По много чему је Књига пророка Јона особита у односу на остале пророчке списе. Од пророчких елемената у њој се налази само једно пророштво (3, 4), које се није испунило на начин и време када га је пророк најавио. Необично је и то што он није пророковао у Израилу, него га Бог шаље у Ниниву.
Једина сличност са пророцима је то што се о њему приповеда слично пророцима Илији и Јелисеју. Читава приповест о Јони је у садржинском и литерарном смислу кратка и језгровита, али идејно-теолошки слојевита и вишезначна. Време настанка Књиге je период после ропства у Вавилону. Постоји неколико озбиљних историјских и језичких аргумената који на то указују. Комплексно је питање књижевне врсте у којој је састављен овај спис. Књига не представља збирку пророчких говора, као што је то случај код других пророчких текстова. С обзиром на то да се описују неке згоде из живота пророка, раније се спис доживљавао као историјско штиво. Међутим, темељније историјско-филолошке анализе показују да књига није писана као историјски извештај, који за предмет има историјску причу која се односи на пророка Јону и Израил из његовог доба.
Наиме, није познато ни из каквих историјских извора да се Нинива обратила и прихватила библијског Бога. Такав догађај не био могао остати не забележен. Чак, Нинива у 8. веку – када је све ово требало да се деси – није ни била престоница Асирије. Сам опис Ниниве је невероватан, јер је писац представља као „град врло велик, три дана хода“ (3, 3). То би данашњим мерилима значило да му је пречник био преко 100 километара, што је превелико и за данашње метрополе. Иначе, стара Нинива је откопана и пречник најудаљених тачака је износио око 5 километара, а обим зидина око 12, 5 километара. Са књижевне стране текст је пун преувеличавања и приповедачких манира који указују на литерарну димензију текста. Упадљиво се често користи придев велики (велики град, велика риба, велики ветар, велики страх). „Три дана хода“ треба управо схватити из тога угла. Сама књижевна структура и композиција дела су добро осмишљени. Први (пг. 1–2) и други (пг. 3–4) део се у многим тачкама поклапају (нпр. брод – Нинива, морнари – Нинивљани, капетан – цар, итд), што је знак да није у питању класичано историјско штиво. Затим, само име главног јунака је такође карактеристично. Јона на јеврејском значи голуб, док се име његовог оца изводи од речи истина, те би Јона син Аматијев требало да значи голуб син истине. Голуб у старосавезним списима често означа несталност, и у том смислу се понегде појављује као символ Израила (Ос 7, 11). Јасно је да је за разумевање битно одређење самог жанра у којем је писац саставио спис. Начелно, Књига се жанровски сврстава у прозну, приповедачку књижевност, осим псалма у другом поглављу (2, 3–10). Најближа је новели, са извесном аромом сатире и ироније; такође делом посећа на мидраше, са наглашеним дидактичким елементом.
Јона је средишњи лик Књиге, а читаво приповедање се одвија кроз интеракцију Јоне и осталих ликова. Као и у другим библијским приповедањима, и овде је сама радња, карактеризација ликова и остали наративни елементи прилично једноставни. Библијски писац једноставним и сведеним начином приповедања говори о пророку Јони. Међутим, литерарна једноставност стоји наспрам теолошко-идејног богатства који доноси овај текст. Једноставна радња остављала је доста простора за дотумачивања текста кроз читаву историју њене рецепције. Многи теолози су у тексту видели различите аспекте о којима сам писац није непосредно говорио. Ипак су их они херменеутички легитимно ишчитали. Иринеј Лионски и Методије Олипски су на основу Јоне побијали гностичко учење које је искључивало васкрсење тела. Слично је и Кирило Јерусалимски расправљао са Јеврејима о васкрсењу као феномену који се дешавао већ у Старом Савезу. Ориген је Јонин боравак у уроби кита сматрао метафором искушења и потребом за молитву. Велики коментатори (Теодор Мопсуестијски, Кирил Александријски, Јероним и Теодорит Кирски) су сваки на свој начин увиђали неке карактеристичне елементе у Књизи. Јона је из различитих углова реципиран у иконографији, богослужењу и аскетици. Представљање Јоне, или такозвани Циклус о Јони је био чест мотив ранохришћанске уметности. Књигу пророка Јоне су тумачили и многи савремени библисти, такође увиђајући различите значењске аспекте. Све то говори о идејном богатству овог релативно кратког текста.
Поред могућих – већ наведених – тумачења, Књига садржи неколико важних теолошких идеја, које је писац вешто уплео у саму нарацију. Једна од главних идеја јесте да покаже да Бог није само Бог Израилаца него свих људи. Контекст настанка овог списа на то недвосмислено указује. Наиме, Књига је настала у доба после Јездрине и Немијине мисије у Јерусалиму. Једна од одлика тога периода било је јаче разграничење Јудејаца од осталих народа. После Јездрине и Немије реформе појавила се јака струја која је своју теологију темељила на националистичким уверењима. Таква наглашено националистичка свест је од Бога често чинила јеврејског идола. Писац кроз приповест енергично полемише против тога, жестоко се супротстављајући национализму и верском партикуларизму. Полемички моменат је нарочито наглашен у опису догађања на броду. Упадљиво је да су морнари представљени као изразито морални људи који се моле Богу, док Јона то не чини. Јона чак не показује знаке забринутости за дешавања, него мирно спава у унутрашњости брода. Пагански морнари су представљени побожнијим од Јоне, који се иначе хвалисао да је Јеврејин. Једна наизглед парадоксална ситуација – незнабошци се моле истинском Богу, док Јона спава. Затим, морнари имају и веће поштовање према људском животу, јер су невољно бацили пророка у море. Нинивљани се, такође, кају и препознају Божију вољу, насупрот тврдоглавог пророка. Писац овим јасно одбацује идеју националног Бога, указујући да је Бог истински Бог свих људи. У томе погледу у Књизи се заговара универзализам, и ослања се на неке раније пророчке списе (уп. Ис 56, 1–8; 60, 1–5; 66, 18–24; Јер 25, 5; 26, 3; 36).
Наглашавање овакве идеје непосредно је условљено развојем монотеистичке свести код тадашњих Израилаца – Бог је један, Господ свих људи. У књизи се он именује као „Бог небески“ (1, 9), што у преводу значи Бог читавог света. Друго, што се одмах везује за изречено јесте питање: какав је тај Бог? Да ли је у питању неки строги Господар или је реч о благом и човекољубивом Богу. Сам носилац радње на више места каже за Бога да је „милостив и сажаљив, спор на гнев и обилан мислосрђем“. Јонин Бог је милостив и толерантан. Ово је свакако важна ставка. Није познато у античком свету да се изражавала вера у сопственог Бога који има толико милосрђе према другима. Чак у овом случају према противничком народу. Наиме, Јона је из Северног царства којеје уништила Асирија 721. године пХ. Политеистички богови нису имали љубав према туђим народима. Они су могли бити заштитници народа који им се клањао. Дакле, Јонин Бог је Бог љубави и праштања. Исто онај Бог за којег се у потоњим новозаветном списима каже: „Бог је љубав“ (1Јн 4, 8).
Трећи аспект који се овде открива, а происходи из наведених, јесте могућност покајања, односно преумљења. Писац тиме имплицитно, али недвосмислено показује да се истински однос између Бога и човека не заснива на формално верској или националној основи. Сви они који се истински обрате отварају могућност општења са Богом и могу се надати његовом милосрђу. Огреховљени Нинивљани кроз покајање избегавају казну, чиме се показује да се човек у својој слободи може окренути према Богу и избећи пропаст. То су управо учинили Нинивљани. У том смислу Књига пророка Јоне је афирмација људске слободе и могућности, не само за Израилце него и остали. Овде писац изражава истоветну идеју као Јер 18, 7–8: Ако се народ против којег сам говорио, обрати од греха и зла, тада ћу се ја покајати за зло које му бејах наменио. Чак се и Божија намисао може опозвати, ако се човек усмери путем добра. Човек својом одлуком и односом утиче на догађаје који су изван његових, самољудских могућности. То се види и на примеру самог пророка. Јона је помилован када се нашао у утроби рибе, јер се у молитви обратио Богу. Тиме се превазилази теолошки концепт којим се нужно повезују преступ (грех) и казна. Примери Јахвеове милостивости и сажаљивости виде се како у случају Нинивљана, тако и на самоме пророку.
У лику пророка могу се сагледати још неки важни аспекти. Наиме, у Књизи пророка Јоне видљив је на врло илустративан начин приказан, за библијско предање, особен однос између Бога и човека. У личности Јоне огледа се бунтовни карактер човека као таквог. Видљива је човекова склоност да се супротставља Богу и истрајава на сопственим позицијама, иако су оне упитне и нестабилне. Јасно се показује колико је човек спреман да делује на сопствену штету. Јона у два наврата пада у такву јарост да тражи од Бога да му узме живот: Боље је за мене да умрем него да живим (4, 3.8). Из тога угла гледано, Јона типски представља човека – он је типичан „Адам“, бунтовник. Приповест о Јони су још свети Иринеј Лионски и Методије Олимпски упоредили са Адамовим грехопадом. Јонино истрајавање у својевољности и немирење са Божијом вољом саобразно је са Адамовим грехом. Иако све зависи од Бога, Јона се као и Адам руководи сопственим поривима. Писцу је лик пророка послужио да у њему сагледа неке типске одлике човека уопште, што Књигу чини стално актуелном.
Управо у тој дијалектици односа, огледа се један од најзначајних тео-антрополошких феномена особених за библијско схватање међусобног односа Бога и човека. У приповести се показује непосредан и слободан саоднос, ослобођен било каквог верског формализма. Пророк је приказан као жив и слободан човек, који своју слободу пројављује у непосредном сучељавању са Богом. Наизглед парадоксално, Јонина религиозност се оглада у његовој слободи да се супротставља Богу. Само истински религиозан човек може бити тако слободан. Јона тешко схвата науме Божије што и јесте људска особина, али је у свом поимању и делању искрен. Стога је Бог пун разумевања према бунтовном пророку. Књига се чак и не завршава Јониним покајањем, него Божијим питањем. Бог оставља Јони простора да још промисли, то јест сваком човеку. То је задивљујући моменат ако се узму у обзир данас присутне ‘религијске стеге’, које верујуће људе усмеравају ропској и лицемерној побожности. Данас се побожност углавном одликује ‘скрушеношћу’ и покорношћу, као идеалима верског живота. То је модел који се развио и учврстио кроз средњи век, где је се улога Цркве делом састојала у томе да „укроти народ“ и од њега учини скрушене поданике царства и своје сопствене. Тај вид побожности потпомогнут је и јаким монашким упливом. Тако се истинска побожност напунила страха, а ауторитет строгог Бога непрестано лебди пред очима верујућих, који сваки свој потез мере уским религијским категоријама. Наравно да такво стање има везе и са човековим урођеним страховима од оностраног и сопствене коначности. Међутим, такву слику побожности управо разара лик бунтовног пророка Јоне, који јесте символ реалне људске слободе и побожности. Занимљиво је да је Јона био врло инспиративан у егзегези црквених отаца, као и ранохришћанској иконографији. Често је у светоотачким богословским узлетима искрсавао надахњујући лик пророка. Данас је лик Јоне у теолошким промишљањима готово ишчезао, иако је он на задивљујући начин апотеоза људске слободе и Божијег милосрђа.
Извор: Теологија.нет
