Православна академска теологија била је, према речима оца Георгија Флоровског, ''у вавилонском ропству'' западне мисли од XV до краја XIX века. Она је углавном настојала да опонаша споља наметнуте догматске обрасце, који ни на самом Западу више нису били актуелни. Срж православног предања била је сачувана кроз живу искуствену теологију литургијског присуства Христовог, као и кроз теологију молитве Исусове. Временом је богато аскетско наслеђе, нарочито у Русији, почело да осваја и академску мисао. Први корак ка томе био је ''Катихизис'' светог митрополита московског Филарета (1772-1867), који је својом утемељеношћу на духу и речима светих отаца у знатној мери надилазио тадашње академске стандарде.
Било је потребно још много времена да се православна академска мисао ослободи страног утицаја у христологији. Може се рећи да је за оживљавање и аутентично доживљавање Христовог лика у XIX веку православна књижевност, нарочито руска, заслужнија од теологије. Посебне заслуге за то припадају Фјодору Михаиловичу Достојевском (1821-1881), једном од највећих православних и руских мислилаца свих времена. Христос је, за Достојевског, истински Богочовек: он је тај који својим богочовечанским ликом даје смисао људском постојању. Христос је свеприсутан као надвечна Божја љубав и лепота. Речи лепота ће спасити свет из романа ''Идиот'' истоветне су тврдњама да се свет спасава у Христу. Христос је истински човек, присутан на непосредан начин, како је показано у причи о свадби у Кани Галилејској у епизоди из романа ''Браћа Карамазови''. Међутим, он је уједно истински Богочовек, и Свечовек. Он је тај који самим својим присуством изобличава у човеку вољу за моћ, оличену у историјским институцијама моћи (Легенда о Великом Инквизитору из романа ''Браћа Карамазови''). Христос је, за Достојевског, апсолутна мера свега. Позната је изјава славног писца да би, када би му неко математички доказао да је истина нешто друго а не Христос, он радије изабрао Христа.
Достојевски је на тај начин хтео да укаже на тајну личности. Христос је, као личност, изнад сваког принципа и изнад сваке нужности логичког и математичког закључивања, слично ставу светог Максима Исповедника да се Христос не објашњава ничим јер је он објашњење свега. Христос је, за Достојевског, уједно страдајући Богочовек, што он представља на начин близак отачком предању. Христос је тај који из љубави узима грех и смрт и преображава их у живот.
Оно што се, ипак, замера Достојевском, јесте схватање према којем је састрадавајућа љубав Божја то што спашава човека. Љубав је протумачена као свесно жртвовање себе, с тим што се тежиште налази на психолошкој повезаности Богочовека са људима, а не на самом делу спасења. Према Достојевском, центар Христовог спаситељског дела је у Гетсиманији, јер он тамо разапиње своју љубав према човеку – а не на самој Голготи, која је последица Гетсиманије. Ипак, не могу се порећи огромне заслуге Достојевског за оживљавање присуства Христовог лика у православној и широј европској мисли XIX века. Бројни руски мислиоци, попут Владимира Соловјова, Сергија Булгакова, Павла Флоренског, Николаја Лоског, Владимира Лоског, Николаја Берђајева, формирали су се под његовим утицајем.
Руска мисао се у XIX веку и у другим областима – философији, књижевности, теорији културе –бавила христолошким темама. Она је настојала да истакне значај Христа за европску, нарочито православну и, посебно, руску културу. Ипак, ова мисао је умногоме била под утицајем Шелинговог идеализма. Иако су неки од руских мислилаца, пре свих Павле Флоренски и Сергије Булгаков, схватали потребу да се православна мисао окрене ка својим изворима, тек је са делом оца Георгија Флоровског (1893-1979) између два светска рата настао потпуни заокрет ка оцима Цркве. То се могло видети у теологији Флоровског, који је настојао да изложи аутентично тумачење отачке христологије. Иако се није бавио систематским богословљем него углавном патристиком, Флоровски је написао неколико текстова од прворазредног значаја за православну христологију: ''О смрти на Крсту'', ''О Васкрсењу Христовом'', ''Зашто је Бог постао човек'' и др.
Од тог првог импулса, руска теолошка мисао бавила се христолошким темама на начин који је назван неопатристичком богословском синтезом. То је значило да савремена православна реч треба да одговори на питања модерности тако што ће се окренути предању отаца и показати актуелност отачке теологије. Овде су се посебно истакли отац Јован Мајендорф (1926-1992), који је објавио низ ауторских монографија о отачкој христологији и њеној актуелности данас, и отац Александар Шмеман (1921-1983), који је тумачио литургијски доживљај Христа у светим тајнама Цркве.
Неопатристичко богословље, као обнова отачке теологије, убрзо се проширило на друге православне теолошке средине. Оживљавању отачке мисли посветио се најзначајнији румунски теолог ХХ века, отац Димитрије Станилое (1903-1993). Он се, као систематски теолог, подухватио изградње једне систематске христологије, кроз коју је настојао да опише не само црквене догме, већ и њихово савремено значење. Његова христологија тежила је да буде у сталној вези са еклисиологијом и космологијом – учењем о стварању света и човека. Станилое у христологији углавном следи светог Максима Исповедника и наглашава да је Христос Реч Очева кроз коју је настао свет. Значајно је и његово дело ''Бесмртни лик Божји'', у којем румунски теолог повезује теологију о Христу као божанском прволику са иконичношћу човека.
Од посебног значаја и теолошке вредности за анс је дело светог Владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића, 1881-1956), са којим је отпочело укорењивање српске теологије у отачкој мисли. Христос је, чак и у раним књижевним радовима Владике Николаја, нпр. ''Речима о Свечовеку'', најзначајнија тема. На почецима његовог великог библиографског опуса, лик Свечовека Христа претежно је инспирисан Достојевским. Свечовек Христос је антипод Ничеовом Натчовеку. Натчовек је упућен на себе и себичан – Свечовек је ту да служи другима; Натчовек уништава природу ради себе – Свечовек је испуњење ишчекивања природе и њен Спаситељ, итд. У каснијим делима Владике Николаја, поготово оним егзегетског карактера, лик Христа постаје све више јеванђелски, укорењен у реалност библијских прича и речи. Он је Емануил, присуство Божје међу људима. Такође, Христос је Син, предвечни, љубљени, који прихвата да преузме на себе судбину света. За светог Владику Николаја Христос као Богочовек остаје мерило цивилизације и културе: само она култура која има хришћанске основе јесте аутентична, јер је утемељена у Христу.
За наставак отачке обнове у српској теологији изузетно је значајно дело светог Јустина Ћелијског (Поповића, 1894-1979), једног од пионира неопатристике и највећих српских теолога свих времена. Мисао архимандрита Јустина такође је упућена на Достојевског и руску мисао, али је од самих почетака упућена и на светоотачко предање. Он је писац тренутно једине комплетне ''Догматике Православне цркве'' на српском језику. Други том његове Догматике бави се областима христологије и сотириологије. Отац Јустин најпре излаже догматски садржај христолошког учења, а затим начин остваривања божанског плана у икономији спасења. Његова целокупна христологија прожета је светоотачким наводима и образложењима на целовит начин. Прелазећи из једне отачке мисли у другу, отац Јустин показује значај лика и деловања Богочовека Христа за живот и спасење света. Јустин је описао истинског Бога, истинског човека и истинског Богочовека – ништа више и ништа мање од тога. Његова сотириологија карактерише се јасном посвећеношћу аутора историјском реализму у излагању догми.
Отац Јустин преузео је став Владике Николаја да је Христос централна личност и на плану културе. Он тврди да је целокупна савремена европска култура ''аријанска''. Упоређујући различите облике савремене европске философије са Христом, он показује да су све оне настале на основама просветитељства и хуманизма и да покушавају да од Христа направе обичног човека. Према оцу Јустину, проблем безгрешности Римског папе у еклисиолошком контексту је нерешив, јер представља негацију христолошке догме.
У савременој грчкој теологији видљив је напредак који се догодио са повратком оцима. Пре него што је Флоровски предложио идеју новоотачког богословља, грчки теолози су писали крупна систематска дела, али још увек под великим утицајем западних образаца. Известан помак дао се видети у теологији Панајотиса Трембеласа (1886-1977). У његовим догматским и егзегетским делима доминирале су христолошке теме, као и жеља да се искаже глас светих отаца. Трембелас је написао комплетну ''Догматику Православне саборне цркве'' у три тома. Западни утицај на Трембеласа огледао се, како у моралистичко-историографском, прилично сувопарном начину приповедања, тако и у начину навођења отаца – често у низу и ван контекста, само цитирањем. Отачка теологија дошла је до већег изражаја у делима Панајотиса Неласа (1936-1986) и Јована Романидиса (1928-2001). Нелас је указао на везу између христологије и антропологије. Човеково биће за њега је христолошка структура: човек је створен по икони Христа и одликује се особином христоликости. За Романидиса, Христос је у средишту православне духовности као мерило обожења.
Савремена православна теологија се у ХХ веку окренула отачком предању, као и питањима савремености, истичући значај Христове личности у сведочењу православља данас. Не постоји могућност да се на питања човека, сваке епохе и простора у којима живи људски род, одговори другачије него упућивањем на Богочовека, јединог Спаситеља и Искупитеља света.
Извор: Српска Православна Црква
