„Треба да имамо љубави. Ако нам и највеће зло чине, треба све да волимо. Само љубављу улазимо у Рај.“
„Два крила уздижу човека далеко изнад земље: једна је једноставност, а друга – чистота срца. Морате бити једноставни у својим делима и чисти у мислима и осећањима. Чистим срцем тражићете Бога, а уз помоћ једноставности ћете га пронаћи и радовати се. Чисто срце пролази кроз врата Раја са лакоћом.“
„Однегуј Исусову Молитву и доћиће тренутак када ће срце твоје поскочити од радости, као када се обрадује када види човека кога највише воли.“
Необично плаветнило Егејског мора које као да се стапа са небом грчког Додеканиса, води нас до једног од најлепших острва из ове групе од њих дванаест (Додеканис на грчком значи „дванаест острва“) – чудесно острво Патмос на коме је Св. Јован Богослов писао Откровење и на коме се и данас налази пећина у којој је љубљени апостол Христов боравио и добијао од Господа речи које је записивао.
На овом благодатном острву, родио се у породици простих сељака и будући старац Амфилохије Макрис. Своје прве духовне кораке и искушеништво започео је у манастиру Св.Јована Богослова 1906. године, где је исте године и замонашен и добио име Амфилохије. После 7 година удостојио се и велике схиме. Његов духовни отац О. Антонијадис био је духовни син отаца покрета Кољивара који је духовно подмладио Грке, напаћене под турским јармом. Због тога је и млади Амфилохије стекао мисионарску и подвижничку ревност коју је имао целог свог живота.
Старац Амфилохије је од почетка сањао да најзад помогне својим сународницима који су духовно ослабили након вековног турског угњетавања и туђинске власти; да открију своје духовне корене и уђу дубље у духовни живот. Већ је као прости монах у манастиру успео да обезбеди плац земље на стеновитом обронку западног Патмоса. Саградио је две келије припојене капели која је већ била тамо и сањао да временом тамо подигне женски манастир.
До 1935. године на острвима које су окупирали Италијани била је веома тешка ситуација. Они су успели да изврше утицај на Цркву и тамошње манастире да би њом манипулисали у своју корист. Када се поставило питање о новом игуману манастира 1935. године, Васељенски патријарх је инсистирао да се ова неправилна ситуација исправи. Братство је изабрало старца Амфилохија за игумана, не обраћајући пажњу на власт Италијана који су желели да се изаберу њихове марионете.
Убрзо после његовог избора за игумана, отворила су се врата за оно што ће бити семе будућег женског манастира Благовештење, на удаљености од петнаест минута хода од Манастира Светог Јована. У почетку, у тамошњој згради требало је да се смести радионица за плетење и ткање. У ствари, тајни разлог за оснивање радионице је био оснивање илегалне школе у којој су деца са Патмоса могла да науче грчка слова, будући да су Италијани готово забранили деци да уче грчки језик.
Старац Амфилохије је одувек имао велику жељу да упозна Светог Нектарија Егинског и та му се жеља касније и испунила и као млад монах је чак имао благослов да борави поред Епископа Нектарија у његовој келији и да буде код њега на послушању, па је и њега по упокојењу о. Антонијадиса сматрао својим духовним оцем и од њега добијао велике благослове за своју каснију службу.
Као и он и старац Амфилохије је више пута био прогнан са свог вољеног острва од стране италијанских а касније и немачких валсти, али му је Господ увек давао шансу да му и на тим местима служи и мисионари. Старац је, исцрпљен изгнанством, одлучио да се не враћа на дужност игумана, већ је усредсредио своју снагу на духовно и материјално устројство женског манастира Благовештење. Поред манастира на Патмосу и Калимносу, старац се надао да оснује женске манастире и у другим деловима Грчке. Временом су његове молитве и борба били награђени када је донета одредба за манастире на острвима Егина и Икарија као и за црквени центар и цркву на острву Криту.
Старац Амфилохије је реално разумевао људе и њихове потребе, схватајући да је човек саздан и од душе и од тела. Он је сматрао да добро у човековој души треба поставити у средиште сваког дела, и не одвајати га од осталих човекових особина. Године 1947. дата му је прилика да помогне сирочићима са Родоса, који су били у бедној материјалној ситуацији, па је уз помоћ својих духовних чеда, монахиња са Патмоса, основао сиротиште које и данас постоји на овом дивном острву.
У есеју „Духовни водич у Православном хришћанству“, епископ Калист (Вер) говори о старцу Амфилохију као савременом примеру традиционалног православног старца. Његове речи су карактеристичне:
„Оно што се највише истицало у његовом карактеру је била благост, (смисао за) хумор, топлина љубави, и осећај тихе но ликујуће радости. Његов осмех је био пун љубави, али лишен сваке сентименталности. Живот у Христу, по његовом схватању, није био тежак јарам, бреме које је требало носити са суморном помиреношћу, већ лични однос који је требало искати са срдачном ревношћу.
Задивљен личношћу овог светог човека, наш Авва Јустин Поповић одржавао је присну духовну везу са њим и у част његове даровите личности свом духовном чеду, нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу дао његово име.
„Прими Христа у дом твог срца“, често је говорио свети Старац. Био је заиста човек љубави Божије и због његовог састрадалног срца и дубоке бриге за народ, Бог је слушао његове молитве. Народ га је сматрао светим још за живота, а и по представљењу многобројна чуда на његовом гробу су додатно то сведочила. Његово увођење у диптих светих Васељенске Патријаршије радост је свима верујућима који су и раније поштовали овог дивног Божијег угодника.
Љиљана Поповић
