Не размишљам о страху. Некада мислим да сам овде слободнији него можда чак и у свом родном граду. Јер, осећај слободе је заправо у нашим умовима и душама, а када су душе слободне и размишљају без икаквих предрасуда и оптерећења, онда се не препознаје страх.
Овим речима шеснаестогодишњи Матеја Ракић из Београда, ученик прве године чувене призренске Богословије, одговара на питање да ли се боји живота у Призрену иако се одлучио за школовање у овој најпознатијој богословској школи у земљи. О страху, каже, и не размишља све док га неко попут нас не упита о томе. Додаје да често када заврши са наставним и другим активностима и спрема се са осталим ученицима да заноћи у обновљеној згради Богословије, помисли како је срећан што му се остварио сан из детињства да похађа школу у којој је својевремено предавао патријарх Павле.
– Од када знам за себе, нешто ме је привлачило духовности, а како сам одрастао све сам био сигурнији у одлуку да упишем баш ову школу. Срећом, мама и бака су ме подржале и, што је најбитније, не да се нисам покајао, него често захваљујем Богу што ми је дао могућност избора – прича Матеја, који засада ниже све петице.
И три године старији Бранко Дашић (19) из Брестовика код Пећи, ученик четврте године, док седи на дрвеној клупи у дворишту обновљеног здања Богословије, недалеко од спомен-бисте Симе Игуманова, задужбинара ове духовне установе, каже да није зажалио због одлуке да упише ову школу.
– На настави, али и током ваннаставних активности са другарима, време ми брзо прође. Али сам у ствари најпоноснији и најрадоснији када ми се током распуста укаже прилика да туристичким групама које обилазе Високе Дечане представим ову светињу у улози кустоса, јер сам упознат са свим њеним благодатима, односно пребогатом и славном историјом – прича овај ведар младић из повратничке породице у селу испод Проклетија, срећан што је у Богословији стекао бројне другаре, а једва чека и одласке кући када родитељима, двема млађим сестрама и брату, прича доживљаје из школе.
Како је бити не само ђак, већ и професор у школи у којој педесетак ученика представља готово целокупно српство у царском граду Призрену, прича нам Валентина Питулић, професорка српског језика и књижевности.
– Велика је обавеза али и част бити професор у овој школи, у чије је темеље свој живот уткао и блаженопочивши патријарх Павле. Бити професор овде представља и радост и наду да ћемо остати своји на своме. Јер осим обавезе да ђацима улијемо знање и љубав према књизи, треба да им улијемо наду и веру да ово што радимо није бесмислено и да је ово пелцер за нека будућа времена – поносно истиче професорка Питулић, која каже да обавеза професора у Богословији надмашује обавезе предавача и учитеља и да се граничи са родитељском бригом око сваког детета, јер су околности у овом граду у којем су, поред ђака и професора, две свештеничке породице и двадесетак повратника једини Срби, другачије него у осталим школама и срединама.
И док професорка са љубављу говори о ђацима, у двориште Богословије пристижу гости из новосадске Матице српске, који под окриљем овог здања одлучју о активностима свог косметског одбора.
– Одбор при Матици српској основан је да би се бавио не само науком и културом, већ и свим другим областима на КиМ. Заправо, задатак је да окупи све потенцијале на пољу науке, културе и духовности, односно очување материјалне и духовне културе на Космету – појашњава професорка Питулић суштину рада овог одбора који је своју другу седницу од оснивања одржао управо у Призрену, граду који је некада био седиште српског цара Душана и који и даље с правом називају царским градом.
Не само млади богослови и њихови професори већ и малобројни српски житељи овог града који је до 1999. године бројао близу 10.000 Срба, надају се повратку расељених. До тада се окупљају око Богословије и Цркве Светог Ђорђа у центру града, али и Богородице Љевишке која од доласка свештеника пре неколико година, али и делимичне обнове, више не „самује“.
ОСМА ГЕНЕРАЦИЈА
– ОВО је осма генерација обновљене призренске Богословије. Тренутно имамо 49 ученика у пет разреда – објашњава јеромонах Исидор, заменик ректора Богословије, да је од обнављања ове духовне школе, потпуно спаљене у мартовском погрому 2004. године, школа изнедрила седам генерација богослова. – Јасно је да у Призрену не може да нам буде лако, али ми смо научили да живимо једни са другима, и тако да функционишемо. У страху не може да се живи, тако да међу нама нема страха.
Отац Исидор појашњава да родитељи ученика долазе да их обиђу и да углавном сви понесу лепе успомене, како из града, тако и из школе.
