. 2,7), то јест против Сатане и сатаниних сарадника. На крају ће Богочовек Исус Христос победити, и тада ћемо се сви променити (1Кор. 15,51), и као нови људи ући у Царство Божије. Једном речју, откривена нам је тајна да Исус Христос постаде за нас и освећење и избављење (1Кор. 1,30).Апостол Павле посебно наглашава величину тајне коју он сведочи, јер Апостол говори о Христу и о Цркви (Еф. 5,32). Тајна Божија се открива и остварује у Цркви Христовој која се приказује као видљива тајна. У тој видљивој тајни се врши наше освећење у Христу (1Кор. 1,30).[24]
Напомињемо да све што смо до сада рекли о поимању библијског и хришћанског појма тајна, односи се на тајну Тројичног Бога, покрива сав временски период свештенеисторије од тренутка стварања света, оваплоћења Бога Логоса, страдања Исуса Христа на Крсту, Васкрсења Христа, Вазнесења Христа на небо и до Његовог Другог доласка у слави. Следствено томе, библијски израз тајна означава Божији домострој који је у потпуности остварен када је наступила пуноћа времена и обзнањена воља Божија да се састави у Христу све што је на небу и што је на земљи у Њему (Еф. 1,10). Према томе, у богооткривеној тајни нам је обелодањено да је Исус Христос Прворођени пре сваке твари (Кол. 1,15), и да кроз Њега измири све са собом, учинивши мир његовом крвљу на крсту (=помиривши) кроз Њега и оно што је на земљи и оно што је на небесима» (Кол. 1,20). И заиста, откривена нам је тајна да су незнабошци сунаследници и сутелесници и судеоници обећања (Еф. 3,6). Колика је велика тајна вере (1Тим. 3,9), ова тајна побожности: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповеда се незнабошцима, верова се у свету, вазнесе се у слави (1Тим, 3,16).
Још једном ћемо подестити та хришћански појам тајна се изнад свега односи на Домострој спасења и на Богочовечанску личност Исуса Христа Који јеикона Бога невидљивога (Кол. 1,15); штавише, односи се на остварење искупљења и спасење човека страдањем Христа на Крсту, Његовим васкрсењем и вазнесењем на небо. По православном учењу, тајну Богочовечанске Личности Исуса Христа посматрамо искључиво кроз призму тајне Домостроја спасења.Додаћемо још и то да бисмо тајнуДомостроја спасења могли окарактерисати као тајну Домостроја са телом.[25]Реч је о тешко разумљивој тајни без Самооткривења Бога у свету и историји (ср. 1Кор. 14,2). Према томе, када Апостол Павле, вођен философијом Духа Светога, говори о пуноћи Божанства телесно, тада он, откривајући богоразумне тајне, има у виду пуноћу савршенства,Пуноћу Бога и пуноћу човека; реч је о пуноћи јединствене Богочовечанске Личности у свом јединству.[26]
Наша истраживања су нас уверила да је библијска реч тајна сачувала свој есхатолошки карактер и значај. Сваки богољубив и истинољубив човек тежи да упозна ту богооткривену и богодаровану тајну (ср. Кол. 2,2). Пошто се хришћански Бог непрестано Само-открива као Ја, можемо слободно рећи да је Хришћанство и хришћанско учење полод Божијег Само-откривења. Силни Георгије Флорофски карактеристично примећује: Бог Светога Писма није скривени Бог (Deusabsconditus), него Бог откривени (Deusrevelatus).[27] Из учења Посланице Јеврејима можемо извући следећи закључак: Тамо где нема Самооткривења Божијег, тамо нема ни богопознања. Бог је богопознање поставио човеку као циљ човековог живота (Да. 17, 27-28).[28] Богочовек Исус Христос је Тајна над тајнама, и о Њему су рекли неколико речи у нашем раду. Када са православне тачке гледишта говоримо о тајни, тада ми говоримо о Богојављењу и општењу Личностног Бога са личностним бићем – човеком. Доласком у свет Месије Исуса Христа, сама се Истина нама показала.[29] А та Истина је Богочовек Исус Христос, Искупитељ, Спаситељ и Обожитељ човека. Другачије речено, оваплоћени Син Божији – Богочовек Исус Христос је историјска Личност и Самоистина,[30]у Којем Бог беше (2Кор. 5,9), у Којем обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол. 2,9),[31] Којег су људи лично упознали, сусрели, видели, рукама опипали и општили с Њим (ср. Јн. 1,14; 1Јн. 1,1-3). Он је, дакле, дошао у свет да сведочи истину (Јн. 18,37), то јест, Он је дошао да сведочи о Себи као Личностној Истини и Личностној Тајни. У тој Личностној Тајни, то јест у Исусу Христу, наш живот је „сакривен“ у Богу. Уосталом, човеку је откривена тајна да је Богочовек Исус Христос језгро и богобогатство човекове једините и непоновљиве личности.[32]
Наша истраживања су нас уверила да јехришћанско поимање и познавање Тајне непосредно повезано са Самооткривењем Живога и Личностног Бога. Што значи да је Хришћанство Откривење, и због тога се у Новом Завету појам тајна и јеванђеље поистовећују. Само у Цркви, као мистичном Телу Христовом, човек може да појми Личностну Тајну, јер се човек причешћује са Христом – Личностном Тајном.
Као што смо већ нагласили, постоји суштинска разлика између хришћанског поимања тајне од поимања древних философа и многобожачких религија по којима је човек долазио до богопознања својим умом или магијским радњама.
На крају, завршавајући рад о хришћанском поимању Тајне, још једном се ваља присетити, „Бог нас, како надахнуто кажесвети Јован Дамаскин, није оставио у потпуном незнању. Најпре преко Закона и пророка, затим преко свог Јединородног Сина, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, саопштио нам је знање о Себи према нашим моћима. Стога све што су нам предали Закон и пророци, Апостоли и Јеванђелисти ми примамо, познајемо; и више од тога ништа не тражимо. Као свезнајући и промишљајући о благу свакога, Бог нам је открио оно што нам је потребно знати, а прећутао оно што не можемо носити. Тиме треба да смо задовољни, и у томе да останемо, не преступајући границе вечне и Предање Божије."[33]
Епископ др Јован (Пурић)
---------------------------------------------------
[1] Опширније о мистеријама код древних народа и њиховом односу види: Николай Глубоковский, Благовестие св. Апостола Павла и мистерии, Христианское чтение, 1909, стр. 477-499 и 803-827.
[2] Иринеј Лионски, Против јереси, IV, 5, 1.
[3] Тајна Божијих речи се поистовећује са тајном оваплоћеног Бога Логоса. Бог „разговара", води дијалог са човеком на начин и језиком који је човеку разумљив и појмљив, и на том разумљивом језику Бог открива Домострој спасења, то јест, истину о Себи и истину о човеку. Човеку је, такође, откривено да није сам, да га Неко љуби, и да човек не живи само „о хлебу", него „од сваке речи која излази из уста Божијих" (Мирко Ђ. Томасовић, Говори Господ, стр. 45).
[4] Мирко Ђ. Томасовић, Посланица Јеврејима. Тумачење посланице Јеврејима на основу изворног текста, Фоча 2005, 25.
[5]Свети Василије Велики: 9. Писмо, 234, PG 32, 869 AB.
[6] Види: B. Rigaux – P. Grelot, Μυστήριον, у: Xavier Leon-Dufour,ΛεξικόΒιβλικήςΘεολογίας, Αθήνα 1980, 673.
[7]Игњатије Богоносац, Магнежанима, 9, 1.
[8]ЈустинФилософ, АпологијаА', 36, 1.[9] Види: Василије Велики, О Светоме Духу, PG 32, 105C.
[10] Сравни: Игњатије Богоносац, Магнежанима 7, 1.
[11] О овом изразу опширније види: I. Mussies, „IndenletztenTagen (Apg. 2,17a)”, BZ 5(1961) 263-265.
[12] Види: Л. Буйе, О Библии и Евангелии, Брюссель 1965, 33.Мирко Ђ. Томасовић, Посланица Јеврејима. Тумачење посланице Јеврејима на основу изворног текста, стр. 33.
[13]Опширније о овој теми види: R. E. Brown, The Semitic Background of the New Testament Mysterion, Biblica 39(1958) 426-428; Исти, The Pro-Christian Semitic Conept of „Mystery, CBQ 20(1958) 417-443; C. Caragounis, The Ephesian Mysterion. Meaning and Content, Lund 1977.
[14] Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Богочовечанске Личности Исуса Христа по учењу светог Апостола Павла, у: Богословско ткање на чунку облагодаћеног живота, Београд 2016, 171.
[15]Исто, IV, 20, 1; 21, 1.
[16] Ианнуарий Ивлиев, Новозаветне корни православного учения о таинствах, Христианское чтение 29(2008) 22.
[17]Максим Исповедник, Тумачење Оченаша, грчка Филокалија, том 2, Атина 1958, 188-189.
[18]Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, књ. 3, Београд 1978, 45. Ову мисао је надахнуто одглаголао свети Григорије Палама (О домостроју по телу, PG 151, 204B)рекавши: «Да се није оваплотио Логос Божији не би се Отац показао као истински Отац, ни Син као истински Син, нити пак Дух Свети, Који и сам происходи од Оца; нити би се Бог показивао у суштини и Ипостасним, него само као нека енергија која се сагледавала у тварима, као што су некада говорили немудри мудраци, а и сада они који мисле као Варлам и Акиндин. Зато је Господ (Христос) и јавио Себе и Свој Домострој (спасења), колико је могуће, а објавио је и Вишњега Оца као истински Суштог Оца».
[19] Мирко Ђ. Томасовић, Говори Господ. Свето Писмо и Свето Предање као израз живе саборности Цркве, Београд 22008,28.
[20]Николај Велимировић, Мисао о добру и злу, Сабрана дела, IV, стр. 566.
[21]Николај Велимировић, Мисли о добру и злу, стр. 526.
[22] Ср. ἸωάννουΠαναγοπούλου, ὉΠροφήτηςἀπὸΝαζαρέτ, Ἀθῆναι 1973, 155.
[23] Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Богочовечанске Личности Исуса Христа по учењу светог Апостола Павла, стр. 120.
[24] Ср. Ианнуарий Ивлиев, Новозаветне корни православного учения о таинствах, Христианское чтение 29(2008) 24.
[25]Кирило Александријски, Против Несторија, 3, PG 76, 148.
[26]Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Богочовечанске Личности Исуса Христа по учењу светог Апостола Павла, стр. 132.
[27]Γ. Φλωρόφσκυ, Αγία Γραφή, Εκκλησία, Παράδοσις, Θεσσαλονίκη 1976, 13.
[28] Мирко Ђ. Томасовић, Посланица Јеврејима. Тумачење посланице Јеврејима на основу изворног текста, стр. 27.
[29]ГригоријеВелики, RegulapastoralisII, 5.
[30] Ориген, Против Целса, 3, 41.
[31] „Под изразом „сва пуноћа Божанства телесно“, мисли се на средишњу тајну целокупног Божијег Домостроја спасења, односно, под њим се подразумева оваплоћење и очовечење Бога Логоса, које се поистовећује са Светим Предањем, под којим подразумевамо онтолошки (битијни) улазак Живога Бога у стварну историју, простор, време и драму људског живота“, (Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Богочовечанске Личности Исуса Христа по учењу светог Апостола Павла, у: Богословско ткање на чунку облагодаћеног живота,116).
[32]Мирко Ђ. Томасовић,Нови Адам,стр. 221.
[33] Јован Дамаскин, О тачном изложењу Православне вере, 1, 2.
Литература по избору
Максим Исповедник, Тумачење Оченаша, грчка Филокалија, том 2, Атина 1958.
Василије Велики, О Светоме Духу, PG 32.
Николай Глубоковский, Благовестие св. Апостола Павла и мистерии, Христианское чтение, 1909, стр. 477-499 и 803-827.
Мирко Ђ. Томасовић, Посланица Јеврејима. Тумачење посланице Јеврејима на основу изворног текста, Фоча 2005.
Мирко Ђ. Томасовић, Говори Господ. Свето Писмо и Свето Предање као израз живе саборности Цркве, Београд 22008.
Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Богочовечанске Личности Исуса Христа по учењу светог Апостола Павла, у: Богословско ткање на чунку облагодаћеног живота, Београд 2016.
Ианнуарий Ивлиев, Новозаветне корни православного учения о таинствах, Христианское чтение 29(2008).
Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, књ. 3, Београд 1978.
B. Rigaux – P. Grelot, Μυστήριον, у: Xavier Leon-Dufour,Λεξικό Βιβλικής Θεολογίας, Αθήνα 1980.
Mussies, „IndenletztenTagen (Apg. 2,17a)”, BZ 5(1961) 263-265.
Л. Буйе, О Библии и Евангелии, Брюссель 1965.
R. E. Brown, The Semitic Background of the New Testament Mysterion, Biblica 39(1958) 426-428.
R. E. Brown, The Pro-Christian Semitic Conept of „Mystery, CBQ 20(1958) 417-443.
C. Caragounis, The Ephesian Mysterion. Meaning and Content, Lund 1977.
Γ. Φλωρόφσκυ, Αγία Γραφή, Εκκλησία, Παράδοσις, Θεσσαλονίκη 1976.
Извор: Српска Православна Црква
