Не тако давно смо били сведоци једне бурне дискусије у погледу дилеме да ли је за децу најмлађег узраста потребна формална настава из информатике или не. Аргументи pro et contra су углавном били изношени у зависности од наклоности ка конзервативизму или модернизму, међутим, веома мало је било истинског поимања целе проблематике, због чега је тежиште са суштинског питања пребачено на епифеномен.
Наиме, првенствено је требало рећи на који начин децу уопште треба упућивати према овој области, што обухвата и поменути формално-хронолошки аспект. Чињеница је да су информационе технологије присутне у свакој пори друштвеног живота те да је потребна одређена стратегија у припремању деце за сусрет са њима. У решавању тог питања ни крајњи изолационизам ни стихијски приступ не дају прави одговор. Потребно је отварање ширих видика, у смислу да поред чисто прагматичних разлога у обзир треба узети психолошке, физиолошке, дидактичке и педагошке факторе.
Прагматични разлози
Данас ћете често чути то да је „деци најпотребније да науче да раде на рачунарима јер то је будућност“. Нико не спори чињеницу да ће дете када одрасте неумитно сусрести дигиталне технологије, ма каквим послом се бавило, но да ли је овај уско технолатријски и прагматични став целовит и темељан? Историјски токови људске мисли уче нас да сирови прагматизам увек губи дах на дуже стазе, ако није потпомогнут темељнијим концептом. Ако као доминантан и једини прави разлог узмемо прагматично настојање да се рачунар безусловно постави раме уз раме са оловком тј. учењем писања, проузроковаћемо веома компликоване ситуације у каснијем добу. Конкретно, замислите човека који је од малих ногу научио да сабира и множи само користећи софтверски калкулатор или који има непрепознатљив рукопис јер је одмалена навикнут на текст-процесоре. Само ова два примера су довољна да се увиди да није баш све онако како стереотипне фразе говоре.
Пре рада на рачунару, дете свакако треба потпуно да савлада основне математичко-логичке операције и основе писмености. У свом најранијем узрасту оно треба да учи фундаменталне ствари које за цео живот остају такве какве јесу и које се не мењају – сабирање и одузимање основних бројева увек остаје такво какво јесте, а исто важи и за правопис чија правила остају бар док је поколења. Међутим, код рачунара није такав случај, јер се оперативни системи, програмски језици, апликације… мењају сваких неколико година и потребно је стално унапређивање знања. Довољно је само да се сетимо преласка са командне линије DOS оперативног система на графичка окружења попут Windows-а, што је било равно софтверској револуцији.
Треба тежити да се деци најмлађег узраста рачунар сугерише као корисно помагало, али тек пошто савладају основне школске дисциплине. Рачунар никако не треба сугерисати као замену за те основне процесе. У почетним разредима више времена треба посветити класичним предметима који су основа за даље, па и за информационе науке. Уколико се већ иде ка рачунарској едукацији мале деце, не би их требало оптерећивати учењем променљивих софтверских решења, већ их треба упућивати на схватање основних и лако схватљивих ствари из рачунарског света које ће остати за дужи временски период непромењене.
Психолошки аспект
Вероватно је свима јасно да дете има свој сопствени свет, зависно од узраста и породичног окружења. Психолошки аспект је веома битан када говоримо о додиру детета са рачунаром јер се могу направити грешке које ће итекако имати одраза на касније формирање личности. Дете је склоно спонтаном истраживању света око себе и у овом сазнајном процесу треба му помоћи да све поима на прави начин – не само рачунар који имате у свом стану, већ и сваку другу ствар. Од малих ногу, детету је потребно пренети здрав став према стварима које га окружују, а то ће најбоље бити урађено директним примером родитеља. Рецимо, ако родитељ сатима седи за рачунаром у кући не обраћајући пажњу на потребу општења са укућанима, вероватно је да ће и дете желети да га подражава, што је општепознат феномен имитирања родитеља. Са друге стране, пожељно је (уколико дете испољи интересовање за рад на рачунару) да родитељи што чешће заједно са њим раде и да мудро одређују временски период колико би дете требало да проведе времена за монитором. Сигурно је да ће у том случају оно у каснијем развоју испољавати мање тежњи ка индивидуализму и да ће развијати здрав осећај за заједницу, док су у супротном извесни егоцентрични токови психолошког развоја.
Физиолошки ритам детета
Питање физиолошког развоја детета је у великој мери условљено физичким активностима, поред главних чиниоца какви су исхрана, сан, породични мир. Стога родитељи треба да воде бригу о томе колико дете проводи времена у константно седећем положају који повећава статички притисак на кичму и мишиће врата. Осим тога, није непознато да су руке током куцања на тастатури и држања миша најчешће у неприродном положају (препоручљиво је повремено истезање мишића руку) што може довести до низа лакших, али и тежих обољења, какво је Carpal Tunnel Syndrome (нагњечење нервних влакана због неправилног положаја руку приликом дуготрајног куцања на тастатури или коришћења миша које узрокује парализу екстремитета – прим.). Мониторски екран има утицај на вид, не толико у виду негативног зрачења које је у протеклих неколико година значајно смањено, или фреквенције освежавања, колико у погледу близине (савет: научите децу да повремено скрећу поглед на удаљене предмете ради опуштања зеница ока) и чињенице да је број трептаја очних капака смањен (не каже се узалуд за некога да „буљи у монитор“, због чега су препоручљиви повремени брзи покрети очних капака). Потребно је и временски ограничити рад на рачунару за децу која су у развоју. Посебно је апсурдна чињеница да многа деца играју спортске игре на рачунару, а у близини куће имају игралиште! Родитељи напросто морају водити рачуна да дете не изгуби свој нормални физиолошки ритам потребан за раст и развој.
Модерни видови учења
Уско дидактички аспект би се могао свести на проширење начина учења уз помоћ рачунара. Пре свега, треба узети у обзир учење језика које уз помоћ мултимедијалних CD-ова олакшава рад. И овде важи препорука да је најбоље учити заједно, са родитељима или наставником. Деца ометена у развоју нарочито могу имати много користи од оваквог начина учења. Међутим, треба бити потпуно искрен и рећи да децу најмање занима учење преко рачунара, а највише игре и DivX филмови, што је општепозната ствар, утврђена и емпиријским истраживањима. Тешко да ће се просечно дете у избору између видео-игара и неког едукативног софтвера одлучити за овај потоњи. Као потврду тога, наводим сопствени пример јер пријатељима често говорим да се не могу искајати за сате и сате протраћеног времена играња компјутерских игара у основношколском периоду.
Пратите своје дете
Долазимо до кључне тачке проблема која се односи на педагошки део и везана је пре свега за родитељски надзор. Овај аспект је веома битан јер се свакодневно сусрећемо са појавама какве су порнографски материјали на рачунарским CD-овима, који су се до скорашње акције београдске полиције продавали на сваком углу. Осим тога, Интернет је до те мере презагађен оваквим садржајем, да су реалне процене да је преко 50% његових капацитета затрпано управо недоличним материјалом. Овде се сусрећемо са наличјем прагматичног става о „информатизацији“ детета по сваку цену јер му постаје доступан материјал такве разорне снаге да су последице несагледиве. Додуше, постоје програми који донекле блокирају приступ већини таквих сајтова, но они нису ни издалека потпуно решење. Такође постоје програми помоћу којих родитељи могу пратити кретање своје деце по Интернету јер бележе сајтове који су посећени, но питање је колико је адекватна реакција родитеља post festum. Са друге стране, дете ће увек покушавати да заобиђе родитељски надзор, поготово јер родитељи често немају довољно знања. Немојте заборавити и на популарност Интернет причаоница (chat) на којима децу често салећу злонамерни људи. До овог проблема смо већ некако и могли наћи modus vivendi, но како изаћи на крај са проблемом опште доступности информација неморалног карактера? Сви некритички настројени модернисти ово питање максимално избегавају, бивајући свесни да нема чаробног штапића који би га решио. За решавање проблема доступности свима (па и деци) свих информација које је некритички прагматизам у области дигиталних технологија изнедрио, потребна је директна акција на општедруштвеном нивоу, од породице преко школе до светских влада. Иначе ће некритичка имплементација информационих технологија угрозити основне постулате на којима свако друштво стоји.
Нема instant решења
У Божићној посланици владике жичког Хрисостома (за 2005. годину) говори се о томе да дигиталне технологије саме по себи нису ни добре ни лоше те да сви (па и деца) треба са расуђивањем да их користе, што је православни став по овом питању. На жалост, сведоци смо супротних трендова, „модернизације“ по сваку цену. Такви трендови се рекламирају као напредни негирајући сваки другачији став као анахрон и назадан. Цена таквој непромишљености може бити велика – ко ту цену не плати на мосту (то је онај почетак када се вулгарни прагматизам шепури показујући своју „напредност“), платиће је на ћуприји (када исти тај концепт изгуби дах).
Извор: Саборна Црква у Београду
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
