У историјским догађајима, а они су фрагменти једне необухваћене цјелине, која нам нерефлектована долази у својој неодређености и скривености, јер свака повијест не допире до историјског чина, налазе се запретени, неосвјетљени, прогнани и изгубљени тренуци живота чија апокалиптика је постављена као загонетка пред сваким надолазећим читањем и тумачењем.
Како прошлост увести у простор садашњости? Прошлост постоји у разним облицима, она је одисејевски политропична, има оних прошлости које не нестају и које не обухвата заборав и потискивање и оних прошлости које се опиру сваком покушају њеног оживљавања. Опаснија је, каже Адорно, она прошлост препуна замки кривице и казне, која покушава да оживи и развије се у крилу, не њених наследника и “синова” чији су “очеви” развили ту кривицу и тај гријех, већ код оних који су стигматизовали и проскрибовали ту кривицу као свој прокрустовски мираз користећи га за “голоотачки” пургаторијум не само једног времена и људи већ сваког облика непожељне другости. Националсоцијализам у виду неонацистичких форми бенигнији је облик од форми демократског оживљавања нацистичких механизама од стране просвијећених демократа и “правилно оријентисаних”, рећи ће Адорно у истом тексту о њемачком суочавању са духом једног времена.
Ма шта рекли историчари, и ма као то поетично звучало, историја се не понавља, нити је такво што могуће, јер нe чине догађаји људе већ обрнуто, и то не чине неки апстрактни људи већ стварни и конретни људи у стварним и конкретним временима у којима су живјели и дјеловали, носили напетости, идеје, убјеђења, драме свога постојања. Духове свога времена чији концепти нијесу могући у новим контекстима. Историјски духови као бауци круже Црном Гором. Ако данас упитате било којег човјека у Црној Гори да ли знају ко је војвода Синђелић, они ће вам не само то потврдити већ ће рећи да су га и видјели и чули, док се није опет склонио у гору Романију. Таман толико је и стварна историја која се понавља.
У дијалогу маркиза де Сада под називом Дијалог између свештеника и самртника, у коме се описује сцена исповједи самртника или барем покушаја исповјести, самртник се опире свакој врсти сакраменталног чина, философски ламентирајући не над својим животом, што се претпоставља у таквом тренутку, већ животом и убјеђењима свештеника коме ће у једном часу рећи : “Посве је немогуће вјеровати у нешто што не разумијемо… Све што надилази границе људског духа или је утвара или је некорисно”. На покушај свештеника да у смртном часу укаже на извјесност смрти која вреба свакога па и њега, самртник ће узвратити да је свештеников Бог “машина коју је себи направио да би служио својим страстима” и да зато сви они од Конфучија, Брахме, Мојсијевог Бога заслужују вјешала, не њихова учења и идеје већ они сами. Али како повјешати све њих и како је то могуће учинити над онима који су на различите начине минули овим свијетом. Убити мртваца, оскрнавити његово тијело и “све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама!”. Али оно што маркиз де Сад у својој будоарској књижевности није ни могао измаштати обистинило се у Црној Гори.
Сјећам се како је у Христу уснули, игуман цетињски Лука Анић дубоко потрешен причао, како је негдје у Београду давно у раној младости, упознао човјека родом из Пиве који му је испричао како је његов отац на “правди Бога” страдао и убијен од комуниста негдје у току другог свјетског рата. У људском саосјећању, отац игуман га је упитао гдје је гроб његовог оца, да оду да обаве парастос, постиђени и несрећни човјек је одговорио да не зна и да никад није тражио очево тијело и гроб. Црна Гора је сва од несмирених душа и некротафа, од неизмирених и незалијечених стигми. Од таквих очева и таквих синова и кћери, од Дола до Велике саткана је Црна Гора.
И у таквој Црној Гори је могуће да први човјек Владе Црне Горе парастос оквалификује као субверзивни терористички акт који ће и кривично гонити. Какав ће то Процес бити. Тужилац против свештеника и његове молитве за упокојеног. За право на живот смрти према Закону о мртвима и њиховим правима и обавезама након живота. Тај би Закон обухватио и прије неки дан преминулог, америчког философа и америчког грађанина Стенли Кавела, једног од начитанијих мислилаца последњих деценија који је постао познат по збирци есеја Морамо ли мислити оно што кажемо? А да “неометано мислимо о стварима о којима људска бића не могу да не мисле”, Кавел је сматрао врховним идеалом којем треба да тежи америчко друштво. То не значи по њему да све што сматрамо истином да је нужно истинито, већ да је уважавање онога што нам је битно неопходан услов озбиљног мишљења. А то се мишљење, као највећи облик демократије може само остварити у дијалогу, уважавању и слободи остваривања оних наших могућности које нас чине бићима заједнице. Из историје смо ако ништа друго научили да су постојала и таква друштва у коме су “заједнице” постојале и без одређене групе људи и народа и да је њихово “искључивање” било неопходан услов за “функционалну демократију”, али знамо исто тако како су та друштва завршила. Кад сам раних деведестих упитао једног монаха са Свете Горе шта је најважније у животу, рекао ми је на грчком језику, уз благи осмјех, просохи ке просевхи. Пажња и молитва. Отвореност и брига за другога. Заиста, заиста Вам кажем.
Аутор је редовни професор
на Философском факултету у Никшићу
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
