Борба за слободу и равноправност представља главни садржај “проповиједи“ савременог, либерално-демократског друштва. Тако имамо борбу за слободу говора, слободу медија, слободу кретања итд. На први поглед, у томе нема ништа лоше. Човјек и јесте слободно биће, одузмемо ли му слободу он већ неће бити потпуни човјек (Св. Никола Кавасила). Али, да ли је слобода о којој савремени свијет говори заправо истинска слобода. Једна од основних истина наше, хришћанске вјере јесте да је човјек створен по образу, икони Божијој. А основно обиљежје те иконичности јесте управо – слобода. Слобода је Божији дар човјеку и остваривање тог дара значи узрастање у савршенству, сходно Христовом позиву: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5, 48).
Оног тренутка када је човјек злоупотријебио слободу, постао је заробљеник гријеха и смрти. Зато Син Божији и долази у овај свијет, да ослободи човјека, да га учини бесмртним и да га обожи. То значи да човјек једино у Христу постиже истинску слободу – слободу од смрти, гријеха и зла. Зато хришћанин треба да цијени такву слободу и да свагда у њој стоји (Гал. 5,1).
Савремени свијет слободу схвата углавном као могућност избора. Такав тип слободе који се савременом човјеку нуди – било да је то кроз избор одређеног модела понашања или кроз избор одређене идеологије или политичке партије – нема ничег заједничког са правом, истинском слободом. Јер, ако је слобода само могућност избора, онда се тиме претпоставља и могућност гријеха као избора. А гдје постоји гријех – као отуђење од Бога и сопствене, боголике природе – ту не постоји слобода. Таква слобода, која би водила гријеху, јесте само привид слободе. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, права слобода је вјечно да Богу, она је остваривање иконе Божије у човјеку, тј. остваривање истинске човјечности. Као таква, она је нераздвојна од љубави, јер је саглашавање са Богом Који је љубав. Љубав Божија јесте љубав која ослобађа. Другим ријечима, ако истински волимо онда смо истински слободни. Јер љубав тражи другог, није затворена у себе, не тражи своје (1Кор. 13,5).
У данашње вријеме су све гласнији и борци за “равноправност.“ У првом плану је борба за родну равноправност при чему је преовлађујући наратив да су жене подређене мушкарцима. Отуда тежња да се жене “изједначе“ са мушкарцима, да им се да мјесто које “заслужују“. При свему томе, традиционални поглед на ово питање (који не значи шовинизам, него на хришћанству утемељен поглед на свијет и човјека) се карактерише као ретроградан и погрешан. Тако се ствара једна догма и свако ко не вјерује у ту догму се предаје “инквизицији“ савременог, демократксо-либералног друштва.
А у чему је разлика између такве “равноправности“ и хришћанске равноправности? Као што нас Црква, кроз уста Апостола Павла учи: у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског (Гал. 3, 28). Сви смо једно у Христу Исусу. Сам Христос, на питање Садукеја о стању људи након Васкрсења, каже да се у Царству Божијем људи неће удавати ни женити, него ће бити као анђели на небу (Мт. 22,30). Дакле, свака раздвојеност која је одлика данашњег стања свијета и човјека јесте посљедица грјехопада. И управо је те раздвојености Христос превазишао и укинуо.
Говорећи од односима мужа и жене, Апостол Павла наглашава дужну љубав као обавезу: Мужеви нека указују жени дужну љубав (1Кор. 7,3). Тиме показује како ни муж, ни жена нису своји сопствени господари, но су слуге једно другом. Овдје нема ни спомена о већој или мањој власти. Хришћански и литургијски етос нас учи да нисмо ту да би нам неко служио него да бисмо служили (Мт. 20,28). Разни савремени покрети за “права жена“ нагласак стављају на равноправност у смислу неке “уравниловке“, код њих одсуствује моменат жртве и жртвене љубави. А управо одсуство жртвене љубави и хришћанског служења у љубави, јесте одузимање човјеку и жени оне слободе и “права“ које им је Бог дао.
Љубав и спремност на жртву јесте оно због чега Црква и Христос гледају на жену као на узвишено биће. Пресвета Богородица је због њеног смирења, љубави и жртве била удостојена да се од Ње роди Спаситељ. Жене Мироносице су први свједоци Христовог Васкрсења, управо због тога што Га нису никад напустиле, ни при Његовој крсној смрти кад су се апостоли разбјежали.
Једнакост мушког и женског, коју проповиједа апостол Павле не значи да не постоји никаква разлика између полова. Разлика постоји а огледа се у различитости дарова и служења у Цркви: Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти. И различне су силе, али Бог је исти, који чини све у свима (1Кор. 12,4-6). Сви смо пред Богом у Христу једнаки и равноправни али нисмо сви исти, свако је засебна и непоновљива личност. Нити је муж без жене нити жена без мужа (Гал. 3,28). Стварање и човјека и жене у потпуности припадају Богу. Они су једнаки у Божјим очима и жена је на истом нивоу као и човјек. Прије стварања жене, човјек у створеном свијету није имао никога с ким би општио на истом нивоу. Због тога му је Бог и створио жену наспрам њега, лицем к лицу.
У Христу не постоји никаква хијерархија, јер је Он један. Он је глава а ми смо сви Његово Тијело, удови Његовог тијела. Различитости које постоје међу удовима не значи да је један уд мање или више важан од другог: Овако је много удова, а тијело је једно. Не може око рећи руци: „Не требаш ми“, или опет глава ногама: „Не требате ми“… да не буде неслоге у тијелу, него да се уди сложно брину један за другога (1Кор. 12,21-22,25).
И само у сагласју удова Тијела Христовог остварује се истинска слобода и истинска равноправност.
