У ноћи 20. јуна 2018. године у 71. години живота упокојио се вољени и поштовани протопрезвитер–ставрофор Слободан Годић, старешина храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици.
Прота Слободан је рођен 1. фебруара 1947. г. у селу Каменаре код Крушевца, од оца Добривоја и мајке Славке, рођене Савић, земљорадника.
По завршеној основној школи у родном селу, а по благослову патријарха српског Германа, уписао је Богословију Светог Саве у Београду и био примљен у свезу клира Архиепископије београдско–карловачке. Био је одличан ученик и још бољи појац. По завршеној богословији 1968. г. и одслуженог војног рока, 1970. г. оженио се Миланком Ћосић из Велике Дренове. Рукоположен је у чин ђакона 11. октобра 1970. г. у Саборној цркви у Београду, а у чин презвитера 14. октобра 1970. у Пећкој патријаршији. Патријарх Герман је оца Слободана поставио за пароха раковичког при храму Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, где се налазио и стан за пароха. Наредне, 1971. године рођен му је син Горан, а 1973. г. други син Славиша.
У Раковици није било ни мало лако за пароха. Раковица је била индустријско насеље и стециште ћелија комуниста који нису били наклоњени Цркви. Од 1945. године, када је убијен први раковички парох Недељко Стреличић, па све до 1971. г. изменило се много свештеника. Храм је био углавном закључан, а Света Литургија је служена само недељом када би неки свештеник дошао из центра града. Комунистички период није био нимало лак православном свештенику. Морало се научити и одмеравати шта рећи, јер због једне речи многи свештеници су тих година били на робији. Свештеник Слободан је умео да се носи с временом у којем је живео. А, хвала Богу, остао увек доследан Светој Цркви.
При посети својих парохијана и свећењу водице о. Слободан је увек са осмехом улазио у сваки дом. Свако дете би помиловао и даривао иконицом или неким црквеним часописом. Многе дечаке је послао у богословију, и данас је више њих који су свештеници, ђакони и вероучитељи. Себе није штедео док је обављао пастирску делатност и радио на обнови храма, парохијског дома и порте. Био је сав предан раду на прикупљању финансијских средстава и материјала како би раковички храм био што лепши. Био је покретач акција у насељу да се Свети Сава прославља у школама у Раковици. Умео је да на неки спацифичан начин приволи директоре школа, знао је и да их прекори, мада му то нису замерали. Напротив, веома су га уважавали. Иначе, многе од њих он је и крстио, а и његов став и харизматични изглед остављао је утисак на све.
За свој свештенички рад био је увек похваљиван и одликован. Правом ношења црвеног појаса одликован је 24. јуна 1982. г. на храмовну славу Свете апостоле Вартоломеја и Варнаву. Чином протонамесника одликован је такође на дан храмовне славе 24. јуна 1989. г., а звањем протојереја 28. августа 1995. г. Највећим свештеничким одликовањем, правом ношења напрсног крста, одликован је 1. априла 2007. године.
Отац Слободан је својим изгледом, стасом, одмереношћу, прелепим гласом био сличан првом раковичком пароху свештеномученику Недељку. Био је прави српски свештеник, храбар, тактичан, знао је када треба да укори, а исто тако и да похвали и награди. Био је човек пун страха Божјег, увек спреман да опрости. Поуке оца Слободана биле су оне јеванђељске, а у све нас који смо га волели дубоко урезане. У скоро свакој проповеди је подсећао на покајање и праштање: „Сви идемо Богу можда за сат времена, а можда још ноћас.” То је био његов животни мото, и тако се његов живот на земљи и угасио.
Изненада после поноћи 20. јуна 2018. г. отишао је Богу у наручје, окружен својом породицом, протиницом Миланком, синовима свештеником Гораном и Славишом, снајама и учићима. Склопивши очи и прекрстивши руке на груди, мирно је уснуо блаженим сном.
Заупокојену Литургију служили су у храму Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача: протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, протојереј Дејан Томић, протонамесник Радослав Савовић, јереј Горан Мијаиловић и потписник ових редова. У наставку је одслужено опело проти Слободану. Опелo је служило 32 свештеника и 3 ђакона из Архиепископије београдско–карловачке, као и из других епархија, његови пријатељи и школски другови. Велики број парохијана дошао је да молитвено испрате на вечни починак блаженопочившег протојереја Слободана Годића.
У име Његове Светости изјаву саучешћа породици испоручио је Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Жарко Митровић, док је, погребно слово одржао свештеник Владимир Левићанин.
Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, оче наш прото Слободане.
ђакон Александар Аздејковић
Извор: Српска Православна Црква
