А Авраам рече: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. (Лк 16, 25)
У римском друштву Homo sacer је изопштеник из друштва, онај који је постављен изван граница закона. Он сам не подлеже закону, али га закон и не штити. Он није осуђен него је изопштен, налази се негде на преласку из света живих у свет мртвих. Прокажен је до те мере да му нема места у заједници људи, може да говори али се његов глас не чује, смештен је изван људског етоса, изван је закона људског (ius humanum) и закона божанског (ius divinum). Секст Помпеј Фест каже да се такав човек не сме принети на жртву, али да онај ко га убије неће бити осуђен. Статус сличан Homo sacer-у, имале се различите групе кроз историју човечанства. У савременом српском друштву, такав статус имају њени најсиромашнији становници, најчешће Роми.
Ситуација у којој живе Роми веома је жалосна. Многи не поседују документа па не остварују ни права на социјалну заштиту која би им редовно припадала. Њихов животни век је много краћи него у остатку популације, морталитет новорођенчади такође, а о проценату неписмених и нешколованих да не говоримо. Процес инклузије о коме се толико говори не даје опипљиве резултате. Овакво стање веома се лако препознаје као вид дискриминације, што и јесте. Очекивана реакција хуманог друштва била би унапређење помоћи овој угроженој популацији, пре свега кроз њихово укључивање у институционалне оквире, обезбеђивањем основних докумената а тиме и социјалних погодности које уживају и други. Правило је да институционална дејства, барем у почетку, свагда бивају иницирана друштвеном осетљивошћу. Свега овога нема, или нема у довољној мери. И сами погођени сиромаштвом и различитим страдањима, постали смо неосетљиви за проблеме ближњег, стално се прибојавајући да ако се њима нешто да, онда ће се то узети од нас.
С друге стране, друштво које овим својим грађанима не помаже да обезбеде остваривање својих основних права, с разлогом се прибојава да ће у међународним оквирима бити препознато као дискриминаторско. Уместо да се уочени недостатци исправљају, наше друштво је кренуло другачијим путем, закључујући по аналогији, да ако већ немају права, онда немају ни обавезе. И обратно. Због тога је Ромима дозвољено много тога што другим грађанима није. Становање у импровизованим обејктима у ужим градским центрима, вожња приручно склопљених моторних превозних средстава којима угрожавају себе и друге, нападна прошња која се понекад граничи са отимањем а понекад то и постаје. Тек када се догоди инцидент који привуче пажњу јавности, постављају се нека питања и дају предлози – најчешће погрешни. Када су пре неког времена два ромска дечака пребила старца, дечјег песника Љубивоја Ршумовића, јавност се усталасала питајући се шта раде наше социјалне службе, каква је наша правна држава, какви су нам закони. Предлагане су најстроже казне за починиоце, где се као на узор указивало на америчко правосуђе које деци суди као одраслима. Тек се ту и тамо чуо понеки усамљени глас који је помињао да можда ту има нешто и кривице свих нас.
Ромима се, као правим друштвеним изопштеницима, као савременим Homo sacer-има допушта и оно што представља кршење њихових личних права, на пример права детета. На очиглед свих, на најпрометнијим раскрсницама Београда, стоје мали перачи прозора, често млађи од десет година, који пролазе између аутомобила у покрету, чекајући да се упали црвено светло на семафору. Ромска деца се, по несносној врућни, хладноћи, киши и снегу, увек могу видети како на најпрометнијим местима у граду седе или леже у прљавштини поред кутије за милостињу. Све ове злоупотребе деце (да не говоримо о дечјој проституцији и трговини људима), остављају равнодушним службе социјалне заштите, за које су ова људска бића готово невидљива, као и уосталом и за многе од нас, који их (евентуално) уочавамо тек толико да их не нагазимо. Vica verse, не чињење онога што бисмо као људска бића, да не кажем хришћани, били дужни да учинимо, сада се оправдава тиме што они немају и не прихватају никакве друштвене обавезе. И они их заиста и не прихватају. Но питање је, знају ли уопште они шта то не прихватају, да ли је њихов статус друштвених изопштеника заиста њихов избор, или су једноставно од детињства затворени у кругу сиромаштва и начину живота за који једино знају, немајући прилике да упознају другачији?
На нама и на нашој савести остаје да на та питања одговоримо, или да их игноришемо. Колико год да смо сиромашни, колико год да има других који нису они а који такође пате у немаштини и заборављености, ипак не смемо да пређемо најнижи праг човечности. А прелазимо. И као друштво и као појединци. И како хришћани. Њихова изопштеност изопштава нас саме. Као друштво, из заједнице хуманих друштава, а као хришћане…?
Извор: Теологија.нет
