Вијест да се упокојио академик Владета Јеротић (1924–2018) са пуним правом је изазвала осјећај искреног губитка и жаљења код великог броја људи који су годинама са пажњом пратили његов рад, читали његове књиге и посјећивали предавања која је неуморно, у току безмало шест деценија, држао. Иако су њихови лични односи били не увијек идилични, а друштвени домет такође врло разнородан, чини се да су са одласком Жарка Видовића, Милана Радуловића и, данас, Владете Јеротића, са друштвене сцене у Србији и српским земљама отишли хришћански мислиоци који су умјели да по(р)уке Богочовјека и Његовог Тијела приближе не само онима сигурним у вјери (или бар људима који се тако осјећају), него и најширим слојевима у српском друштву и у српској култури.
Јеротићева предавања и публикације са правом су била подједнако привлачна и занимљива људима свих образовних профила и друштвених и политичких исходишта. Као остварен клинички психијатар, предузео је подухват синтезе новог и старогу клиничкој пракси, теоријској психијатрији и хришћанској пастирској психологији. Већ осамдесетих година ХХ вијека, његова предавања на ПБФ али и у другим институцијама изазивала су велику пажњу. У доба када Црква доживљава поновну друштвену афирмацију, а унутар српске теологије неопатристичка синтеза углавном фингира заинтересованост за тековине савремене културе, а протагонисти обнове симулирају познавање књижевности, културе, психологије ХХ вијека, Владета Јеротић се подухвата не увијек захвалног и мјерилима неопатристичке неофитске ортодоксије не увијек успјешног подухвата да до тада углавном непрочитане, презрене или директно проскрибоване налазе савремене психоанализе (Фројда и, нарочито К. Г. Јунга) доведе у везу са двомиленијумском теоријом и праксом светоотачке психологије.
Иако често оспораван управо од стране чувара ортодоксије, Владета Јеротић је личност која је имала убједљиво највећи и са било киме несамјерљив мисијски учинак на српску јавност: неоспорно је да је у покушају синтезе новог и старог, психоанализе и пастирске психологије, савремене културе и хришћанства, Владета Јеротић умио да изведе паралеле које можда нису текстуално убједљиве, али је креативни приступ отачким текстовима те начин на који је будио интересовања код људи који себе можда нису сматрали „заинтересованим за религију“ заправо сасвим оправдавао и осмишљавао некада асоцијативне везе које је Јеротић слободно правио и налазио.
Бројна публика је управо цијенила јасноћу његових по(р)ука које нису сасвим и увијек биле разумијеване у цјелокупности онога што је писац хтио да каже него, попут оца Тадеја и Патријарха Павла, врло често као одвећ једноставне и уопштене мантре које свако може да разумијева како хоће (наше вријеме би се са пуним правом могло назвати временом непрекидног понављања позива да „будемо људи“, схватања да „какве су ти мисли – такав ти је живот“, као и да „само дела љубави остају“). Па чак и тако, не сасвим разумљене, поруке Владете Јеротића давале су читавим генерацијама православних хришћана путоказе у беспућима бурних деценија ХХ и ХХI вијека.
Одавао је утисак благородног, доброг и ненаметљиво господственог човјека који је волио Цркву, Србију, Београд и сваког човјека без обзира што је као психијатар имао прилику да упозна и најмрачније кутке људске душе и постојања. Био је свјестан оспоравања од стране неофита и чувара замишљене и посједоване ортодоксије, али је и њих схватао као саставни дио човјекове потраге за душевним здрављем и излијечењем.
Једноставност и господственост израза, лакоћа казивања која је и најдубље слојеве пастирске теологије умјела да приближи на једноставан начин учиниле су његове књиге популарним и радо читаним. Заправо, послије одласка Владете Јеротића, српској хришћанској култури недостаје човјек његових способности и домета. Нека га Христос Богочовјек награди за плодове труда и љубави – они заиста иза Владете Јеротића остају.
Извор: Теологија.нет
