Иза савремене кризе ауторитета – која је досегла и област религије и Цркве – лежи одређени појам „ауторитета“ који је одговоран за ту кризу. Све класичне дефиниције ауторитета базиране су на латинској идеји auctoritas-а и деле заједничку особину: оне унапред претпостављају ауторитет као један спољашњи захтев за потчињавањем. Овај захтев је „спољашњи“ у том смислу што представља објективну реалност, која себе намеће субјекту, тј. што захтев долази од једног објективизираног бића или принципа или вредности, који не морају бити истоветни личносном бићу, али који ипак представљају објективизирану реалност по себи. Захтев за потчињавањем може бити делимичан или потпун, што зависи од степена у коме се намеће човеку. Његов израз обично има јуридичку форму, која се састоји од захтевања послушности одређеним заповестима, које морају бити испуњене или од потраживања става потпуног потчињавања.
Поменутом захтеву могу бити дата различита оправдања, како би био признат као „ауторитативан“, а не као „ауторитаран“. Он би могао бити оправдан некаквим разлогом, било природним (нпр. очински или матерински ауторитет настао рађањем), било моралним (нпр. виши морални квалитети, веће знање, богатије искуство итд), или чак утилитарним (нпр. неопходност организовања друштвеног живота, постизање извесног циља, итд). Он би такође могао бити оправдан и некаквом врстом вере, која или слепо одбацује разум, гушећи све рационалне способности у човеку, или трага за подршком разума a posteriori, што се своди на зависност од њега.
1. Овај објективни захтев за потчињавањем не осећа се у људској егзистенцији нужно као тлачитељски. Заправо, он је човеку добродошао јер одговара његовој потреби за сигурношћу и пружа му критеријум и гаранције у његовој потрази за правим избором док се, након пада, креће у оквиру дијалектике добра и зла. Искушење да се човек ради сигурности ослони на некакву објективну реалност твари, обележило је његов религиозни живот како у паганизму тако и у историји Израиља. У првом случају, природни елементи или људски разум послужили су као такве објективне ауторитативне реалности, док су се у другом случају тражили „знаци“ Божијег присуства или осигурања кроз Завете, погрешно схваћене као „уговоре“ с Богом или чак „награде“ за испуњење некакве праведности (нпр. Јов). Исто искушење је продрло чак и у хришћанско богословље, што је свету обезбедило „хришћанске“ критеријуме за његов напредак и објективизирало Бога, чија се суштина састоји од извесног броја савршених и идеалних атрибута.
2. Потчињавање, пак, једном објективном ауторитету, ма колико могло бити добродошло палом човеку, представља изазов људској слободи. Стога је не само паганизам него и Богом дани Закон схваћен као „робовање“ (Рим 7, 25; Гал 4, 8–11 итд). Човек, тражећи сигурност, улази у робовање објективним „ауторитетима“, али постоје моменти у његовој историји када јарам ропства постаје неиздрживо тежак за њега. У тим тренуцима показује се да управо такав појам ауторитета задобија фаталан ударац („нема никаквог ауторитета“). Историја је, ипак, показала да се у свим таквим случајевима заправо радило о захтеву за променом ауторитета (монархизам се замењује демократском државом; црквене догме просветљеним разумом итд). Свет објеката је сувише удобан да би био одбачен, а, поред тога, развио је и ефикасне начине самоодбране, којима може морално или физички изоловати било какву претњу „ауторитету“, пошто се чини да је нихилизам једина алтернатива овој објективној конструкцији. Ово, ипак, не решава проблем који људској слободи представља објективни ауторитет. Овај проблем је предодређен да се опет и опет јавља, пошто је промена објективних ауторитета само промена господара.
II
Христос је дошао да ослободи човека од ропства и у светлу слободе коју му је даровао читав проблем ауторитета добија нови изглед. Суштинско значење ове промене лежи у померању овог проблема са објективног дијалектичког нивоа, који је произашао из пада, на ниво заједнице (communion).
1. Теологија представља Бога као оног који дела иза историјских сцена. Истина је, међутим, у томе да Бог, хришћански Бог, уопште не дејствује иза историјских сцена; Он је постао дубоко и егзистенцијално укључен у њих. Ова егзистенцијалан умешаност Бога у човекову историју, преместила је тежиште питања његовог ауторитета са објективног онтолошког нивоа на ниво постојања. Уместо да буде објективни ауторитет који говори, чини и наређује „ауторитативно“ из Свог сопоственог собом-одређеног бића, Он постаје удеоничар људске судбине до тачке смрти.
Та егзистенцијална умешаност подразумева један „ауторитет“ који више није auctoritas. Овај ауторитет не потиче из бића или објективно схваћеног принципа, него из односа у најдубљем и егзистенцијалном смислу речи. Он би могао бити назван ауторитетом љубави, ако под љубављу не подразумевамо моралну или сентименталну категорију, него један ἔκστασις (уп. Хајдегеров ek–sistieren), то јест излазак из себе ради достизања личносне заједнице. Ауторитативни елемент у овој ситуацији лежи у чињеници да ова заједница потврђује присуство другог као егзистенцијалну потребу – „ја“ може постојати личносно само зато што постоји једно „ти“. Овај ауторитет, одређен снагом самог егзистенцијалног присуства, „намеће“ себе изнутра као потврду аутентичног постојања. То је ауторитет као аутентичност. У овом контексту ниједан захтев, структура или форма израза нема ауторитет по себи. Историјски релативизам је њихова судбина и не могу бити изврнуте у објективни захтев за потчињавањем.
Сам Бог, имајући удела у нашој егзистенцији у Христу, онемогућио нам је да Га схватимо као auctoritas, то јест као захтев за потчињавањем који долази изван наше егзистенције. Он је ауторитет једино у том смислу што нам, учествујући у нашој егзистенцији личносно, то јест као Логос, а не као Бог (ово друго би сугерисало једну објективну онтолошку реалност на нивоу „природе“), пружа могућност да будемо у заједници са Њим и тако чини аутентичним наше личносно постојање. Отворено говорећи, све ово за хришћанина значи да Бог по себи нема никаквог ауторитета. Он једино у Христу постаје ауторитативан.
2. Христос, пак, може бити егзистенцијалан ауторитет за човека једино Духом Светим: „Нико не може рећи: ’Исус је Господ’ (то јест признати Његов ауторитет), осим Духом Светим“ (1Кор 12, 3). Ово значи много више од помоћи дате човеку Духом Светим, да може да призна Христово господство (lordship) у свом животу. Дух Свети је повезан са самим основама реалности Христа као Божије личносне укључености у наше постојање, пошто је Он делао у самом чину оваплоћења, Крштења и читаве службе Христове (Мт 1, 18–20; Мк 1, 10; Лк 1, 35; 4, 18 итд). Наша заједница с Богом у Христу је стога такође и заједница у Духу Светом, а Христов егзистенцијални ауторитет за нас, што је аутентична потврда нашег личносног постојања као деце Божије, у коначној анализи јесте ауторитет Оца, Сина и Светога Духа у исто време.
3. Тврдња да Дух Свети чини Христово господство или ауторитет егзистенцијалним за нас, носи важне последице за наше разумевање „ауторитета“. Основна грешка коју је теологија направила – грешка која је имала утицај на њен целокупан развој – била је у заборављању тога да је Дух Свети веза љубави те да, гдегод он „дише“, не ствара добре индивидуалне хришћане него личности у заједници с Богом и међусобно, то јест ствара заједницу. У овом смислу остаје основна и непобитна истина да Дух Свети обитава само у Цркви, заједници par excellence, Телу Христовом, а да духовни дарови, попут надахнућа, харизме, службе, итд, не могу бити схваћени као поседи појединаца, него могу постојати само у личностима у заједници, то јест у контексту црквене заједнице.
Стога је тврдња Апостола Павла да се господство Христово, то јест његов ауторитет, признаје само у Духу Светом, још један начин да се каже да је божански ауторитет у Христу ауторитет само у релативном смислу, то јест само за крштене личности. Објективни ауторитет као такав не може бити схваћен. Рећи да је Бог ауторитет, а не рећи за кога је Он то, то јест објективизирати божански ауторитет, могуће је само као логичка тврдња, а не као егзистенцијална реалност. Црква као заједница крштених личности није сачињена од извесног броја индивидуа које исповедају објективни ауторитет Бога; али она јесте заједница која заправо чини овај ауторитет реалношћу. Установљењем ове заједнице Дух Свети ствара личносну заједницу са Божијим личносним постојањем (заједницу која је постала могућа благодарећи Божијој иницијативи да се укључи у наше постојање), а која остварује Божији ауторитет и господство у нашем животу.
4. Оваквим схватањем ауторитета сви „ауторитети“ унутар Цркве, који претендују да представљају божански ауторитет, престају да буду објективни, ауторитативни ентитети по себи и постају ауторитативни једино у контексу заједнице. Неки примери могу бити корисни пре него што се посебно позабавимо ауторитетом Библије.
Структура Цркве, ма које „ауторитете“ могла да обухвати, не може обухватити могућност ауторитета изван или изнад заједнице. Црква не може, ради „ефикасности“, бити саграђена по обрасцу секуларне организације увођењем објективних ауторитета који ће, пре или касније, бити доживљени као јарам, због чега ће их човек одбацити. Структура Цркве мора бити одраз Божије заједнице са човеком у Христу, тако да све службе могу бити ауторитативне једино у том смислу што остварују ауторитет који потиче из саме заједнице.
На исти начин, истина и доктрина не могу бити ауторитет по себи. За хришћанина, истина не носи никакав ауторитет; она заправо постоји – и то је сасвим довољно – као Личност („Ја сам истина“, Јн 14, 16). То значи да истина постоји само дотле док има удела у личносном постојању, то јест само у контексту заједнице утемељене на заједничарењу, пошто је опет Дух Свети тај који нас уводи „у сву истину“, или пре ка „свеколикој, интегралној истини“ (εἰς πᾶσαν τὴν ἀλήθειαν, Јн 16, 13). Учења се пројављују једино у контексту заједнице („угодно би Светоме Духу и нама“, Дап 15, 28); она немају ауторитет по себи, већ само у односу на заједницу.
5. Ово нас води посебном разматрању ауторитета Библије. Да ли би Библија могла имати ма какав ауторитет за неког нехришћанина? Шта значи то да она има „ауторитет“ за члана Цркве?
Ауторитет Библије може бити схваћен само „у Духу“, то јест у контексту заједничарења, постојећег у заједници. Без силаска Светога Духа на дан Педесетнице и без заједнице која је створена, свако бележење Божијих речи и дела било би објективно могуће, али не и егзистенцијално ауторитативно. Попут божанског ауторитета уопште, библијски ауторитет је релевантан само за Цркву. У свом првобитном изгледу и саставу, Библија је суштински била сведок, записан од људи који су и сами били сведоци, не у једном индивидуалистичком смислу, него „у Духу“, то јест у њиховом личном, егзистенцијалном односу са заједницом ствареном Духом Светим. Њихов ауторитет, стога, није био некакав индивидуалан посед, објективно наметнут заједници, него је то био ауторитет који је израстао из стварности Христовог присуства и заједничарења у овој заједници. У таквој ситуацији било је немогуће да настане проблем однос између „историјског Исуса и Христа вере“. Било је такође немогуће да се појави проблем библијског надахнућа. Ови проблеми, као и целокупан проблем библијског ауторитета, настају захваљујући објективном концепту ауторитета.
Ако, стога, Библија има икакав ауторитет, рецимо за наше време, он постоји само у контексту „Духа“, то јест као сведок заједнице, која окуша присуство, „господство“ Христово на један егзистенцијалан начин, као заједницу са Богом. Ово је такође била истина и када је утврђиван канон, упркос свим спољашњим објективним критеријумима, који су били укључени у процес тог утврђивања. Библијски ауторитет је један анамнетски ауторитет, поновно пред-стављање (re-presentation) и остварење Божијег укључења у наше постојање, управо као што се то дешава са Евхаристијом. Одвојено од овога, њен ауторитет је само споља наметнут захтев, кога слободан човек може с пуним правом да одбаци у име слободе Духа. Као што је нехришћанин слободан да одбаци библијски ауторитет, јер није никакав објективан ауторитет, који би могао бити универзално прихваћен, члан Цркве је исто тако слободан да га одбаци, ако је представљен као такав објективни ауторитет.
6. Све ово наводи на помисао да она врста ауторитета коју овде описујемо садржи у себи одређени појам слободе. Слобода у овом случају није слобода од нечега. Она, такође, није ни могућност избора између добра и зла. Божији ауторитет не почива на томе што је Он „добар“ нити на било ком другом објективном квалитету међу многима које поседује. Ми Бога не бирамо зато што је „добар“ или из било ког објективног разлога. Ми њега заправо уопште не бирамо, него смо од њега одабрани у избору за заједницу. Ми можемо затварити себе за овај избор – то заиста можемо да учинимо. Ипак, када једном ступимо у заједницу с Богом, наша слобода престаје да буде слобода од нечега, пошто у заједници не постоји споља надређени ауторитет. Ако постоје наредбе и заповести у животу у Духу оне нису ту да би биле испуњаване као да поседују ауторитет по себи, него да дају израз заједници, да љубав заодену формом. Слобода је у овој ситуацији људска способност за узрастање у животу Божијем, личним укључењем у њега (у тај живот).
Ова слобода несумњиво „није од овога света“. Она не пружа никакву сигурност која би могла бити људски испитана и на коју би се могло ослонити. „Слобода деце Божије“ је есхатолошка реалност, али ипак реалност која, због Христа и кроз Духа Светога, продире у историју и пружа окус есхатона, наше заједнице с Богом. Управо овај окус разоткрива истинско значење ауторитета у Цркви Христовој.
III
У историји хришћанства проблем ауторитета се јавља као „западни проблем“. Ово не може бити једноставно објашњено одређеном хипертрофијом ауторитета на Западу, већ чињеницом да је објективни ауторитет управо био представа о ауторитету у овом делу хришћанства. Исток је, будимо сигурни, био често искушаван „објективним ауторитетом“. На крају је, ипак, криза била спречена чињеницом да је овде дуго читавим виђењем хришћанског живота доминирао појам заједнице. Антрополошки, човекова слобода је у основи схватана у контексту theosis-a (обожења, прим. прев.), то јест као човеково учествовање у Божијем животу на начин који чини немогућим богословљу да објективизира Бога и његов ауторитет (уп. апофатичко богословље). С друге стране, еклисиолошки, све структуре су одређене евхаристијским виђењем по којој су ауторитети (нпр. епископа, догме или чак Библије) схватљиви, не по себи, него у контексту заједнице. Исток није никад у свом животу остварио организацију и активизам, испољене на Западу. Богословски покушаји претварања институција (нпр. синода) у објективне критеријуме као такве, јавили су се у модерним временима и под западним утицајима. Исток и Запад нису делили исто виђење ауторитета. Свако разјашњење дебате о ауторитету је, стога, од посебне важности у нашим екуменским расправама.
Извор: Теологија.нет
