Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета и емоција. Политичари расуђују на основу екзактних показатеља, привредних, статистичких података, дипломатије, оног што се зове Интеллигент Сервице. Ми свештеници о томе често не знамо довољно. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак да решавају крупна питања као је Косово, које не сме да нас дели.
Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије Перић је ван сумње један од најугледнијих духовника СПЦ новије генерације, свештеник који је једнако близу Богу и верницима, духовник који не пропушта прилику да другује са паством, али и човек који једнако вешто послује са ИТ технологијом где год да лужбује у божјој кући.
Овај интервју је кован дуго иако је Његово преосвештенство с озбиљном радозналошћу у првом нашем разговору прихватило да говори за „Експрес“. Разапет је између силних обавеза у митрополији од Љубљане до Крке, предавања на Богословском факултету те обавеза у Синоду и Сабору СПЦ… О свему поменутом разговарамо с митрополитом Порфиријем.
– Пре свега захваљујем на прилици да се још једанпут дружим с Вашим читаоцима, Вама лично и редакцијом „Експреса“, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени треба адресирати на оне с којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околни, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена препоручујући и њих и њихове свештенике и вернике љубави молитвама: владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности, која је иманентна православној цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници.
Моја улога коју еx оффицио имам као митрополит загребачко-љубљански јесте да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима.
Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за оно најважније: да служим божанску службу, Свету литургију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу исто је било и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу на то да се ти односи поправе, а тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, с мање тескобе. Али као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред, три назад. И тако унедоглед. Наравно, ми нећемо одустати.
Објавили сте књигу „Загреб и ја волимо се јавно“. Ви сте човек веома широког духовног и образовног ракуса, али питам да ли је та „љубав“ обострана?
– Љубав нема наводнике. Кад их има, није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечана академија поводом двестоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада Гимназије „Катарина Кантакузина“ у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић.
Жаргонски речено, цео Загреб је био с нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени само као духовном вођи наше заједнице на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткујући лоше и ружне, волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима с председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем…
Да Вас питам директније, како је данас бити Србин у Хрватској?
– Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни људи. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској цркви и нашем патријарху, патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је с тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми летеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена. Туга… У градовима су проблеми другачији.
Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића, који је позвао Србе да се врате и који каже да ми као народ нисмо поражени.
-Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег и истакнутијег положаја у друштву сусрели смо се ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено богомдано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац ни слава ту на дуже стазе не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи или блиски преци, бабе и деде, Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблем. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани.
Недавно је било обележавање „Олује“…
Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у „Олуји“ и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве, без обзира на то којем народу и којој цркви припадају, покушавајући да надиђемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи који могу не само рећи него и истински доживети сваког човека као ближњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догађаје из прошлости. Потребан нам је разговор без оштрих тонова, потребно је да у разговору слушамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први, неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли и нарочито желе ли наше црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоће, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора.
Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину?
– Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа ја позивам све саборске заступнике, министре у Влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнакост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. С друге стране, често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани.
Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусобном разумевању с Католичком црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српским народним већем, Просвјетом, Привредником и другима.
Помоћ је нама православним Србима у Хрватској потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединим крајевима. Наша епархија и друге епархије настоје да помогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш-машине знајући да их те породице с малом децом немају. Кад оно та домаћинства немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре, новац… Али то је мало. Потребна је помоћ предузећа, фондација, државе…
Хрватска и српска државна политика су у предратном стању. Срби, и то не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе је било понуђено да се опет оснује Српска православна црква у Хрватској.
– Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио. Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком предратном стању. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазиђу. Уосталом, председник Србије је пре неколико дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљају. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерпретација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе.
Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити Србе и Хрвате?
– Ви ме заправо питате да ли верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. С друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер због примера који дајемо ми свештеници две цркве, наши верници ће другог доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља, без обзира на то којој цркви припада.
Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници.
Срби, на велику жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубила грађанска права, нису били у јавном регистру грађана. Колико их има и где иду на службу божију?
– Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православце у Словенији, с радошћу могу да посведочим да је Православна црква у Словенији у полету. Иако је православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији обрели трбухом за крухом отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија, и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни Храм Св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје, али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску с тамошњом Римокатоличком црквом, али исто тако и више него добру сарадњу с политичким вођством државе. О томе би се могло нашироко и надугачко говорити, односно цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији.
*Опширнији интервју можете прочитати у најновијем броју Експреса, који ће се од петка наћи у продаји на киосцима!
Светионик Православне гимназије
Припала Вам је дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију. По Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу?
– Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, владика бачки Иринеј упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован при крају животног пута, попут Аристотела, који се вратио у Стагиру и основао Лицеј, вратио у свој Загреб и основао Православну гимназију. Митрополит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно не само за Србе у Хрватској него и за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангиранима када уписују различите факултете Загребачког свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискутује се, уз међусобно поштовање и уважавање, веома живо на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете, нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима четвртог разреда, можда и са овима који су сада матурирали, па да видимо како ми гледамо на младе и, што је још важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, шта желе од друштва, какву визију света имају… Напослетку да кажем и ово. Трошкове гиманзије, која ради у заиста ултрамодерној згради, покрива наша епархија уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај с крајем и попунимо рупе у буџету него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слично. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања.
Извор: Експрес.нет
