(Поводом објављивања компакт диска ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” ученика обновљене Српске православне богословије Светих Кирила и Метохија у Призрену, 2017.г.)
Ученици и наставници обновљене или, прецизније и лепше, васкрсле Српске православне богословије Светих Кирила и Методија у Призрену су се потрудили да нам пошаљу прегршт своје радости у тренутку када су све очи Српског народа уперене у Косово и Метохију. Призренска радост нам долази посебно од 2011. године, а сада нам је послата кроз песме са Косова и Метохије које не само снимају него и које свакодневно певају наши јунаци – ученици Призренске богословије – њих педесетак на броју.
Нема никакве логике у храброј, али предањској одлуци Светог Архијерејског Сабора да, на предлог Његовог Преосвештенства Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија, приступи обнови Српске православне богословије Светих Кирила и Методија – спаљене и добрим делом порушене у мартовском огњу и покољу свега српског и православног 2004. године. Заиста, само се Христовим васкрсењем и живом вером у тај најважнији и најспасоноснији догађај у људској историји може објаснити, схватити и прихватити обнова спаљене и прогнане Призренске богословије.
Обновљена Призренска богословија већ даје трећу генерацију свршених богослова као своје истинске плодове, а ми гледамо то чудо над чудима на Косову и Метохији које се догодило и догађа у наше дане и на наше очи. И као што је то било вековима, прво је обновљена Призренска богословија, а сада она врши своје троједно дело – прво, учи православној вери, богословљу и животу њене ученике; друго, обнавља православни живот у Царском Призрену и треће, подстиче и позива прогнане Србе да се врате на своја древна призренска огњишта.
Готово библијски догађај обнове Призренске богословије је можда најбоље изражен кроз стихове Митрополита г. Амфилохија:
”У Призрену ласте долетјеле
Славе Бога и Господа Христа
И Пресвету Дјеву Мајку Божју
Обнављају душу Србинову
Обнављају Цркву Православну
Настављају Предање Отаца
Све дивнијех светих Призренаца”.
Недавно ми је у Призрену, један честити Горанац, српског порекла, а данас муслиманске вере, на призренском шадрвану на свој начин објаснио Призрен и рекао: ”Призрен је као Јерусалим! Нико се од њега не одриче”. Обновљена Призренска богословија на челу са њеним ректором Владиком г. Теодосијем, као и обновљени Царски Манастир Светих Архангела на челу са Архимандритом Михаилом (Тошићем), Богородица Љевишка са њеним старешином оцем Ђорђем Стефановићем из Светониколајевског Ваљева и Саборна Црква Светог Ђорђа са својим старешином оцем Слободаном Ђорићем из Липљана, али и верници парохије Призренске показују и сведоче да се ми, Срби, нисмо одрекли Призрена – царског града на Бистрици! И, хвала Богу да је тако! Наравно, још нешто! Често обилазим наше Светиње и Српске Земље и Крајине. Али, руку на срце, нигде не осећам такву и толику радост као у Призрену без обзира на сво зло које је током претходне две деценије протутњало кроз њега и које је у њему оставило стравичне и још увек видљиве трагове.
Обновљена Призренска богословија са својим надалеко чувеним, а од недавно и обновљеним комплексом, јесте парче Христово – Царство пуноће без празнине на земљи. По свему подсећа на једно древно хришћанско општежиће. Чим човек прође кроз капију Призренске богословије, без обзира на сурову реалност данашњег Призрена и Косова и Метохије, осети да је ушао у Царство слободе и да му на том месту ништа друго и не треба.
Тражио сам, гледајући ученике и професоре обновљене Призренске богословије, неки пример да их, сам себи, објасним. И нисам се дуго мучио. Видео сам да су се они надахнули примером негдашњег Епископа Рашко-Призренског и потоњег Патријарха Српског Павла, који је, у време свеопште идеолошке заслепљености Срба, 33 године био Архијереј у Призрену. Да, сваки је човек непоновљив и јединствен, али постоје опште црте и карактеристике по којима се препознају и чине мање заједнице. По тим цртама и карактеристикама, видим да су ученици и професори обновљене Призренске богословије нашли најбољи начин да, у датим, сложеним и тешким приликама, дају дубљи смисао свом животу и битовању у Призрену.
Јер, ученици и професори овог богословског училишта од највећег црквеног и националног значаја за Српски народ, заправо, примењују ”призренски модел” црквеног живота из времена косовско-метохијских година Епископа Павла. Вреди данас, ради знања и равнања, упоредити ово наше време и време Цркве у Призрену током епископства Епископа Павла. Иако би се, на први поглед, могло помислити да је то неупоредиво, ипак се могу наћи и неке паралеле. Можда је Епископ Рашко-Призренски Павле у своје време, у призренским храмовима имао којег верника више него што их има данас у Призрену. Знамо, наравно, да су се Срби у Павлово призренско време, што милом, а што силом, отуђили и отпадили од своје Цркве и свог српског имена и да им је био пречи Призренски партијски комитет од Богородице Љевишке и Светих Архангела. Ретки су тада, нека се зна и памти, остали верни Цркви. Али, шта данас видимо? Срби су, њих више од 10 хиљада, протерани из Призрена од 1999. до 2004. године, Али, иако је данас у Призрену по броју мање Срба, сваки добронамерни посматрач види да је данас више Срба у призренским храмовима него онда када их је, за време Владике Павла, на броју било више. Јер, данас су, за разлику од оног времена, сви призренски Срби у Цркви.
Један од плодова из времена епископовања Епископа Павла у Призрену јесте и трокњижје ”Да нам буду јаснија нека питања наше вере” као изузетно духовно и црквено штиво непроцењивог значаја. На том путу су се, у домену својих моћи и свог узраста, нашли професори и ученици обновљене Призренске богословије. Своје слободно време, изван редовних наставних активности, усмерили су на најбољи пут: припремају и објављују духовне књиге којима крепе Србе на свим странама света. Нека не замере они који, из неких разлога, још увек нису ни кренули тим путем или који су, опет из неких разлога, застали на том путу, а који имају боље услове од призренских ђака и професора, али овде морам да приметим да су наши призренски јунаци до сада објавили више вредних књига и то: ”Несвети, а Свети” Архимандртита (сада Митрополита) Тихона Шевкунова из Сретењског Манастира у Москви (2014.г.); ”Светлост од Светлости” Архимандрита Ивиронског Василија Гондикакиса (2015.г.); ”Тумачење Божанствене Литургије” Митрополита Козанског Дионисија (2016.г.); ”Од Косова до Јадовна” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2016.г); ”Преподобни Јаков Евијски” Стилијана Г. Пападопулоса (2017.г.); ”Од слободе ка љубави – омилије из Ксантија” умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког др Атанасија (2018.г.) и Изабрана дела Светог Јована Златоуста у два тома (2018.г.). Поред тога, објављена су и два музичка компакт диска: ”Славопој призренских богослова Богочовеку Христу Хранитељу Призренском” (2016.г.) и ”Славни граде – песме са Косова и Метохије” (2018.г.).
Број и квалитет издања Призренске богословије све говори. Од посебног је значаја објављивање музичког компакт диска са песмама са Косова и Метохије. Народне, српске песме ”Призренска ноћ”, ”Еј, у Призрену”, ”По потоку ситна риба”, ”Удаде се, Јагодо”, ”Ој, голубе”, ”Горанине, ћафанине”, ”Месечина”, ”Ораховцу, башто рајска”, ”Навали се Шар планина”, ”Ај, што је лепо”, ”Густа ми магла паднала”, ”Јечам жнела”, ”Ој, Косово, Косово” и ”Славни граде” звуче као да их изводи професионални музички оркестар и као да их певају најбољи мајстори српске народне музике. На челу ове богословско-музичке групе је проф. Дејан Ристић, а чине је Страхиња Шабић, Андрија Стевановић, Никола Ракићевић, Милан Костић, Марко Стриковић, Димитрије Николић и Немања Велић. Диван предговор о песмама са Косова и Метохије, старим и новим које су се нашле у овом издању, написала је проф. др Валентина Питулић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и професор српског језика и књижевности у Призренској богословији.
Можда некима неће бити јасно одакле то да сад, у сред ове невоље, призренски богословци не само певају него још и снимају српске народне и црквене песме. Многи можда не знају да је то традиција Призренске богословије и Призрена који су, захваљујући ректору Петру Костићу, имали Црквено-певачку дружину ”Свети Урош” још 1885. године. Та дружина се, по Костићевом запису, није ограничавала само на Призрен. Црквено-певачка дружина је ”и ако у оскудици сваке безбедности за време турске владавине, нарочито као што је био пут преко Ђаковице до Пећи – ризиковала и одлазила и у Ђаковицу и у Пећ, тамо давала концерте и у тамошњим црквама певала на литургији” (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 159). Постоји још један детаљ који објашњава српске народне песме које данас, широм Српства, певају призренски богословци. Петар Костић је у своје време написао да је наш народ на Косову и Метохији у оно време, крајем 19. века када је турски и арнаутски зулум био неподношљив, био жељан ”патриотских песама нарочито певаних у хору” (стр. 159). Како тад – тако сад! Историја се понавља!
У Призренској богословији се и осећа и види да су прожети богослужење, настава и живот и да је призренска богословска педагогија заправо мистагогија. Јер, у Призрену се не може живети, остати и опстати без живе вере у Васкрсење Христово и Светих Тајни Цркве. То је сведочанство прошлости. То је истина садашњости. То је наук за будућност!
Зато нам призренски богословци својом школском химном, чији је аутор Архимандрит Иларион, игуман Манастира Драганца, поручују:
”Из пепела васкрсла је
Црква освештана
Христе Боже, чувај Призрен
до Судњега дана”.
Овај скромни осврт на труд и дело наших јунака – професора и ученика васкрсле Призренске богословије – треба да подстакне наше парохијске свештенике, настојатеље и настојатељице наших манастира, црквене одборнике и вернике да куповином музичког компакт диска, као и других издања ове наше богословске школе, помогну њихов даљи труд и кроз њих посведоче своју љубав према Косову и Метохији.
