„Сви живимо у миру и слози док Ристо не дође“ и „Како је кренуло, у рођеној земљи нећемо смјети да се прекрстимо“ су два опречна становишта јавности о вербалном сукобу групе Албанаца из Улциња и митрополита Амфилохија који се догодио у суботу, 8. јула када су појединци покушали да забране православном свештенству да, поводом родног дана Светог Јована Крститеља, одржи литургију испред остатака тог храма. Ти коментари не интересују протојереја Велибора Џомића који за Стандард поручује – на том мјесту наредне године одржаће се велики православни сабор“.
„У сваком случају, до прекјуче су за Свач и Цркву Светог Јована Крститеља углавном знали мјештани, свештеници, археолози и историчари. А од неђеље за тај хришћански средњовјековни град зна читава Европа. Претходних година година је на традиционалну јовањданску службу долазило по неколико стотина православних вјерника, а од сљедеће године ће ту, сигуран сам, бити велики православни сабор“, каже Џомић за наш портал.
Што се тиче прозивки на друштвеним мрежама о томе да, како кажу, сви људи живе у миру „док Ристо (Амфилохије) не дође“ или они који, с друге стране, мисле да, како је кренуло, православци у рођеној земљи неће смјети да се прекрсте, Џомића не узбуђују превише.
„Коментари по порталима за мене нису од превеликог значаја и не бих могао да их коментаришем, али је и без коментара јасно да увијек има људи који су за нешто или против нечега. То постоји у сваком друштву, па и у црногорском“, каже он.
Ипак, скреће пажњу на изјаву Бориса Раонића из Грађанске алијансе који је претходно оцијенио да се не смије дозволити да се „културно добро сведе на монету оргијања Српске православне цркве“.
„Неки су овај догађај искористили да поново вријеђају Цркву и да брижљиво његују језик мржње називајући службу Божју ‘оргијањем СПЦ’. Заиста, по свему нељудски и недостојно!“, сматра Џомић.
Он напомиње и да Амфилохијев долазак није никаква провокација, осим ако се, како наводи, под провокацијом не подразумијева и „само биолошко постојање потомака оних који су ту светињу саградили и у којој су се Богу молили“.
Каже и да ово није први пут да Митрополија Црногорско-Приморска и Црквена општина Улцињ организују свечану јовањданску службу на остацима истоименог храма у Свачу. Они то раде, како тврди, деценијама.
„Брутална је неистина, која је више пута поновљена ових дана, да је Митрополија на Свачу ове године први пут организовала богослужење. Одавно се на Свачу служи јовањданска служба, а томе су свједоци бројни Улцињани са вишедеценијским улцињским протом Радојицом Божовићем. Објављене су и фотографије на којима се види Митрополит г. Амфилохије на Свачу, на примјер, 2004. године. Били смо и 2016. године са свим учесницима међународног научног скупа о Светом Јовану Владимиру. Никада то наше мирно, молитвено присуство на Свачу никоме није сметало и никада до сада није било проблема. Очевидно, сада је једна политичка групица људи из једне албанске партије подстакнута да провоцира мирне вјернике, који су са својим митрополитом и свештеницима дошли да се помоле Богу у великој светињи. Апсурдан је покушај те групице људи да, не само као национална мањина него и као мањина грађана Владимира, да самовласно забране већини да приступи светињи којој та светиња припада за молитву“, мисли Џомић.
Протест групе Албанаца предводио је Хаџија Сулејмани из Демократске партије. Он је са неколико сународника направио живи зид с намјером да спријечи Амфилохија, свештенство и вјернике да дођу до храма. Сулејмани се срео „очи у очи“ с Амфилохијем, а док га је чекао, између осталог је рекао „Не може овђе човјек који је направио неколико ратова у Југославији…“. Ипак, Амфилохије је, уз помоћ полиције, прошао до храма, а испред њега је одржао литургију.
Џомић каже да би све могло да подстакне посјетиоце да помисле да се древне хришћанске светиње на том простору „налазе у Сирији, а не у Црној Гори“.
„Мехмет Бардхи је својевремено својатао Манастир Бешку и Румију, а Сулејмани данас Свач. Није спорно да је етничка и вјерска слика тамошњег становништва због познатих историјских разлога измијењена до непрепознатљивости, али није спорно ни да су то хришћанске светиње којима свако може да приступи и нико од мјештана никоме то не може да брани и да узима правду у своје руке. Јер, то је много опасно“, закључује он.
