У новом септембарско-октобарском 363. броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, можете да прочитате интервју са Његовим Преосвештенством Епископом осечкопољским и барањским Херувимом. Са преосвећеним Владиком разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара.
За посетиоце наше интернет странице, премијерно доносимо интервју у целости:
Треба се саображавати са живом вером непрестаним сусретањем са Христом!
Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите!
-Бог Вам помогао и благословио вас и читаоце нашег за духовни и пастирски рад значајног часописа!
Преосвећени Владико, од најмлађег узраста осетили сте благословени призив Божји и попут Светих апостола без колебања кренули путем служења Господу и Цркви Његовој. Благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г Лукијана уписујете Богословију Света Три јерарха у свештеној обитељи манастира Крка, у којој сте касније били професор и главни васпитач. Да ли бисте могли на почетку нашег разговора да поделите са нашим верним читалаштвом каква су Ваша сећања на живот и богоугодно делање у богословији, као и у чему је сагледан значај богословијâ у нашој Светој Цркви?
-Промислом Божијим уписао сам богословију благословом блажене успомене Епископа осечкопољског и барањског г. Лукијана и то управо Богословију Света Три Јерарха у свештеној обитељи манастира Крка. Благословом Епископа и мог духовног оца, тадашњег Епископа далматинског г. Фотија замонашен сам на дан светих Козме и Дамјана у светоархангелској обитељи манастира Крка. Епископ Фотије указао ми је поверење, а могу рећи и част да будем део колектива Богословије коју сам и сам завршио. Заједно са професорима и мојом браћом богословима узео сам учешћа у духовној и материјалној обнови те светиње. У Богословији, благословом нашег ректора Епископа Фотија био сам на разним послушањима.
Значај Богословије Света Три Јерарха је историјски. Значајна је како за православне Далматинце, тако исто и за Српску Цркву у целини. Нама у Републици Хрватској она улива наду у опстанак и повратак народа на своја вековна огњишта, а са другог аспекта то је најстарија српска школа којој смо недавно прославили јубилеј од 400 година постојања. Јубилеј под називом „400 година светлости“ говори нам о важности и значају коју је ова Богословија имала у бићу православног народа у Далмацији, а и шире.
Значај богословија, по мом скромном мишљењу, је литургијски, али и практични. Литургијски значај сагледава се у образовању младих богослова у литургијској реалности живота наше Цркве. У Литургији се сусрећемо са живим и делатним Богом и то је суштина тог литургијско - богослужбеног значаја. Литургијско - богослужбено искуство треба бити темељ на коме се млади богослови требају учити. Управо из тог литургијског произилази и практични део у коме сазревају млади богослови, а то је послушност, јер оно изграђује смирење и покорност вољи Божјој. У томе јесте важност и мисијски карактер богословија за нашу Свету Цркву. Ученици у богословијама ће бити будући пастири стада Христовог, који требају драговољно да носе благ јарам (Јн 10, 9), да буду сведоци Васкрсења, да би кроз многе невоље и недаће пастирске службе ушли у Царство Небеско (Дап 1, 22).
Драги Владико, корачајући путем равноангелног подвига, који је по речима блаженог Јеронима „лепота, најдивнији цвет, драги камен и украс Црквеˮ, васцело биће уградили сте у свештене обитељи манастирâ Крка, Оћестово и Даљска Планина. Ослањајући се на речи Светог Јована Лествичника „Светлост монасима су ангели, а светлост људима у свету су монаси“, да ли бисте нам приближили на који начин монаси подвизавајући се у манастиру доприносе мисији Цркве бивајући светила нама у свету?
-Богочовечанска је реалност монашкога подвига стала управо у речи блаженог Јеронима и светог Јована Лествичника. Православни манастири су места духовне радости, васрксења, али и покајања и послушања. Монах мора да Личност Богочовека Христа учини суштином своје личности, а то се постиже Светим Тајнама Цркве кроз подвиге, веру и љубав, наду и кротост, пост и молитву, кроз братољубље и богољубље. Управо у томе је крст монаштва, у распињању себе и одрицању од своје сопствене воље. О томе нас учи и свети Јефрем Сирин: ко испуњава своју вољу тај је син ђавола, јер је непослушност велики грех монаштва. Према томе, монаштво је Цркви као со земљи. Суштина мисијског карактера монаштва је у томе да се монаси саображавају савршеној филозофији по Христу, а не овоме веку и његовој филозофији по човеку. (Кол 2, 8) Богооткривено нам о томе говори и свети апостол Павле у посланици Римљанима: Не саображавајте се овоме веку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија. (Рим 12, 2) У том контексту се и сагледава мисијски карактер монаштва у свету.
Благодаћу Божјом „која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњујеˮ хиротонисани сте 10. јуна ове године у свештени чин Епископа и устоличени у трон древне Епархије осечкопољске и барањске. Шта бисте истакли када је у питању историјат ове значајне Епархије којом богомудро управљате?
-Епархијски трон на који сам ступио 10. јуна ове године датира из 15. века, а црквени живот се развија после обнове Пећке Патријаршије 1557. године за време патријарха Макарија Соколовића. У време Прве и Друге сеобе Срба патријарх Арсеније IV Шакабента и сам је столовао у Осијеку те се поред њега спомињу Стеван Метохијац и Гаврило Максимовић као епископи осечкопољске епархије. Рескриптом Карла VI 1733. године ова епархија је укинута и све црквене јединице су припојене Сремској епархији. Осјечки Срби су ово веома тешко доживели и стално су захтевали обнову, али њихов је захтев званично одбијен на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. године. Епархија је поново васпостављена одлуком Светог архијерејског Сабора 1991. године и постављен је блаженопочивши епископ Лукијан за првог епископа обновљене епархије Осечкопољске и барањске. То су најбитнији историјски моменти из живота ове Епархије у најкраћим цртама.
Будући да сте најмлађи Епископ у Српској Православној Цркви, Ви сте у приступној беседи на дан хиротоније и устоличења позвали сабране око Трпезе Господње, да не презиру Вашу младост, већ да Вам свагда буду на молитвеној и свакој другој помоћи. У овом кратком периоду сведоци смо једног сагласја између Вас, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег. Да ли то можемо разумети као одговор повереног Вам свештенства и верног народа Божјег на Ваш наведени позив из приступне беседе?
-Заиста је благодат Божија која исцељује људске слабости, и крст који нам је дат не носимо сами, него је Господ увек уз нас и помаже нам да одржимо веру по речима светог апостола Павла: Добар рат ратовах, трку сврших и веру одржах. (2 Тим 4, 7-8) Светопавловско предање нас учи закону љубави кроз речи: Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов (Гал 6, 2), али са друге стране учи нас и томе да је дубина подвига Христовога у братској љубави. На то нас упућује сам Господ Исус Христос који је служио људима и дао свој живот за спасење творевине, указујући својим ученицима и апостолима како треба да служе свима и свима да буду све. (1 Кор 9, 22) Верујем да је благодат Светога Духа која свагда немоћи исцељује, а недостатке допуњује главни покретач пастирског дијалога повереног ми свештенства и народа Божијег.
Ваше Преосвештенство, резултат наведеног сагласја међу Вама, повереног Вам свештенства и верног народа Божјег јесте, пре свега, активни литургијски живот, као и бројни мисионарски подухвати који су у овом кратком временском периоду реализовани. Шта бисте посебно нагласили када је у питању мисионарска делатност и које су то мисионарске потребе са којима сте суочени Ви као Архипастир, као и Вама поверено свештенство Цркве Божје у Епархији осечкопољској и барањској?
-Из Свете Литургије треба да произилази целокупна оствареност унутрашње и спољашње мисије. Верујем да је овоме народу потребно литургијски преображај, јер се само кроз литургијско искуство може достићи пуноћа црквеног живота. Народ треба да се саображава са живом вером, да се непрестано сусреће са Христом у Светој Чаши и да обитава у тој заједници. Жива заједница Цркве није нека идеологија у низу многих идеологија, већ живо литургијско искуство у чијем догађају постајемо нова твар. (2 Кор)
Неопходно је створити јединство народа, а то нас опет враћа на Литургију кроз коју то можемо остварити. Вером у васкрслог Христа ми сведочимо пуноћу јединства и љубави као свеобухватне реалности. Љубав која произилази из литургијског искуства треба да буде нашем народу путоказ, а сви ми да будемо сапутници Богу, богоносци, христоносци, светоносци, у свему требамо бити украшени заповестима Христовим, по речима светог Игњатија Богоносца. У ових пар момената бих сажео мисионарске потребе поверене Нам Епархије и народа Божијег.
Преосвећени Владико, који су планови Вашег Епископског служења и управљања Црквом Божјом у повереној Вам Епархији у предстојећем периоду?
-Сваки план треба да се саображава са Јеванђељем Господа нашега Исуса Христа, који нам је оставио јасан циљ ка којем треба да идемо, а циљ је задобијање Царства Небеског. Једино кроз литургијску заједницу можемо у потпуности да схватимо циљ, и да се са тим циљем саобразимо. Главни акценат мисије треба да буде човек као најсавршеније биће које се непрестано треба усавршавати у врлини, нади и љубави. Темељ пастирског рада је стварање мале Цркве - породице, јер та мала Црква треба бити дом молитве, дом љубави и језгро васпитавања деце која ће стасавати у православне хришћане. Оствареност тог плана сагледава се у вршењу заповести Божијих и јеванђелским начином односа према пастви. Једини циљ сваког хришћанина треба бити стицање светости, јер само на тај начин можемо достићи меру раста висине Христове. Литургија је центар хришћанског живота и икона Царства Божијег, у којој су испуњене речи Јеванђеља: Иштите Царства Небескога, и ово ће вам се све додати. (Мт 6, 33) У тој есхатолошкој стварности је и динамизам односа епископа и народа Божијег којим треба да се оствари Наша пастирска мисија у садашњости и будућности. Нема епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван Литургије. Опстанак нашег народа је управо у икономији Цркве, јер следећи примере из наше богате историје и напојени таквим искуством надамо се у благодат и милост Божју која треба да се излије на ове просторе, просторе мученичког страдања нашег народа.
Наш лист Православни мисионар, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве, ове године прославља шездесет година свог активног и непрекинутог постојања. Пред крај нашег разговора, замолио бих Вас да поделите са нама Ваш поглед на овај лист са великом традицијом?
-За шири мисионарски контекст овај часопис је од неизмерне важности јер обогаћује мисијски простор наше помесне Цркве. Са великом радошћу примам информацију да овај часопис прославља шездесет година свога постојања. Православни мисионар нас увек обогаћује новим искуствима и методама у оквирима пастирске мисије. Управо из тог разлога је његова важност неизмерна за нашу Цркву, будући да нас упућује на Христа као Пастира Доброг који је Алфа и Омега, Почетак и Крај пастирске остварености.
Ваше Преосвештенство, у име уредништва Православног мисионара, као и у своје лично име, благодарим што сте одвојили своје време за овај надахнути разговор. За крај бих замолио да упутите једну пастирску поуку нашем верном читалаштву.
-Завршио бих овај разговор пре свега са великом захвалношћу што сам имао част и прилику да разговарамо о темама које су значајне за живот Цркве. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упуће старац Софроније треба бити дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само благодаћу охристовљен народ може бити Божији народ.
Са преосвећеним Владиком Херувимом разговарао:
катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора
Православног мисионара
* Објављено у Православном мисионару, 363, бр. 5/2018 (септембар–октобар)
