Свештеник Јарослав Драгун, настојатељ храма посвећеног Светим великомученицима Георгију Победоносцу и Димитрију Солунском у граду Калуги, који такође служи у Калушкој обласној болници, решио је да подели са нашим читаоцима неколико истинитих прича из свог искуства.
Живи, Саша, живи
Прича која је пред вама је истинита и дешава се у наше време у Калуги, у једној необичној младој породици.
Необичној, јер је та породица уистину савез људи који безгранично воле једно друго, а чак се и у њиховим очима може приметити одблесак дубоке повезаности и међусобног разумевања, који упркос њиховој младости, већ бљешти на неком вантелесном, духовном нивоу. То је срећа таквих мужева и жена који заједно корачају многострадалним путем, од чега су њихова осећања окамењена у вечности.
Они имају двоје деце, двоје очаравајућих малишана, обоје са златно-риђом косом, чиме у исти мах привлаче пажњу свих који их окружују.
Старији, осмогодишњи Фјодор је живахан, послушан и радостан дечак, безбрижан, као и сва деца, и испуњен неизмерном љубављу према својим родитељима.
Млађи, Саша, главни херој наше приче, има четири године. Ништа није упућивало на то да ће га погодити болест. Неколико месеци после рођења, лекари су дијагностификовали ретку генетску болест – синдром Лија. На читавом свету је било свега стотину деце са Сашином дијагнозом. Као што су лекари рекли родитељима: «Ваш син је сада сто први.»
После подробних прегледа и саветовања са најбољим руским специјалистима, породица је донела одлуку да сакупи сва доступна средства како би њихов син прошао скупу терапију на Западу. Били су и у Сједињеним Државама, и у западној Европи. Свуда су лекари слегали раменима: «Дата болест је у овом тренутку неизлечива.»
Руски неуролог који је пратио Сашино стање је рекао да деца са таквом дијагнозом у раном узрасту обично не поживе више од годину дана. Не могу издржати ни два напада. «Може вам помоћи само Бог, ако постоји», – додао је безверни доктор.
Али Руси се никада не предају. Андреј и Аглаја, Сашини родитељи, нису клонули духом. Заједничка невоља је оснажила њихов брак, који се распадао. Медицина је била немоћна, а тада се наши људи ослањају на помоћ Божију. Попут деце, мимо свих рационалних објашњења, упркос мишљењу свих лекара и медицине, дрско, уз мало сујеверја, као што је жена која је крвоточила дванаест година и од које су лекари дигли руке решила да се пробије кроз гомилу људи и додирне ризу Спасетиља да се исцели, тако су и наши родитељи почели да се моле Богу да спаси њиховог малишана, који је копнио пред њиховим очима. Почели су редовно да иду у цркву.
Кроз прве Исповести, сузе и Причешће, повратак Христу и оцрковљење, Андреј и Аглаја су прошли заједно и постепено, уз повремена дежурства код постеље њиховог сина, мало у болници, мало у интензивној нези.
После још једне у низу Сашине кризе, када је дечак почео опасно да се гуши, лекари из интензивне неге су не часећи часа саопштили родитељима да ће њихов син убрзо умрети.
Саша је чудом преживео и недуго затим су га пустили из одељења интензивне неге.
Други пут кад се обрео у том одељењу, са упалом обеју плућних крила, неуролог атеиста га је одмах отписао грубим речима: «Такви не живе више од године, а још и са упалом плућа.»
Дечак је месец и по дана провео примајући интензивну терапију. Ишао сам тамо и често га причешћивао. Када се Сашино стање поправило и лекари се спремали да га пребаце у обичну болничку собу, он је неочекивано ослепео (губитак вида је последица рецидива болести Лија). Лично сам видео како је престао да реагује на светло.
Али десило се још једно чудо! Родитељи су довели дете кући и вид му се вратио. Недавно се Саша насмешио када ме је видео.
Током састанка са Сашиним неурологом, који прати његово стање већ четири године, доктор је у поверењу рекао Андреју и Аглаји: «Знате, почињем да верујем у то да над нама влада Виша Сила, Бог.»
А Саша живи. Живи, а око њега се дешавају чуда. Веровали или не. Андреј и Аглаја су се оцрковили и постали стални парохијани нашег храма. Нашли су мир у души и са пажњом се односе према свом духовном животу. Њихова породица се оснажила и постала јака као стена. Неуролог је поверовао у Бога, а дечји лакари из интензивне неге су се опаметили. Болнички свештеник се утврдио у вери. Чудни су путеви Твоји, Господе!
Испитајте и видите како је добар Господ; благо човеку који се узда у Њ (Пс. 34, 8)!
Тајна смрти
Тако се десило да у свом служењу у болници често срећем, разговарам са, исповедам и причешћујем људе који умиру од рака.
Приметио сам да сви људи умиру на свој начин. Неко буквални бесни, у гневу се и страху на самртном одру преврће чим угледа болничког духовника, узвикује погрдне речи и захтева да га оставите на миру.
Знатно чешће се људи који одлазе са овог света, измучени болестима, односе равнодушно према крају свог живота, као према некој безизлазној ситуацији. На позорницу живота се спушта завеса, а није им познатно шта се налази иза кулиса... Душу мучи неизвесност, а призори из прошлости се тугобно намећу и невидљиви свет се незаустављиво приближава болничком прозору.
Они који имају вере, оцрковљени, који су се помирили са собом и примили Свете Дарове одлазе мирно, тихо, неприметно, као да су били само гости на овом свету.
Али сусрет са једним човеком ми се урезао у памћење и још увек могу видети све догађаје до најситнијих детаља.
То је био отац Ирине, диригенткиње хора нашег храма, Борис Владимирович.
С њим сам се упознао некoлико дана пре него што је преминуо, као што је случај са многим мојим штићеницима који вену од грозног рака. Борис Владимирович је био новинар који је нашао Бога и све године после свог обраћења предао је служењу Цркви. Он је уложио много труда у обнављање и организацију храмова у околини вароши Кондрова, у близини Калуге. Да је био човек светле душе, појац у црквеном хору, весељак и душа сваког друштва, познавалац дела Светих отаца – сазнао сам од његове кћерке Ирине, када сам му донео Свету Крв. Борис Владимирович се често причешћивао за време болести, али у последње дане више није могао да гута.
Људи који умиру од рака одају специфичан мирис. Тај задах смрти сам добро упамтио исповедајући пред смрт, када сам се нагињао над тим јадним људима како бих чуо нејасни шапат са њихових немоћних усана. То је мирис труљења још увек живог човека. Тешко је издржати, али исповест је углавном кратка.
Када сам се наклонио до лица Бориса Владимировича био сам у шоку: труљења није било, већ само благи мирис. Не, то није била свежина која се осети после купања скупим сапуном или нешто слично. То је био миомирис неке мени непознате материје, сличан блаженом мирису чудесног јелеја мироточиве иконе.
Стајао сам, нагнут над тим благообразним старцем, слушао његову последњу исповест и схватио да сам сведок додира човека с Вечношћу, где нема ничег бесмисленог и излишног, већ само Бог, Његова недостижна Љубав и Свеопроштај, Милост и позив к Себи за све који су уморни и натоварени, како би ту нашли мир (види Мт. 11, 28).
Борис Владимирович је уснуо за време Пасхалне седмице, у Недељу о раслабљеном, и више се није пробудио. На сахрану је дошло више људи, него што је очекивала његова родбина. И било је тако топло, светло и радосно, како и приличи Пасхи.
Шта да радим, оче?
Одељење торакалне онкологије Калушке болнице. Овде се налазе жене које се лече од рака млечне жлезде. То је потмула и зла болест. Као лопов у ноћи, појављује се изненада и брзо се развија. Лекари мамолози предлажу женама старијим од четрдесет година да се подвргну мамографском прегледу једном годишње, а старијим од педесет година двапут годишње.
У том одељењу, свештеник је увек добродошао. Многе жене зову болничког свештеника у своје собе ради разговора, траже молитве и благослов за лечење страшне болести. А та болест је одиста страшна. Дешавало се да уђем у собу где су лежале пацијенткиње после ампутације дојке. Бол, плач, трагедија за жену – не само телесна, колико и душевна. Груди су симбол женствености.
Један од главних извора рака груди су абортуси. Претпостављам да већина жена које се у овом одељењу лече сазнају то тек када се нађу овде. Средњи узраст пацијенткиња је од педесет година и навише. То је покољење из 70-их година прошлог века, «златног доба СССР-а», када је основно средство контрацепције био абортус.
За време прве године служења у болници, из онколошког диспанзера сам излазио потпуно опустошен и прегажен због свега што сам тамо чуо. Болесни се отварају свештенику и говоре му оне ствари које никада не би рекли лекару, који је затрпан послом, или психологу. Сваки свештеник носи на својим плећима тешке приче жена о њиховим тугобним судбинама и рањеним душама. Али овде у торакалном одељењу се налази срж туге, овде је буквално сакупљено женско страдање.
Мој сабрат колега, болнички свештеник ми је испричао једну причу из свог искуства. Девет од десет жена са раком груди, о којима се он старао, су извршиле абортус. Од једног па све до две десетине и више. То су у дубинском смислу несрећне особе, убијене тугом. Ампутација дојке је само врх леденог брега њихове горке судбине. Много раније, оне су биле жртве себичних пијаних мужева који су их принудили на абортус, доживеле су да им синови постану наркомани и самоубице, преживеле су распад својих породица и породичне несреће своје деце, да би на крају постале одбачене, усамљене старице. Једна шездесетогодишња жена, дуги житељ онколошког одељења, поделила је с њим свој бол:
«Извршила сам седам абортуса. Такво је време било, били смо млади и нико нам није говорио да је то смртни грех са тешким последицама. Живели смо у малом стану, муж је сваки пут инсистирао, а понекад ме и присиљавао на то, а ни ја нисам хтела да стварам себи потешкоће. После сам свеједно родила сина. Бог ми није дао више деце. Неко време после рођења сина, муж ме је оставио и отишао код друге. Син је растао, подизала сам га и издржавала сама како сам знала и умела – можда му је нешто и недостајало. За време криминалних 90-их, бивши муж се обогатио. Почео је чешће да прича са сином, још увек младим момком. Ускоро се преселио код оца, видевши колико је овај зарадио. А мене је сасвим заборавио и одбацио. Лежим на онкологији већ више од месец дана, нико ми не долази у посету, чак ме ни не зове телефоном. Ни рођака немам.»
На крају се расплакала и рекла: «Шта да радим, оче?»
Тај седи искусни свештеник се присетио једне друге приче из свог живота. Некако му је почетком 90-их, тада је још увек био млад духовни пастир, пришао један стамен момак:
– Оче, ратовао сам у Авганистану, скоро сам се вратио. Тамо сам се нагледао разних ствари. Умем добро да пуцам и убијам. Овде, у цивилном животу, све је пошло по злу. Ни од чега не презам, ништа ме не занима, не знам куд ћу. Живим стихијски. Страдам. Шта да радим, оче?
Пастир му се загледао у очи, а у њима – празнина и немоћ душе, и сетио се једног ретка из Светог Писма. То место у Јеванђељу Светог Луке, где Светог Јована војници питају:
А ми шта ћемо чинити? И рече им: Никоме да не чините силе нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом (Лк. 3, 14).
«Почни да идеш у цркву да се молиш», – рекао му је свештеник кратко и јасно, – «почни да идеш у цркву.»
Ветеран је испрва почео да свраћа у храм, после да иде на литургије, па је кренуо са Светим Тајнама исповести и причешћа, а на крају је у тој парохији нашао себи место, у толикој мери да га је ускоро настојатељ позвао да постане олтарник.
Сада је овај учесник Авганистанског рата постао уважени и савесни јереј Божији.
Како свештеник може да помогне женама на онколошком? Увек је потребна заједничка молитва, која оснажује и штити човека, која у њему буди покајање. Таквој молитви се једнодушно придружују сви из дате болничке собе и неки из суседних. Сви који јој присуствују су, по правилу, крштени, али не и оцрковљени. Жене са жаром узимају покајничке молитве после чедоморства, које сам одштампао по упутствима из Патријаршије.
А оно што је најважније и на шта је усмерен сав мој труд у овом болничком одељењу се може сажети у неколико речи, које ја стално понављам: «Почните да идете у храм да се молите, почните!»
Извор: Православие.ру
