„И цвеће и бумбари и трава и класје и плаветнило и подневна жега… Доћи ће време, Господ ће блудног сина да упита: Јеси ли био срећан у животу земаљском? И заборавићу све – сетићу се само ових пољских путева између класја и трава и припивши се уз милосрдна колена, нећу моћи да одговорим од слатких суза“ – Иван Алексејевич Буњин
Ове отрежњујуће и истините ријечи великог руског мислиоца, приповиједача и писца Ивана Буњина, човјека чији живот је био сложен, страдалан, забрањиван, у којем је много видио, тражио, па и мрзио и падао али ипак изнад свега волио и тражио љубав према родној Русији и Господу, најбоље нам свједоче о животу и његовом смислу. Јер шта је живот, који му је смисао у овом несхватљивом и великом свијету? У том трагању живот некада донесе горку сузу и горки јецај и суровост и самоћу која може остати трајна ако се човјек не тргне и не потражи неки дубљи смисао свог постојања. Када се човјек окрене и схвати да у животу има нечег другог које није само бесмислено, горко и тужно видјеће већ један океан безграничне Љубави и дубине и смисла човјековог постојања. Јер, ако Љубави нема све је празно и узалудно: богатство и сиромаштво, здравље и болест, сусрети и разговори и на крају живљење и умирање. Треба закопати мало дубље и у човјеку наћи човјека, јер се испод његовог спољашњег изгледа у којем га видимо наруженог и рањеног гријехом, који се дави у страстима, слабостима и падовима, постоји и налази се његова унутрашњост, дубина, суштина. Закопати и схватити да је у тој унутрашњости сакривен лик Божији. Кад то учинимо сваког човјека ћемо прихватићемо онаквог какав јесте прихватићемо га у љубави и он ће нам бити наш ближњи.
Јер Љубав је побиједила на Крсту и Распеће Христово је била горка суза, које је кроз Љубав донијело слатку сузу, Његово славно Васкрсење и живот вјечни и непролазни. И онда горка суза постаје Буњинова слатка суза која говори да живот поред свих тешкоћа ако је испуњен Љубављу и жртвом постаје срећан и смислен. Зато сви они који су схватили ову истину треба да кажу свијету „који у злу лежи“, да новчић има и другу страну, да смисао живота није у очајању и безнађу, већ у снази сусрета и радости и миру у Духу Светоме.
Један од најбољих примјера да је ово истина је Острошки светитељ који ту истину свједочи више вјекова у којима су многи мислили и хтјели видјети и учињети да остошка пећина доноси само муку и горчину и неприступачност, али она је пројавила другачију истину, истину у љубави која свједочи до данас да је Христос васкрсао.
Аутор је архијерејски намјесник никшићки
