Био сам у зоолошком врту. Свидело ми се. Наравно, није ми било први пут. И нисам увек био у истом зоолошком врту. Одлазио сам у разне. И опет ми се свидело.
Било ми је жао белог медведа који је тешко дахтао у врелој сенци. Као дете, са чуђењем сам гледао бучне мајмуне који су јурцали по кавезу. Сетио сам се библијског цитата гледајући јарца изувијаних рогова. Соломон је јарца назвао једним од оних који гордо ходају (Пр. 30, 31). Осим њега, чини ми се да помиње још и петла међу кокошима и цара у народу (!). Код Јеремије (50. глава) се за јарца каже да води за собом овце и овнове који су, очигледно, склони томе да се поводе за лидером, а сами су лишени лидерских особина. У принципу, јарац је био тако пун поноситог достојанства и у њему се осећала таква снага да га је било тешко назвати јарцем у уобичајеном, погрдном смислу речи. О томе би требало нешто посебно рећи.
Али оставимо јарца, медведа и остале живуљке у њиховим кавезима, с њиховим оброцима и изложене људским погледима.
Пар дана касније пролазио сам поред истог овог зоолошког врта. Помислио сам да се у њему преплићу две идеје – једна је радосна, а друга је тужна.
Почећемо од радосне. То је слика Раја, тачније, једне од црта рајског живота, кад човек обитава међу најразличитијим животињама и све га слушају. Као што каже Исаија: дете ће се играти испред аспидиног брлога. Као што каже Данило: лавови се умиљавају пророку уз ноге као мачке. Ту су и паун, и жирафа, и слон, и разноразне ситније животиње. А човек је господар свих ових разноврних чупавих и шарених дебелокожаца.
Иста идеја рајске владавине човека живи и у појави као што је циркус. Грабљивци слушају дресера, пси ходају час на предњим, час на задњим ногама, некакво мајмунче покорно седи човеку на рамену. То је Рај. Тачније, карикатура Раја, али и доказ човекове царске величине у створеном свету. Сад можемо да размислимо и о причи о Ноју, ако то желите, и о многим другим стварима.
А тужна ствар у свему томе јесте да је зоолошки врт ипак затвор. Белом медведу је вруће, орао нема где да рашири крила, фока бесконачно тамо-овамо премерава кратак простор свог базена пливајући. Сви они су у тамници, над свима се врше експерименти, и све их је човеку у извесној мери жао. Њихова неслобода треба да развесељава нашу децу, да улепшава слободно време одраслих, да служи некој научној сврси итд. Својом неслободом они плаћају човекову несвесну жељу да живи бар у нечему што личи на Рај, ако не у правом Рају.
То сам помислио.
А онда су се ове две мисли испреплеле и појавило се нешто треће. Тачније: стварање рукотворног раја је увек повезано са стварањем извесне тамнице. То сам помислио. И ово се не односи само на јарца и мајмунчића, већ и на саме људе. Овај неизбежни савез лажног раја и правог затвора испољава се гласно и јасно. Руска историја је то врло изузетно јасно показала. Али није само она.
Постојао је један писац – Томазо Кампанела. Својом десном руком у којој је држао перо овај монах, а уједно и астролог, обилато је сипао отров у кладенац људских знања. Занимала га је слика земаљског блаженства, идеалног друштвеног уређења, оно што је добило назив „утопија“ по истоименом делу Томаса Мора. Комунисти и социјалисти су се страховито одушевљавали овим утопијским сличицама и тежили су ка томе да их оваплоте у живот. Можете да сумњате, али многи трагови ове праксе се налазе пред вашим очима. Сећате ли се мозаичних паноа који су украшавали зграде у совјетско време? Сећате ли се украса на станицама метроа? Сећате ли се слика које приказују констуктиван рад? Свих ових научника који гордо држе сателит подигнутом руком; научника нагнутих изнад епрувета; радника у челичанама који бришу зној са чела и осталог? То је била очигледна пропаганда коју је неко прочитао код Кампанеле. Он је описивао Град Сунца у којем су по налогу министра Мудрости спољашњи и унутрашњи зидови зграда „осликани изванредним сликама“. Теме овог монументалног сликарства су просветитељске: портрети великих људи, планете и звезде, врсте биљака и животиња, дрвећа и траве, врсте минерала, слике заната, историјске сцене итд. То је да би становници Града Сунца учили непрестано, макар гледајући зидове зграда. Управо по овом принципу се у СССР-у спроводила политика монументалне и естетске пропаганде. И то причам зато што се крећемо међу данашњим или јучерашњим покушајима да се оваплоте идеје које су изречене пре четристо, петсто или више година.
Идеје су врло жилаве.
Сањајући о идеалу утописти су ипак помало осликавали обрисе извесног зоолошког врта или концентрационог логора, које су, као што смо видели, међусобно блиске. Све то с елементима мучне метафизике. Тако се на челу Града Сунца налази извесни Метафизичар. Он је вођа „у световном и духовном. Он доноси коначну одлуку о свим питањима и споровима.“ Затим иду три сувладара: Моћ, Мудрост и Љубав. Под руком Моћи је све што се тиче рата и припреме за њега, као и спорт, хигијена итд. Мудрост управља наукама, занатима и школством. Љубав пази на све што се тиче хране, одеће и полних односа, пазећи притом да спајање мушкарца и жене служи побољшању потомства (!). За становнике Града Сунца смешно је побољшавати врсте крава и коња, а не чинећи исто то кад су људи у питању. Одећа мушкараца и жена је скоро иста и прилагођена је војевању (образовани срећници су врло ратоборни). Становници су свуда изложени погледима. У палестри, на пољу, у спаваоници и у учионици стално их посматрају за то одређени људи. У принципу, пред нама је чудна смеса спартанског града, језуитског колеџа и зоолошког врта.
Пошто се пази на физичку грађу и развијеност, односи међу људима се уређују одозго. Због бољег потомства. Пуначки с пуначкима, мршави с мршавима... А што се тиче темперамента – обрнуто: колерици се упарују с флегматичним женама, меланхолици са сангвиничним итд. Изузетно темпераментнима се дозвољавају односи са неплоднима и трудницама (!) под будним оком стручњака. Такође, постоје и ниске жене за оне „којима није довољно“. Содомија се кажњава јавним срамоћењем.
У свим пословима учествује астролог који зна време за сваки посао и сваког човека.
Ево само једног цитата: „Спајању приступају само након што сваре храну и помоле се Богу небеском. У спаваоницама се налазе дивне статуе угледних људи које жене посматрају, а затим, гледајући небо кроз прозор, моле Бога да им дарује достојно потомство. Спавају у одвојеним собама до самог спајања. Тада начелница устаје и отвара обоје врата.“ И тако даље и томе слично. На многим страницама. Написано се представља као идеал који треба спровести у живот и који обећава срећу.
Могли бисмо то сматрати бунилом. То и јесте бунило. Али је ово бунило надахнуло многе људе који због нечега нису приметили да остваривање сличних особењачких ствари не води у Град Сунца, већ у зоолошки врт под надзор астролога, селекционера и просто чувара. Јело по распореду, полни односи по хороскопу, стално праћење. Узгред речено, постоји храм, али је на олтару глобус уместо распећа. (Ево одакле се појавила некадашња традиција да се храмови претварају у планетаријуме!). Врховног владара нико није видео својим очима, али он, као Велики брат управља свима без могућности да се његова одлука оспори. И овај сатански сан неко је узимао за узор! А о ономе шта данас за узор узимају луткари из филма „Широко затворених очију“ можемо само да претпостављамо са дрхтајем.
Помислио сам да је, између осталог, човеку сугерисано да води порекло од мајмуна како би се од човечанства направило нешто попут Сухумског одгајалишта.
Истина, један моменат компликује ствари. Донедавно су деца у зоолошком врту птичицу показивала прстом, весело су се смејала и молила да им се купи сладолед. Али се од 2014. године и овде нешто променило. У фебруару исте ове 2014. године у зоолошком врту у Копенхагену јавно је убијена, рашчеречена и сецирана млада жирафа. То је учињено наочиглед мноштва деце (!), у циљу, да тако кажемо, просвећивања.
Тако да зоолошки вртови губе безазленост. А Град Сунца је никад није ни имао.
Извор: Православие.ру
