Када помислимо на државу Еквадор имамо на уму земљу у којој вјечито владају прољеће и музика – све је то Еквадор, јужноамеричка држава која се од Амазоније преко Анда превлачи све до Тихог океана и чувених острва Галапагос. И поред чињенице да је колијевка „Дарвинове теорије еволуције“, у њој живи преко 90% вјерника, од којих огромна већина римокатилика, протестаната и бројних секти. Међу њима има и оних који припадају православославној Цркви. Од прије неколико година, одласком Митрополита Амфилохија на Јужноамерички континент запалила се буктиња вјере и у Еквадору. Како је било раније, како је сада, и каква је будућност Српске Цркве у Јужној Америци сазнајемо од архимандрита Рафаила (Чепрњића), парохијског свештеника у Еквадору и Перуу. Са њим је у оквиру емисије „Тамо далеко“, на радију Светигори разговарала новинарка и уредница емисије Оливера Балабан.
Оливера Балабан: Оче, како се живи у Еквадору? Можете ли за почетак мало да нас упознате са том егзотичном земљом?
Отац Рафаил: Еквадор је заиста другачија земља, не само по природи и микроклими већ и по менталитету људи. Када сам дошао тамо сусрео сам се са многим Еквадорцима који су заправо потомци Старих Инка (веома занимљиве цивилизације), који су већ смијешани са Шпанцима али и са Палестинцима. Неколико Руса које сам тамо упознао су ме одмах упозорили да долазим у земљу гдје је менталитет сасвим другачији од нашег, што не значи да је то лоше или добро. Они су једноставно рекли: – Оче, то је све другачије и мораћете се навићи.
Али, није било немогуће.
Оливера Балабан: Ми обично замишљамо Еквадор као земљу у којој током шетње улицама можеш брати јужно воће (смијех). Да ли је то заиста тако?
Отац Рафаил: То је тачно, зато што у Еквадору влада вјечно љето. Еквадорци кажу да владају два годишња доба – љето и зима, али то ипак није тако. Тамо се мисли да је зима када падају кише а температуре су заправо све вријеме исте. Дакле постоје само врућине са кишама или без њих, односно једно годишње доба. Девет мјесеци је облачно, таква је микроклима у Гвајакилу приморском граду, иако се у цијелом Еквадору та микроклима мијења од града до града. На примјер у једном мјесту близу Сан Лоренса имате вјечну маглу, па се Руси шале да тамо живе људи магле. Поред ове постоји и клима џунгле која је такође тропска, и клима горе која је рецимо заступљена у главном граду или у граду Квенка, и тамо је температура током цијеле године 22 степена. У Гвајакилу гдје је наша капелица, током цијеле године температура ваздуха је од 30-40 степени Целзијусових. Оно што је интересантно је то да у Еквадору воће рађа и до четири пута годишње. То је велики Божији благослов.
Оливера Балабан: Кад сте по благослову нашег Високопреосвећеног Митрополита отишли на службу у Еквадор, сјећам се да сте ми казали да су Вас тамо дочекале неколико Рускиња, старијих парохијанки. Оно што смо могли да видимо на фотографијама током последње Митрополитове посјете Еквадору нас је јако обрадовало. Црква Вам је пуна вјерника.
Отац Рафаил: Да, слава и хвала Богу! Заиста када сам дошао тамо су биле три Рускиње, око тридесетак Еквадораца, неколико Палестинаца из породице Тума који су тамо заправо и сачували православље (о томе ћемо мало касније), један Бугарин и неколико Украјинаца. Слава и хвала Богу, ево послије три године позивајући свакога телефоном и упорно их подсећајући на Свету Литургију, почели су полако да долазе и тако сад имамо око четрдесетак Руса и око стотину Еквадораца у цркви.
Оливера Балабан: Поменули сте породицу Тума која је тамо сачувала православље. У Еквадору је римокатоличко хришћанство најзаступљенија религија. Да се вратимо на сами почетак и да чујемо како је и када формирана парохија у Гвајакилу?
Отац Рафаил: Да. Земља Еквадор заправо највише припада римокатолицима, мада све више и више има протестаната. Има и разних секти. Православних има мало, али захваљујући породици Тума православље се очувало и они су заправо оснивачи мисије у Еквадору, коју сам ја ето недавно преузео.
Оливера Балабан: То је породица из Палестине?
Отац Рафаил: Да, то је палестинска породица, потомци апостола Томе. И дан данас у Палестини породица Тума је једна од дванаест породица које су чувари Христовог Гроба. Код њих је била вјековна традиција да најстарији син из породице буде монах у манастиру Светог Саве Освећеног, међутим догодило се да најмлађи син кришом оде у манастир прије него што је то урадио најстарији тако да се након тога најстарији ипак оженио. Тај најстарији син је кренуо на путовање са супругом кроз Јужну Америку али када су стигли у Еквадор жена се разболела и морали су да дају све што су имали за њено лијечење. Како након тога нису имали новца за повратак, тамо су се и настанили. Нешто касније су се вратили у Палестину али само на кратко. Та породица је дуго очувала православље између себе а касније је кренула и мисија. У породици Тума било је пет сестара, једна се упокојила, двије имају породицу и дјецу, док се друге двије никада нису удавале. Ми их у Еквадору од милоште зовемо тетке.
Тетка Кета која се недавно упокојила, добила је такав благослов да баш опијело на њеној сахрани служи Митрополит Амфилохије, што јој је и приличило можемо слободно рећи. Било је јако лијепо. Служио је Митрополит као архиепископ, ту је био и наш протођакон Владо Јарамаз и ја као новопечени архимандрит, тако да је добила службу какву је и заслужила за свој рад у цркви.
Она је чувала двије честице Животворног Крста Господњег, икону Благовјештења стару 300 година и Јеванђеље из 17. вијека на арапском језику. Све је то завјештала цркви, пошто је њен отац то добио од Патријарха Јерусалимског још док је био у Палестини. Он је студирао богословију желећи да постане свештеник, међутим имао је једну незгоду у којој је изгубио памћење и тако није могао бити кандидат за свештеника.
Дакле од те породице Тума из Палестине је почело све. Они у последњих десет година имају мисију да шире православље међу Еквадорцима. Углавном се позиву одазивају млади људи, што је добро јер они тек формирају своје породице и добијају дјецу. Надам се да ће дјеце бити у великом броју јер нам је то заиста потребно. Мало по мало, тако и мисија односно наша црква у Еквадору расте.
Оливера Балабан: Недавно сте поставили први православни иконостас и православно звоно у Еквадору. Радио Светигора је ту вијест са великом радошћу пренио даље. Реците нам нешто и о томе.
Отац Рафаил: Јесте, то је јако занимљиво а ми тамо можемо слободно рећи и веома узбудљиво. Нама који живимо у православним земљама то је све нормално. Ми сви имамо икона колико хоћемо, моштију светитеља, цркава, звона и свега другог Богу хвала, али у Еквадору није такав случај са православљем тако да смо ми тамо почели од нуле. Капелица у којој служимо је раније била соба у приватној канцеларији једног адвоката, исто од породице Тума, али због пораста броја вјерника добили смо благослов од Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија да направимо већу капелу. Направили смо већу капелу а потом смо почели полако да градимо иконостас који је био готов за три мјесеца, све мало по мало. Иконе, пошто нисмо имали могућности нити да сликамо а ни да их донесемо из наших земаља (због трошкова авионског превоза, тежине и свега осталог) смо налазили на интернету, у великој резолуцији, подешавали боју у разним програмима за обраду фотографије и штампали их на пвц материјалу, тако да је то доста квалитетно испало. Сваки корак прављења иконостаса је био веома узбудљив. Ја сам био веома благодаран Богу што можемо било шта да урадимо јер заиста нисмо имали никаквих средстава за тај подухват. Када смо почињали са израдом иконостаса један мој парохијанин ми је рекао: – Оче, то је баш дивно, али колико новца имаш за то? Одговорио сам му: – Нула, ништа! Он каже: – Па како ћеш онда да га направиш? Одговорио сам му: – Господ ће дати!
И заиста већ сјутрадан сам добио позив да посјетим једног болесног Руса, који је припадао неканонској православној Заграничној цркви, која се није вратила Московском патријархату. Како је боловао од рака и био тешко болестан, њему је Господ дао спознају да је то што је радио било погрешно, да је био у неканонској цркви, тако да се он Богу хвала покајао, био сам код њега, исповиједио се, причестио и дао нам је том приликом 500$ за иконостас. Са тим новцем већ наредног дана смо започели градњу иконостаса. Дошли су мајстори који нису имали никаквог претходног искуства са прављењем православног иконостаса, тако да смо стално морали бити уз њих и пратити сваки корак у изради – од стављања тешких гипсаних плоча, преко постављања врата и крста, до бојама и постављања икона. То је све била једна велика радост. Послије неког времена, кад смо завршили са радовима, моји парохијани Еквадорци су још сигурно наредна два мјесеца иконостас посматрали у чуду. Дешавало се понекад да не могу да се сконцентришу на литургију, па сам морао понекад да им кажем: – Пустите сад иконостас, сад служимо литургију.Али ето, та радост је била тако велика, можемо слободно рећи дјечија радост, јер они заправо и јесу дјеца у православљу. Њима је православље ново.
Оливера Балабан: Како Еквадорци доживљавају православну вјеру?
Отац Рафаил: Јако, јако позитивно. Ти стари римокатолички вјерници који још памте како је било прије Другог ватиканског концила (када је дошло до великих промјена у римокатоличкој цркви) православну вјеру препознају као вјеру која ништа није измијенила. До тада је и код њих на службама свештеник био окренут ка истоку, жене су носиле мараме у цркви, као и код нас и слично.
Јужноамериканци су такви да ако могу да избјегну правила, сигурно ће их избјећи, али ако им неко постави правила тако да не могу да их избјегну, то им се јако допада и јако то поштују. Нешто невјероватно у менталитету.
Оливера Балабан: Дакле ауторитет?
Отац Рафаил: Управо тако, црквени ауторитет, али не никакав деспотски ауторитет већ ауторитет љубави, као што се говори небеска јерархија Светих арханђела који немају то – ти си виши, ја сам нижи, него једноставно из љубави раде нижи чинови са вишим а све у славу Божију, тако је то и овдје и Еквадорци су просто заљубљени у православље.
Оливера Балабан: Док смо се припремали за овај разговор, шалили смо се како сте Ви тамо једини Србин, али да неће ништа чудно бити уколико за коју годину Ваши парохијани дођу са идејом: – Оче, ми бисмо да постанемо Срби.
Отац Рафаил: Да, ја сам тамо једини Србин, сви остали су Еквадорци и припадници других народа, како сам већ раније набројао. Рекох и да има око четрдесетак Руса али они нису баш редовни на службама. Помажу доста али дођу једном у мјесец дана. Са мојим парохијанима од прве литургије комуницирам на шпанском језику. Као што знате у помјесним црквама има разних традиција али Еквадорцима се највише свиђа управо наша српска традиција. Налагање бадњака на примјер је јако занимљиво. Ми наложемо бадњаке на температури од 40 степени, ми тамо горимо на сунцу заједно са бадњацима, али они то воле. Уживају да пјевају божићне пјесме, да бацају пшеницу и бомбоне, да ките бадњак и слично.
Друго што је интересантно је да узимају и крсне славе. Ја сам тамо пренио своју крсну славу Светог пророка Илију, од кога се не одвајам посебно у тешким тренутцима када се човјек хвата за све што може, и њима се слава јако допала. Крсни колач, кољиво када се припрема, све је то њима јако интересантно и тако су и они почели да узимају славе. Највише узимају Светог архангела Михаила, Светог Ђорђа, Светог Димитрија Солунског, Светог Јована Шангајског. То је за њих све једно ново искуство и једно узбуђење, које су морам признати пренијели и на мене.
Када сам тек дошао, потпуно сам разумио ону пословицу: „ Да Бог да – имао па немао“. Зашто? Овдје сам све имао, а тамо одеш на пусто. Нема моштију, нема светиња,ти мораш да направиш у славу Божију, с’ помоћи Божијом и народом Божијим. Тамо је таква једна кооперација да тако кажем, као у првим вјековима хришћанства. Сви смо браћа, пријатељи, породица. Црква није само долазак недјељом, већ имамо активности и током радне недјеље. Имамо часове вјеронауке, радимо по разним књигама православним које преводимо на шпански; гледамо православне филмове; организујемо посјете дјеци која се налазе у болницама а болују од рака, наравно све у то онолико колико је у нашим могућностима.
Оливера Балабан: Поменули сте да је тамо припрема за Свету Тајну Крштења дуга. Можете ли да подијелите са нама та искуства, пошто код нас више такве праксе нема?
Отац Рафаил: То ми се највише свиђа. Када сам дошао у Еквадор, породица Тума коју смо помињали је имала систем катихумена, првовјековних хришћана, и оних који су се припремали за крштење да би били уопште катихумени и хришћани потом.
Припрема траје једну до три године, све зависи од спремности човјека, а о спремности одлучује свештеник. За вријеме припреми члан треба једном до два пута недјељно да долази на часове вјеронауке и да сваке недјеље посјећује Свету Литургију. Послије одређеног времена они се изјашњавају да ли су спремни и да ли још увијек имају жељу да приме Свету Тајну Крштења. Буде и оних који крену и онда им буде тешко или не нађу себе у томе, тако да је та припрема за крштење један добар филтер поготово за мисију јер је тамо јако важно да у цркви имате добр људе. Сви смо ми грешници, али можемо бити добри или лоши људи, а када имате добре људе у цркви онда је то у почетку од велике помоћи.
Оливера Балабан: Оче, има ли оних који изразе жељу за вјенчањем у православној цркви?
Отац Рафаил: Наравно, то је нешто што је тамо обавезно. Код нас овдје то није тако нажалост. Често се деси да некога крстимо и онда га више не видимо до опијела, ако и тада. Код њих је обавезно да свака православна породица има благослов цркве. Сви који намјеравају да живе скупа одмах изразе жељу и јако им се свиђа наш обред вјенчања. То је стари обред вјенчања који је тотално другачији од оног у римокатоличкој цркви. Њима се свиђа када се повезују са крунама које су везане једном нићу, када се руке свезују, па прстен који кум мијења три пута, једна чаша из које пију прве гутљаје заједничког живота, па та мала литија која иде кроз цркву као символ првих корака у заједничком животу, све им се то мора објаснити и све им се јако допада. Знате шта је занимљиво? Дешава се да ме питају неку сасвим обичну ствар и деси се да ја не знам одговор. Рецимо – зашто се пије из једне чаше на вјенчању? У том тренутку ја немам одговор. Наравно, кажем да не знам, провјерићу па ћу вам казати. За нас овдје то су ствари на које смо ми навикли, не испитујемо превише шта значи неки детаљ на служби а заправо све има свој смисао и добро је што их све то интересује и што им значи да знају смисао сваке радње која се дешава у цркви током служби. Морам признати да ми се десило неколико пута да немам одговор на њихова питања. Буде ми и мало непријатно због тога, па потом кад провјерим ето и сам понешто ново научим.
Оливера Балабан: Свједоци смо да је савремена породица у великој кризи. Без обзира на то колико се говорило да је породица важан дио друштва, чини се да се у овом времену итекако унижава. Какво је стање по питању породице у Еквадору?
Отац Рафаил: У праву сте, заиста и на западу се ради на том разбијању породице. То је једна систематска пропаганда. Зашто би се ти женио или удавао, можете само да живите скупа, па што се тиче рађања дјеце постоји та вантјелесна оплодња и разни избори када је све то у питању, отприлике, можеш да бираш како ће ти дијете изгледати и слично, таквих коментара и препорука рецимо има.Све се систематски ради да би се разбило оно што је Господ рекао и оставио да буде породица, јер породица је заправо црква у малом. Зато се и каже у посланици: „поздрав домаћој цркви“. Оно што јако поштујем код Еквадораца је да никада неће оставити своје родитеље или их оставити у старачком дому. Никада! Сви пазе родитеље до смрти. Рецимо Еквадорци и Перуанци (пошто сам задужен и за Перу) долазе од Старих Инка код којих је постојала религија апиетизма. Постоји религија пијетизма односно милосрђа и љубави, и религија апиетизма односно немилосрђа и не љубави. По њиховом схватању је љубав слабост, тако да су као народ јако сурови и не везују се ни за кога. Међутим, када су дошли Шпанци они су их покорили и натурили им хришћанство, тако да је код њих заправо хришћанство само као љуска од јајета – споља, а унутра је код њих оно старо. Они пазе родитеље не зато што их нешто више воле од осталих, него зато што их поштују. Код њих је љубав једно а поштовање сасвим друго. Они рецимо могу унутар породице имати много проблема, свађати се између себе и ко зна какве друге недаће имати, али су ипак јако чврсти на ударе споља. То је заправо једна јако добра основа за православље. Они и налазе неке заједничке тачке између своје старе религије и православља, као што су радили наши просветитељи када су просвећивали ова овдје подручја, па су рецимо умјесто домаћих богова уводили крсне славе и слављење светитеља Божијих. Налазе дакле те додирне тачке, јако су привржени породици а потом и православљу. Заиста, те три године припреме их учине тако чврсто везаним за православље.
Оливера Балабан: Има ли дјеце у парохији?
Отац Рафаил: Имамо два дјечака и једну девојчицу. Дјевојчица се зове Лина а дјечаци су Рафаел и Мигел, односно Рафаил и Михаил. Дали су име по архангелу Рафаилу и по своме свештенику, односно мени, јер имају обичај да дају имена по неком ко им је драг и близак. Михаил се рецимо родио на Спасовдан, за вријеме литургије коју смо служили са Високопреосвећеним Митрополитом на Топлој. Током службе ми је стигла вијест о његовом рођењу. Родитељи су хтјели да му дају име Михаило Александар, међутим ја сам их умолио да буде Салвадор, односно Спас, тако да је он сада Мигел Салвадор.
Оливера Балабан: Коме је парохија посвећена?
Отац Рафаил: Парохија је посвећена Благовијестима, ова у Гвајакилу. На добром смо путу да оснујемо још једну парохију у главном граду Киту и у Перуу такође, тако да ћемо са благословом Митрополита да одредимо имена и тим парохијама. Заиста мисија се јако брзо шири и што се тога тиче сам више него задовољан. У тим тренутцима човјек схвати колико је мали и никакав, и колико му само Бог помаже. Ми треба само да имамо вољу, да мало помјерамо руке и ноге и то ће све ићи Божијим промислом и Божијом помоћи.
Оливера Балабан: Кажите нам нешто и о парохији у Перуу. Колико су удаљене ове двије парохије?
Отац Рафаил: Удаљене су двије хиљаде километара и ми смо ту најближе комшије, пошто је Јужна Америка огроман континент. Занимљива информација је да се у атласима и на географским картама Јужна Америка представља као мањи континент од Сјеверне Америке, што није тачно. Јужноамериканци и Африканци су представљани као трећи свијет, као мање вриједни, па су и њихови континенти приказивани као мањи, да бисмо имали другачију представу, представу силе и слично. Јужна Америка је огроман континент гдје се човјек врло лако може изгубити. Еквадор и Перуу као што рекох су били под Старим Инкама, док су Гватемала и Панама биле Маје, а јужни дио: Аргентина, Уругвај, Парагвај су Стари Астеци. Ево и једну занимљивост да вам кажем, Маје су измислиле кошарку. Перуанци су другачији по менталитету од Еквадораца. Више су овако пламени, темпераментнији су, али јако искрен народ. Више личе на Инке и јако се поносе својим поријеклом, за разлику од Еквадораца. У Перуу имамо двије парохије у оснивању, једна је у Ајакучо граду, а друга је у Куско. Куско је град испод древног града Инка, града Макчу Пикчу. У Лими имамо парохију при Васељенској патријаршији, а црква која се тамо налази је грађена од стране Срба и Руса.
Оливера Балабан: Да ли ће тај храм поново припасти Српској патријаршији?
Отац Рафаил: Па нема посебне потребе за тим. Свештеник који тамо служи је Чилеанац, говори шпански, и тај храм је за све православне тамо: Русе, Грке, Палестинце, Србе и остало. То ми се такође свиђа у Јужној Амрици. Нема оног надметања – ово је Руска, ово Грчка а ово Српска црква, тога тамо нема, већ је све једна православна црква. Сви говоримо шпански и то је такође веома добро.
Оливера Балабан: Колико Вам је за мисију важно знање језика?
Отац Рафаил: То је обавезно и кључно у било којој мисији. Ти ако идеш у неку земљу, велико је уважавање тих који тамо живе, ако говориш њиховим језиком. Не можеш очекивати да шириш православље на српском, руском или било ком другом језику. Тако су и апостоли радили, као и Свети Кирило и Методије. Све су преводили на језике земаља у које су долазили. Рецимо мене неко пита: – Говоре ли они српски?
Не, зашто би говорили српски. Ја сам тамо једини који говори српски. Помало се шалим са дјецом па њих научим понеку ријеч, јер дјеца су као сунђери све упијају, а то им добро дође да могу да имају неки језик који говоре међу собом, да могу мало да се шале са одраслима.
Оливера Балабан: Како се сналазите за литературу? Претпостављам да није лако.
Отац Рафаил: Слава Богу једноставно је. Да, зато што је ту био падре Алехандро, односно отац Александар, руски свештеник који је касније био и епископ, и који је превео много литературе са руског језика. Превео је пуно служби и разне теолошке литературе и то на шпански и португалски. Тако да нам је тај сајт који се зове отац Александар (пише се на енглеском) веома, веома користан.Оно што нам недостаје, на примјер нисмо имали Службу славе, ми то преводимо између себе. Занимљиво је рећи да је шпански језик у свакој држави Јужне Америке по мало другачији. Еквадорски шпански није исти као аргентински или као парагвајски итд. Све се разумије наравно али постоје неке ријечи које имају потпуно другачије значење. На примјер у литургији стих „ мирис миомира духовног“ мирис се преводи као олор што у Еквадору може значити и добар и лош мирис, а у Аргентини је само лош и не може се користити у литургији. У Еквадору би олор био парфем а у Аргентини смрад, тако да су то те разлике. Кад смо исправљали превод литургије (јер немамо званични превод), радио сам са неколико Еквадораца, као и са црквено-словенског и руског са неколико Руса, и тако смо сви заједно окупљени превели литургију на еквадорски шпански.
Оливера Балабан: Био вам је Митрополит у посјети. Како су ту посјету Ваши парохијани доживјели?
Отац Рафаил: То је за њих била посебна радост. Они су се понашали као да је сам Господ Исус Христос дошао, што и јесте заправо јер епископ је образ Христа. Тако да је то била припрема од једно мјесец дана унапријед, да свака ситница буде на своме мјесту. Морам да признам да сам јако задовољан са својим парохијанима јер сам то ништа не бих могао урадити. Ја сам више био као некакав организатор, давао неке ситне инструкције али они су имали идеје о томе како шта украсити, шта припремити од послужења и слично.
Припремили су дочек митрополиту какав не знам да ли у некој православној земљи може такав бити, са толико љубави и труда. Митрополит долази једном у годину -двије тако да им је то још више значило. А и митрополит се обрадовао, видјело се. Ја сам се мало уплашио хоћу ли све стићи и да ли је све добро урађено, али митрополит заиста кад дође донесе пуно љубави и ако нешто и није како треба, он ће то са пуно љубави на један фини начин исправити.
Мислим да није имао никакав приговор, захваљујући мојим парохијанима.
Оливера Балабан: Шта планирате даље? Шта би то било корисно за наставак мисије у Еквадору?
Отац Рафаил: Нама свима је највећа жеља да саградимо храм.
Оливера Балабан: Имате ли некакву помоћ од државе по том питању?
Отац Рафаил: Није баш благонаклона јер су тамо римокатолици веома јаки. Нису баш сагласни са тиме да ми имамо нешто тамо. Али добро, то је разумљиво, они то гледају као своју територију. Није то типично као код нас, тамо су римокатолици више помијешани са тим ратничким духом Инка и онда се ми доживљавамо као некаква конкуренција. А нама би само и најважније било да изградимо храм у Еквадору, пошто би то био први православни храм у цијелој држави. Капелица у којој сада служимо нам је већ помало мала. Иако је митрополит рекао да је то више црква него капелица, ми с јако радујемо због тих његових ријечи, не гордимо се али се заиста истински радујемо, желимо и хоћемо да саградимо прави храм. Наш први циљ је дакле да купимо земљу и да саградимо један храм са оним лијепим шареним руским куполама. Још једна занимљивост код нас у Еквадору је та што се углавном руски храмови препознају као православни, та архитектура. Наше цркве не баш толико, њима би то изгледало као некаква кућа, али пошто свакако тамо немамо Срба, можемо да бирамо како ћемо да градимо и онда ја то препустим народу, што се каже „глас народа – глас Божији”. Они свакако воле демократију. У цркви је свакако теократија али свакако око таквих неких ствари може да изрази жељу народ.
Ето, то нам је углавном први циљ. Како је то прва црква онда желимо да буде и најљепша и најбоља, да се фреско пише и уреди потпуно али то су дуги планови, углавном желимо да православна црква послије 2000 година засија и у центру свијета.
Оливера Балабан: Поред овог главног циља помињали сте и неке додатне активности које бисте жељели да покренете у парохији, попут црквеног радија и слично. Можете ли за такав некакав подухват да добијете подршку и помоћ од државе?
Отац Рафаил: За сада никакву. Можемо да радимо али за сада само од наших средстава. Ми се надамо да ако им ми на примјер представимо макету цркве, пошто је црква прелијепа и ако бисмо успјели да је саградимо била би нешто најљепше у цијелом Еквадору, а опет се налази у Гвајакилу (иначе градови Гвајакил,Кито, Квенка, Санто Доминго се иначе такмиче ко шта има љепше у граду), тако да се надамо да нам у случају да им се допадне макета, градоначелник и локалне власти поклоне земљу за градњу храма. Кад имате земљу онда је све лакше. Плацеви у главним улицама су јако скупи и многи припадају граду, тако да би најбоље било да од града добијемо неку локацију. Наравно, поред храма мислили смо да покренемо и радио, прво интернет а послије и локални, можда и на територији цијеле државе, пошто имамо и везу са главним градом. Жељели бисмо да направимо и иконописачку радионицу. Пошто имам мало неког дара за цртање, мислио сам да замолим неког од наших монаха или монахиња да ме научи а потом и ја да учим Еквадорце. Направили бисмо и дом за старе. Поред цркве би били ти апартмани – собе са купатилом, гдје бисмо пазили старе Русе, Еквадорце и друге који немају никога и које нема ко други да пази. Као што каже Свети Владика Николај: наша мисија није да идемо и да куцамо од врата до врата у некој држави, него својим животом да свједочимо вјеру.
Еквадорци кад виде да свештеник живи онако како прича, њих то јако привлачи. Када би још видјели да ми пазимо своје старе са љубављу, онда би се они још више прикључили цркви.
Оливера Балабан: Јесте ли икада замишљали да ће Ваш монашки пут изгледати овако? Како Вам све то сада изгледа?
Отац Рафаил: Не, нисам замишљао. Прије него што ћу отићи у Аргентину, ја сам дуго умољавао митрополита да ми да овај мали манастир на Жањицама – Ваведења Пресвете Богородице и коначно га умолио. Био сам пресретан што ћу ја да идем тамо на острво да живим, међутим човјек снује а Бог одређује. Митрополит се вратио из Аргентине гдје је био у посјети и онако на онај свој мистичан начин рекао да је оцу Кирилу тамо потребан ђакон. Потом се окренуо ка мени и рекао: – Ево на примјер наш отац Рафаил. Ја сам се у тренутку мало запитао – чекај зар нећу ја да идем на моје острво? Али наравно, то је благослов митрополита и ни у једном тренутку ми није пало на памет да кажем не. Отац Кирило и ја смо се наравно знали већ дуго времена и он је баш био изричит да ја тамо дођем. Тако сам отишао у Аргентину и морам признати да сам био мало изненађен. Обрео сам се на другом крају свијета али ето и моји Бокељи су такви, путују по цијелом свијету тако да ето није то ншта чудно.
Оливера Балабан: Први храм у Јужној Америци су и саградили Бокељи?
Отац Рафаил: Тако је. Први храм, храм Свете Тројице у Буенос Аиресу су саградили Бокељи и Руси. Нажалост сад тај храм припада овим неканонцима али у процесу смо и надамо се да ће храм бити враћен.
Тако да ето, нисам уопште размишљао о томе и ето десило се све тако некако брзо. Након неког времена су звали из Еквадора да траже свештеника за своју заједницу. Рекли су да им треба стални свештеник и да ће они да га пазе и онда је митрополит питао мене да ли бих ја ишао тамо. Наравно ја сам рекао да хоћу, поготово што сам дуго ишчекивао и прижељкивао свештенички чин, био сам седам година ђакон и волио сам ђаконску службу јако али ипак свештеничка служба је нешто посебно и желио сам јако да постанем свештеник.
Оливера Балабан: Јесте ли и у Еквадору задржали праксу свакодневног служења? Док сте или овдје, а и у Буенос Аиресу, служили сте сваки дан Свету Литургију.
Отац Рафаил: Осим понедељка и у Еквадору служим сваки дан. Недјељом имамо пуно обавеза, послије литургије имамо и друге активности тако да понедјељак оставимо мало за тиховање Светим арханђелима а свим другим данима служим. По један од парохијана је задужен да дође сваки дан. Сриједом и суботом служимо на црквено-словенском да не бисмо заборавили наш свети језик а свим другим данима служимо на шпанском.
Оливера Балабан: Како служите за велике празнике? У другим крајевима су обично литургије помјерене за викенд, управо зато што радним даном вјерници не могу да дођу на литургију.
Отац Рафаил: Код нас је другачији систем. Службе су сваки дан у 10:30, то је мало касно, али биле су у 11:30 кад сам доша па сам ето успио да помјерим раније за сат времена. Надам се да ћу успјети да помјерим за 10 часова ускоро, али раније од тога не вјерујем да ће моћи. Када су велики празници онда примењујемо правило црквеног дана, који почиње увече, тако да литургију служимо увече. Обично служимо око седам сати увече и тада сви дођу на службу. Око шест завршавају са послом и најкасније до 7:30 смо на литургији. За све празнике служимо тако јер многима тако више и одговара.
Оливера Балабан: Оче, хвала Вам што сте подијелили сву радост и љубав коју доживљавате тамо на другом крају земаљског шара. Желимо Вам да Вас прати Божији благослов на сваком следећем подухвату у мисији, да срећете само добре људе, да се јави неко ко би помогао да са својим парохијанима остварите те дивне жеље које имате и наравно да нам се што чешће јављате из Еквадора.
Отац Рафаил: Знате како, ја морам само овдје нешто још да кажем и додам. Сад кад сам долазио овамо прво сам био у Русији неких десетак дана, тако да је црква Светог Александра Невског близу Москве била прва православна светиња у којој сам ушао након три године. Заплакао сам од среће када сам ушао у храм. Наравно, наша капела је исто црква и све то стоји, али њој још увијек недостаје пуно ствари. Ми овдје имамо све! Толико манастира, цркава, моштију, толико светих, преподобних, свега. Еквадорци се са једном православном иконом толико одушеве да мене често посраме.
А ми овдје, опет кажем, све имамо, само треба да се молимо. Тамо нам заиста све, али буквално све јако пуно значи. Захвални смо свима који се помоле за нас а наравно и свима који нам на било који начин помогну. Само се помолите да баћушка Рафаил (како ме тамо зову) изгради цркву са својим парохијанима у Еквадору. Митрополит нас у томе подржава, видећемо како ће све бити у будућности.
Оливера Балабан: Ето, хвала вам и не заборавите – једна молитва.
