Пре неколико месеци, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета и Службеног гласника, појавила се капитална научна монографија Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917). Аутор је наш водећи црквени историчар млађе генерације, др Владислав Пузовић, ванредни професор на Групи за Историју Цркве Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Књига је наишла на добар пријем у академским и црквеним круговима, а недавно је добила и награду Задужбине Веселина Лучића. Са проф. Пузовићем разговарали смо, између осталог, о томе како је изгледао рад у руским архивама, да ли планира да настави истраживање теме којој је посвећена ова његова књига, какав је однос наших теолога према српском богословском наслеђу…
Шта је било неопходно урадити како би крајњи резултат била књига Руски путеви српског богословља (Школовање Срба на руским духовним академијама 1849–1917)?
– Истраживачки процес чији је резултат монографија Руски путеви српског богословља трајао је више година. Он је, првенствено, подразумевао рад у архивима у Руској Федерацији и Украјини, у којима се налази архивска грађа дореволуционих духовних академија. Реч је о укупно шест архива у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу. Архивски фондови дореволуционих руских духовних академија су обимни и у њима се материјал мери хиљадама страница. Било је, најпре, неопходно извршити основни увид у садржај ових материјала, а затим приступити њиховом сортирању и издвајању оних материјала који су фундаментални за тему. Потом је следило детаљно ишчитавање и проучавање дисертација које су Срби писали, рецензија на дисертације које су писали професори духовних академија, студентских досијеа, записника са седница Савета духовних академија и других материјала. Све то је било потребно уклопити у српски и руски историјски и богословски контекст друге половине XIX и почетка XX века, што је подразумевало коришћење библиографије од близу 200 наслова на руском и српском језику.
Реците нам нешто више о самом садржају Руских путева.
– Предмет монографије представља истраживање историјског тока и богословског значаја школовања више од 200 Срба на духовним академијама у Кијеву, Москви и Санкт-Петербургу у другој половини XIX и почетком XX века. У фокусу је истраживање путева формирања српске богословске елите поменуте епохе у царској Русији. Трага се за одговорима на питања ко су били Срби који су се школовали на духовним академијама, ко су им били професори и какав богословско-научни опус је стајао из њих, какво богословско знање су Срби добили у Русији, на које богословске теме су писали своје завршне дисертације, које изворе и литературу су користили, како су дисертације биле оцењене од стране руских професора, и, у основним цртама, какав је био утицај њиховог школовања у Русији на њихов даљи научно-богословски рад по повратку у отаџбину. Монографију чине три централна поглавља, од којих је свако посвећено по једној духовној академији (Кијев, Москва и Санкт-Петербург). Испред ових поглавља је увод у којем је представљен историјско-богословски пут руских духовних академија, док је иза њих смештен синтетички закључак који је посвећен утицају дореволуционог руског академског богословља на путеве српског богословља. Монографија има и два прилога у виду Азбучника Срба на руским духовним академијама (са подацима о школовању 234 српска студента) и преко 200 фотографија архивских докумената из руских и украјинских архива. Наравно, снабдевена је одговарајућим критичким апаратом, са списком коришћене библиографије и именским регистром, који је за овакву врсту монографија од изузетне важности.
Шта Вас је од онога што сте открили у руским архивама посебно?
– Позитивно ме је изненадила чињеница да се у руским и украјинским архивима налази обиље материјала од изузетног значаја за историју српског богословља. Узимање у руке и ишчитавање дисертација митрополита Михаила Јовановића, епископа Никодима Милаша, Илариона Зеремског, Мардарија Ускоковића, Доситеја Васића, Јосифа Цвијовића, Јефрема Бојовића, Платона Јовановића, преподобног Симеона Дајбабског, проте Стевана Димитријевића, Стевана Веселиновића, Владана Максимовића, Алимпија Васиљевића, Радована Казимировића и многих других значајних личности нашег црквеног и научног живота крајем XIX и почетком XX века у мени је будило нове снаге за наставак истраживања. Ништа мање научног узбуђења није било ни када сам ишчитавао рецензије на српске дисертације писане руком чувених професора духовних академија попут Алексеја Афанасјевича Дмитријевског, Митрофана Дмитријевича Муретова, Антонија Храповицког, Ивана Васиљевича Попова, Акима Алексејевича Олесницког, Ивана Савича Паљмова, Василија Фјодоровича Пјевницког и других. Разочарања сам доживљавао схватајући да поједине важне српске дисертације нису сачуване у руским и украјинским архивима, попут дисертација патријарха Варнаве Росића, митрополита Дамаскина Грданичког, епископа Иринеја Ћирића, проте Душана Јакшића, Чедомиља Митровића и других. Због тога сам био принуђен да се са њиховим садржајем упознајем само преко сачуваних рецензија које су писали руски професори.
Снажан утисак на мене је оставио још један моменат. Прелиставајући спискове, који се налазе у оквиру архивских фасцикли, а у којима су имена истраживача који су раније прегледали поменуте материјале, схватио сам да овај богати архивски материјал, од огромног значаја за историју српског богословља, раније није систематски истраживан од стране српских истраживача. Чињеница је да се тамо налази више од 80 српских дисертација из различитих области богословља и да то представља један од највећих српских богословских дисертациониих фондова у иностранству. Чињеница је, такође, да тај богати фонд више од једног века није привукао пажњу српских истраживача, док су га, са друге стране, истраживали научници из Русије, Украјине и са запада. Дакле, српске богословске дисертације су деценијама више интересовале руске и западне истраживаче него српске. Наравно, свестан сам историјских околности у XX веку, неповољних за истраживање српског богословског наслеђа. Ипак, чини ми се да ту има и нечега другог, а то је наша пословична небрига, а понекад и ниподаштавајући однос према сопственом научном наслеђу, укључујући и богословско.
Да ли сте задовољни досадашњом рецепцијом резултата које сте изложили у Руским путевима?
– У основи јесам, иако је прошло само годину дана од објављивања књиге. Књига је до сада имала три промоције (Москва, Београд и Требиње) и шест објављених позитивних рецензија, у богословским и историјским научним часописима у Србији, Русији и Украјини. Недавно је добила и значајно признање у виду награде Задужбине Веселина Лучића, која делује при Универзитету у Београду, као најбоље научно остварење наставника и сарадника Универзитета у Београду, објављено током 2017. године. Напомињем да је ово признање добијено у озбиљној универзитетској конкуренцији, а Руски путеви поменуту награду деле са научним радом колегинице са Математичког факултета. Мислим да је од великог значаја за српско академско богословље то што су Руски путеви, као издање објављено на Православном богословском факултету, препознати по квалитету и награђени од стране наше универзитетске заједнице. Све ово бих, међутим, назвао спољашњом рецепцијом Руских путева и резултата изнетих у њима. Под унутрашњом рецепцијом подразумевам утицај Руских путева на даље токове српске богословске науке, и то у два правца. Као прво, утицај кроз коришћење конкретних резултата изнетих у Руским путевима у истраживањима других истраживача, првенствено богослова, али и осталих, и као друго, утицај на повећање интересовања ка проучавању српског богословског наслеђа, као и српско-руских богословских веза. Ова, унутрашња, рецепција је нешто о чему је још рано говорити, иако већ сада имам охрабрујуће податке о коришћењу резултата из Руских путева у радовима колега истраживача. Надам се да ће се унутрашња рецепција дешавати на дуже стазе и волео бих да Руски путеви дуго трају.
Да ли планирате да наставите да се бавите овом темом?
– Свакако. Једно од подручја мојих научних интересовања остаје историја српско-руских богословских веза. Док сам ишчитавао српске дисертације у архивима Кијева, Москве и Санкт-Петербурга постајало ми је јасно колики би значај за историју српског богословља имало објављивање неких од њих, уз критичке уводе и коментаре. Зар не би било значајно, на пример, да се објави кандидатска дисертација епископа Никодима Милаша посвећена Номоканону патријарха Фотија, за коју се у нашим богословским круговима није ни знало да ли је уопште сачувана и где се налази, а то је било његово прво озбиљније научно дело. Или да се објаве изврсне дисертације Илариона Зеремског, Јосифа Цвијовића, Стевана Димитријевића, Владана Максимовића и др. Наравно, да би овакав подухват могао бити реализован потребна су финансијска средства која у нашим условима није једноставно обезбедити.
У Руским путевима српског богословља фокус је био на богословском формирању генерација српских богослова на руским духовним академијама, односно на њиховом школовању у Русији. Истраживање њиховог даљег богословско-научног рада, по повратку у отаџбину, заслужује посебну пажњу. Кроз њихов рад могуће је пратити рецепцију руског академског богословља у српском богословљу крајем XIX и у већем делу XX века. Да не говоримо о томе да до сада за већину њих нису састављене и публиковане њихове целовите библиографије. Све је то материјал за други део Руских путева српског богословља.
Како оцењујете актуелни однос према проучавању историје Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у нашој богословско-академској заједници? Каква би могла да буде улога Руских путева у јачању интересовања за историју српске теологије?
– Сматрам да је однос према сопственом богословском наслеђу, укључујући ту и однос према својим претходницима у изучавању одређених богословско-академских дисциплина, слика зрелости једне богословско-академске заједнице. То исто сматрам и када је у питању проучавање историје матичне помесне Цркве. Погледајмо примере у православном свету, попут Грчке и Русије. Проучавање историје матичне помесне Цркве и њеног богословског наслеђа на тамошњим богословским факултетима и духовним академијама заузима значајно место. Нашу одговорност по том питању не умањује чињеница да је наше богословско наслеђе мање од грчког или руског. Сличну повећану одговорност према сопственом богословском наслеђу видећемо и на Западу, например у Немачкој или Британији. Ми смо дужни да дамо одговарајуће место историји Српске Цркве и њеног богословског наслеђа у оквирима нашег академског богословља не само зато да бисмо следили примере великих богословско-академских заједница, већ због нас самих. Не бисмо смели дозволити парадокс да се за историју Српске Цркве понекад више интересују инострани богослови него ми сами. Такође, историју Српске Цркве не би требало одгуривати у страну у оквирима српског академског богословља и тиме је постепено чинити предметом истраживања искључиво историчара. Она мора остати у домену истраживања и богослова, јер једино тако може бити очуван баланс између историографске и богословске компоненте у проучавању српске црквене прошлости. А обе компоненте су неопходне, јер другачије Историја Српске Цркве као богословска академска дисциплина и не може да постоји. Како ћемо проучавати токове српске богословске мисли ако не познајемо историјски контекст у којем је настајала? А мислим да је важно проучавати и једно и друго. Често нисмо ни свесни којим су се све питањима бавили српски богослови кроз историју. А чим мало загребемо по архивима, рукописима, старим књигама или црквеној штампи постајемо свесни да се ипак не ради о „празној ледини“. Сматрам да ће нас више ценити и колеге из иностранства уколико им покажемо да је богословља међу Србима било и пре нас. Управо темељно познавање сопствене црквене историје и сопственог богословског наслеђа треба да буде основа за избегавање синдрома ниже вредности у нашем академском богословљу или духа самопорицања који увелико опасно лебди над нашим народом. За избегавање таквог синдрома учињени су неки важни кораци у нашем академском богословљу у последње време. У том смислу бих посебно поменуо пројекат Српска теологија у XX веку, у оквиру којег су и настали Руски путеви.
На чему тренутно радите и да ли ускоро можемо да очекујемо неки сличан наслов?
– Тренутно се бавим проучавањем научног наслеђа српских богослова на пољу истраживања српске црквене историје. Почев од Јована Рајића и Стефана Стратимировића, преко Илариона и Димитрија Руварца, Нићифора Дучића, до Радослава Грујића, Ђока Слијепчевића и Саве Вуковића могуће је пратити плодни тровековни пут српских богословских црквеноисторијских истраживања. Ради се о најмање 50 значајних имена српског богословља и црквеноисторијске науке, чија су дела трасирала пут систематском познавању наше црквене прошлости. Потребно је установити линије прејемства и лоцирати школе мишљења у српској црквеноисторијској науци, испратити главне идеје и анализирати резултате српских црквеноисторијских истраживања, као и дати целовите библиографије српских богослова – историчара Српске Цркве.
Извор: Теологија.нет
