У свјетлу празника Преображења Господњег открива се смисао Његовог јављања у тијелу и доласка у овај свијет. На Тавору се Христос појављује и објављује као Син Божији, Цар Славе и ту објаву испуњава у Свом човјечијем тијелу.
Бити Христов значи бити у сталном покрету између Голготе и Тавора. Обремењени гријехом и искушењима овог свијета понекад осјећамо страшне тренутке богоостављености и са Христом дијелимо искуство Голготе. Насупрот томе, очишћујући свој ум и срце, живјећи јеванђелски, успињемо се ка гори високој на којој нас чека Преображени. Заједно са Петром, Јованом и Јаковом Господ нас изводи на гору, изнад ништавности наше природе (Св. Григорије Палама), гдје је довољно да нас обасја један зрак божанске славе, да бисмо заједно са Петром узвикнули: Добро нам је овдје бити (Лк. 9,33). Ове ријечи, толико једноставне а толико дубоке, јесу једина природна реакција онога ко је осјетио присуство Божије, коме се Бог јавио. Јер, гдје би другдје човјек који једном осјети близину Божију пожелио да буде него у присуству Божијем. Такав човјек жели да начини сјенице у којима би вјечно обитавао са Богом и Пророцима Божијим. Но, човјек је у стању да начини само пролазну, пропадљиву сјеницу, а једино Бог гради непролазну, вјечну сјеницу – Цркву и отвара човјеку њена врата.
Јеванђелист казује да је Господ повео ученике на гору у осми дан послије казивања о предстојећем страдању које се имало збити. Осми дан јесте невечерњи дан будућег вијека у којем ће Христос сијати као сунце, и сијаће они који се удостоје да буду сa Њим. Овај свијет у којем влада пропадљивост и смрт ће се преобразити, пројавити се у другом обличју, засијаће оном свјетлошћу којом Син Божији сија од вјечности и којом је Син Човјечији засијао на Тавору.
Преображење Господа на Тавору било је док се мољаше (Лк. 9, 29). То значи да је молитва тај пут који, праћен врлинским, јеванђелским животом, узводи из пролазности житејског мора на гору, пред Господа Славе. Нестворену Божанску свјетлост могуће је видјети само у преображеном стању – стању духа. Господ ученицима на гори открива Ко је Он и Чији је Он Син (Св. Јефрем Сирин). Они су Га до тада знали као човјека, сина Марије и Јосифа дрводјеље, као човјека који живи са њима у свијету, који се умара, једе и пије, радује се и тугује. На гори Га, пак, виде и упознају као Бога, Сина Божијег. Због тога их Он и изводи на гору да би Га Отац прогласио Сином и показао им да је Он уистину Син Божији и Бог (Св. Јефрем Сирин).
Преображење Господње је и наше преображење, Господ нам на Тавору открива не само Ко је Он већ и то ко смо ми, тј. какви можемо и треба да будемо. Зато на Голготи не заборавимо Тавор, и на Тавору се сјетимо Голготе.
Аутор је парох црмнички и дипломирани теолог
