Штампани медији и ТВ програми усмјерени су на то да оставе утисак и обману а не да информишу грађанина. „Природно“ је отуда да игноришу тему, кључну за хеленство, ону о скорашњим изазовима за „васељенскост“ Цариградске Патријаршије на међународном пољу.
Идући у сусрет стереотипним клишеима наше „прогресивне“ интелигенције, да по ко зна који пут појаснимо: када говоримо о „васељенскости“ (хеленском универзализму) Цариградске Патријршије, значења тог [појма] немају ни најмању везу (концептуалну или практичну) са грчким [ελλαδικό] државотворним провинцијализмом. Она се односе управо на супротно – на космополитску лакоћу и отвореност који су вијековима сачињавали елементарну основу хеленског идентитета – управо оно чега смо се ријешили како би наша ситничарска балканска државица могла да се представи као „европска“.
Ко данас захтијева гашење (и узурпацију) одговорности и службе црквеног „универзализма“ („католичности“) коју је вјековима остваривала Цариградска Патријаршија? Москва је изазивач који увијек иступа са аргументом о квантитативној (демографској) надмоћи и о снази која долази од власти на међународном нивоу. Али Москва је овог пута очигледно испровоцирана од стране америчке (својеврсне) „добре воље“.
Телеграфски и самим тим систематски речено: овај очигледни страх од Русије, којим је опсједнут амерички политички естаблишмент, ма ко да је предсједник, јесте тешко објашњива загонетка. Изгледа да Американци вјерују да је Русија наставила да буде стаљинистичка Совјетија: пријетња из ноћне море [обиљежена] комунистичким тоталитаризмом. Зато НАТО наставља да буде чврста одбрана удружених земаља против марксистичке опасности!
Одатле и упорна (и стога инфантилна) америчка опсесија да се Украјина учлани у НАТО, како би се војне базе САД установиле у „меком стомаку“ Русије. Да би се то остварило, Украјина се мора лишити њених историјских, народних, културних и црквених веза са Русијом, па се црквена „аутокефалија“ види као кључни корак ка овој независности. Ово је први пут у међународној историји да је секретар за спољње послове америчке суперсиле јасно изјавио да Украјинска Православна Црква треба да буде проглашена „аутокефалном“ како би постала самоуправна у односу на Московску Патријаршију!
„Икуменизам“ Цариградске Патријаршије, такође, подразумијева одговорност (и службу, служење, λειτούργημα) да додјељује (увијек на саборан начин, одлуком сабора епископâ) овлаштења административне аутономије [=самоуправљања] (која се тичу практичних питања одржавања доброг поретка) једној помјесној Цркви – да је учини „аутокефалном“. Дакле, пут за „аутокефалију“ Украјине свакако иде преко Фанара, па Американци имају много могућности да „ромејском“ патријарху ставе „пиштољ на чело“ како би добили оно што желе. Истовремено, кратковида политике САД присиле према Цариградској Патријаршији представља поклањање изврсне прилике Русима: она показује истинитим њихов захтијев да одговорност (и служба) осигуравања јединства православних Цркава „у цијелој васељени“ више не може бити искључиво право шачице биједних Ромеја из Истанбула. Првенство одговорности, улога и титула „васељенског“ морају бити пренесени на Патријарха московског „и цијеле Русије“.
Ипак, трагедија дубоке секуларизације (посебно митско богатство и опијеност влашћу) који су из коријена измијенили Руску Цркву, воде очигледним противрјечностима: Руси оспоравају наднационалну васељенскост епископског сабора у Фанару, али када [патријарх] Цариграда сазива „међуправославне“ саборе или саборе само „предстојатеља“ Православних Цркава, [патријарх] московски демонстративно одбија да у њима учествује и, штавише, присиљава од Москве економски (или политички) зависне „предстојатеље“ да га слиједе у одсуствовању. Црквеним језиком речено, такво понашање би се могло окарактерисати као злоупотреба (τυρεία), а у свакидашњем језику као бешчашће (ατιμία).
У оваквим историјским околностима, најдраматичнији и најболнији изазов јесте неспособност [немоћ] Васељенске Патријаршије да говори језиком Цркве. Она говори користећи ћатински језик религијског интелектуализма и утилитаристичког морализма, језик који игнорише јеванђеоску лудост надања да ће „смрт бити побјеђена смрћу“. Цариград брани своју „васељенскост“ позивајући се на канонске одредбе и на правна тумачења синодских одлука.
Који би могао бити тај „други језик“, црквене а не религијске логике? Да Васељенска Патријаршија саборно прогласи да се „аутокефалија“ даје само архиепископијама, а не националним Црквама. „Црква“ је по дефиницији локални појам, тијело члнова који су у заједници, цјелосност заједница под вођством епископа, на саборни начин усаглашено тијело [које обједињује] више епископа. Не, никада заједничко национално поријекло или припадност држави не сачињавају „Цркву“.
У фаталним „Синодским томосима“ о границама аутокефалија (фаталним, зато што рашчлањују једно тијело Цркве на државне организације [засноване на] религијској идеологији и моћи, „државне цркве“ – Staatskirchen), Васељенски Патријарх ће унијети кориговано преименовање: „Аутокефалне Архиепископије Москве, Атине, Београда, Букурешта, Софије, Тиране“. Са везама саборног међупрожимања.
Извор: Теологија.нет
