Влада Холандије је 28. новембра 2000. године са 104 гласова за и 40 против одлучила да озакони еутаназију. Пошто је то први случај у историји човечанства да се такав један чин или пракса озакоњује (легализује) и пошто савремено друштвено схватање преко рационализма који њиме влада лако на олтару хеудаимонизма и уских интереса жртвује поштовање према животу и човеку, наша Црква својој пуноћи (вернима) саопштава следеће:
1) Наш живот представља највећи дар Божији, чији се почетак и крај налазе у Његовим и једино Његовим рукама (Јов. 12, 10). Он представља онај простор у коме свој израз проналази самовласност, где се сусрећу благодат Божија и слободна воља човекова и где се савршава његово спасење.
2) Они тренуци нашег живота у којима се сусрећу његов почетак и крај, као што су моменти немоћи (слабости), бола и наших невоља (искушења), скривају једну јединствену свештеност и сачињавају мистерију која тражи особито поштовање од стране сродника, лекара, медицинара и целокупног друштва. Ови тренутци дају места смирењу, отварају пут трагању за божанским и изазивају чудо и место божанске благодати и присуства.
3) Ови моменти повлаче за собом људску здруженост, развој друштва љубави, пројаве солидарности и милосрђа. Захтев појединих болесника за еутаназијом у суштини повлачи питање наше љубави према њима, и наше жеље да остану крај нас. У овим тренуцима се може (до)живети благодат Божија и љубав човечанска.
4) Постојање бола у људском животу, као и сваке несреће (искушења), јесте „сарадник ка спасењу“, а понекад и „веће од самога здравља“, према Св. Григорију Палами (ΕΠΕ, Солун 1985, т. 9, стр. 264). Поред тога, признајући немоћ људске природе, Црква свагда човекољубиво тражи ослобођење „од сваке туге, гњева, опасности и нужности“, понекад се моли за ублажење болних (молитва на самртном издисају). Као људи ми се молимо, а не одлучујемо о животу и о смрти.
5) Једно друштво које не мари за излечење бола са стрпљењем, молитвом, људском подршком и божанским укрепљењем сучељава се са њим само помоћу лекова и сада са изазваном смрћу која се назива „добром“ (εὐθανασία), али га прихвата само као биолошко-друштвени догађај историје сваког човека.
6) Еутаназија, премда се у свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнуто самоубиство, то јест комбинацију убиства и самоубиства.
7) Такозвано „право на смрт“, које представља правно/легално поткрепљење еутаназије, могло би да еволуира у претњу животу болесника који нису кадри да економски одговоре на захтеве свога лечења и лекарског третмана.
8) Из ових разлога, наша Црква верује у бесмртност душе, у васкрсење тела, у вечну перспективу и реалност, у болове као „ране Господа Исуса на нашем телу“ (Гал. 6, 17), у невоље као поводе и прилике за спасење, у могућност развоја друштва љубави и солидарности међу људима, те стога сваку смрт која представља резултат људских одлука и изборâ – како год „добром“ се називала – одбацује као „хибрис“ против Бога. Свака пак лекарска пракса/чин који не доприноси продужењу живота, него изазива убрзање тренутка смрти осуђује се као антидеонтолошка и као она која обезвређује лекарску службу.
Превод: Епископ западноамерички др Максим (Васиљевић)
Извор: Теологија.нет
