Игуманија манастира Соколица на Косову, мати Макарија, изјавила је да је апсурдно да Албанци траже пријем у Унеско.
„Шта они имају да заштите? Немају ниједан, баш ниједан културни споменик.
Осим Муратовог турбета и Синан-пашине џамије у Призрену, која је направљена од материјала срушене Цркве Светих архангела. Немају ни та два споменика, то су споменици ислама, Турске“, изјавила је мати Макарија за „Блиц“.
Што се тиче унутрашњег дијалога, о чему се може водити дијалог?
Прво, Србија никада не смије признати независност Косова, чак ни по цијену уласка у ЕУ, која непрестаним тражењем уступака и одрицања не показује жељу да Србију има за свога члана. Онај ко би се дрзнуо да свој издајнички потпис стави на акт о предаји Косова биће за сва времена означен као највећи непријатељ српског националног бића. Све док не признамо Косово, остаје нада. Не заборавимо да смо, једном у историји, пет вјекова били под окупацијом.
Гајили смо наду, чекали и дочекали да ослободимо Србију и Косово. Историја је веома неинтелигентна, понавља се. Друго, као демократска и културна држава, морамо са достојанством и уважавањем разговарати са представницима Приштине, јер су они, без обира на њихова имена и улоге у минулим сукобима, ипак легални и на изборима потврђени заступници свога народа.
Треће, и у овом тренутку можда и најважније, јесте поставити границу испод које се не може ићи у разговорима о положају Срба на Косову, а она је духовна, персонална и територијална аутономија Срба.
У територијалну аутономију свакако треба укључити српске манастире, а духовна аутономија би, поред осталог, морала признати деловање СПЦ као чувара духовних и традиционалних вредности свога народа, а посебно као власника манастирске и црквене имовине.
Шта је највећа разлика у животу Срба на сјеверу и на југу Косова?
Живот Срба на југу и на сјеверу Косова није исти. Да би опстали као народ, јер су окружени Албанцима, јужњаци су приморани да се покоравају косовским законима. Срби на сјеверу су у другом положају. Они су у већини и још успијевају да се одупиру косовским законима.
Траже иста права, јер веле да, ако су Албанци имали право да прогласе независност од Србије, онда и они имају право да захтевају независност од Приштине. Свакодневни живот и једних и других је сваким даном све тежи и тежи. Кажу, радујемо се кад чујемо поносну хвалу нашег предсједника о суфицту у државној каси, али нас растужује и забрињава дефицит у нашим новчаницима.
За Србе на југу нема посла, а за Србе на сјеверу полако исчезава посао. Истина, гради се и посла има, али се на градилиштима могу видјети само Албанци. Како сместити у разум чињеницу да су споменик Св. кнезу Лазару у Косовској Митровици поставили Албанци? Срби предузетници полако гасе своје фирме, а њихови радници најављују напуштање Косова из простог разлога – трбухом за крухом. Плашим се да ће, из тих разлога, уследити нови егзодус Срба са Косова.
Како се осјећају Срби на Косову?
Срби се на Косову понекад осећају изданим јер, шта рећи о Телекомовој сестри фирми на Косову? Ако хоћете да имате телефон, морате да посједујуте косовску личну карту, што значи да се декларишете као поданик државе Косово. И још, како је евро званична монета на Косову, рачуне плаћате искључиво у еврима. Ако хоћете да путујете по Косову, морате да имате косовске таблице, што подразумијева косовску саобраћајну и возачку дозволу…
Проблемима никад краја. Остаје питање зашто се у минулим преговорима није разговарало о обичним проблемима свакодневног живота? Јер људима, пре свега, треба обезбједити достојанство живота.
Шта бисте поручили властима у Београду?
Срби на Косову воле Србију и срцем и душом. Знају да без Србије ни они не би били Срби. Србијо Мајко, не заборави да се Твоја вјерна чеда на овом узбурканом мору косовском осјећају као дављеници који се хватају за грану чије име је Србија.
