У амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду 30. августа 2018. године пред комисијом у саставу: проф. др Радивој Радић (Филозофски факултет у Београду), проф. др Радомир Поповић (ментор) и проф. др Раде Кисић, протојереј Борис Милинковић, архијерејски намесник сремскокарловачки и парох инђијски. одбранио је докторску дисертацију под називом „Папа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне власти“.
Борис Милинковић је рођен 12. јуна 1980. године у Горажду, Босна и Херцеговина, од оца Ратка и мајке Данице рођ. Јовичић. Основну школу похађао је у Горажду и Београду, а Средњу електротехничку школу завршио је у Теслићу. Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву, у Фочи, на тему: „Просветно-педагошки рад епископа др Никодима Милаша“. У чин ђакона рукоположен је 27. септембра 2001. године, у храму Св. Архангела Михаила у манастиру Крка, а у чин свештеника 30. септембра 2001. године, у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Од школске 2002/03. до краја 2010/11. Године предавао је у Богословији Света Три Јерарха у манастиру Крка. Професорски испит положио пред комисијом Светог Архијерејског Синода 7. децембра 2009. године у Београду одбранивши рад на тему „Однос Цркве и државе у вријеме Светог цара Константина Великог“.
Служио је на парохијама у Кистању, Дрнишу и Книну у Епархији далматинској, а од 15. јула 2011. године парох је у Инђији, Епархија сремска. Од 4. фебруара 2013. године обавља дужност архијерејског намесника сремско-карловачког. Говори енглески језик. Ожењен Сузаном, са којом има Филипа (2002), Ану (2004) и Ангелину (2015).
Предмет истраживања докторске дисертације Папа Григорије VII Хилдебранд и његово поимање световне и духовне власти јесте истраживање ширег контекста и сврхе реформи које је спроводио папа Григорије VII, као и разматрање папиног схватања односа између световне и духовне власти. Ово је посебно значајно када се у виду има чињеница да је тема комплексна, као и да је ово прва обимнија студија о папи Григорију VII на српском језику. Дисертација је урађена по методолошким и научним начелима. На тај начин је остварен циљ дисертације и успешно је показано да су реформске активности у Цркви на Западу у доба понтификата Григорија VII битно утицале на будућа богословско-историјска дешавања у Цркви на Западу.
У српској богословско-историјској научној средини ова дисертација представља значајан допринос разумевању историјских феномена на територији Западне Европе у периоду после Великог раскола (1054). Са друге стране, овом дисертацијом је на досадашња достигућа истраживача са Запада дат теолошко-историјски осврт истраживача који потиче из православне богословске средине.
Извор: Српска Православна Црква
