Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио je отворено писмо црногорском премијеру Душку Марковићу, поводом његове изјаве о цркви Свете Тројице на Румији.
Писмо преносимо интегрално:
Поштовани г. Предсjедниче,
Слободни смо да Вам одговоримо на Ваш јавни коментар везан за ограђивање каменом цркве Свете Тројице на Румији, цркве која већ 15 година представља једну од важних политичких и друштвених тема у Црној Гори, везаних за однос Цркве и државе. Ни мањег објекта, ни веће приче у Црној Гори. На простору око Румије подигнуто је у исто вријеме десетине џамија, (можда и без дозволе), као и других објеката, а само је обновљена мала црква постала малтене међународно питање. Оно што је важно, записано је и у Записнику о инспекцијском прегледу од 23. октобра 2018. године који нам је управо достављен, да ”за предметну локацију врх планине Румије нема важећег планског документа”. Очевидно је, дакле, да су разлози за толику халабуку око ове црквице, много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу. Да би то питање могло бити схваћено и ријешено на прави начин, неопходно је извршити, макар укратко, историјски увид у збивања из прошлости.
Наиме, црква Свете Тројице на врху Румије, подигнута у вријеме Светог Јована Владимира у Х вијеку (или почетком XI вијека) срушена је (1571.) у вријеме турске окупације ових простора, када је срушена и Пречиста Крајинска (гробно мјесто Светог Јована Владимира и његове жене Косаре – монахиње Теодоре), многи храмови, православни и римокатолички (на Свачу, пријестоници Светог Јована Владимира, Улцињу, Бару…). Да је храм Свете Тројице на Румији био култно мјесто и прије његовог рушења види се и по томе што је сво околно становништво, не само хришћанско, него и оно које је у периоду од XVI до XVIII вијека примило Ислам, учествовало у литији изношења Крста Светог Јована Владимира на Тројчиндан. Колико је тај храм био значајан, види се и по томе да је после његовог рушења настао обичај да свако ко долази на литију, изнесе на врх Румије по камен, уз народно предање које је допрло до нас, да ће црква ”поново долетјети” на Румију, кад се накупи за њу довољно камења. Иначе, око Крста Светог Јована Владимира је владао неспоразум између хришћана и некадашњих хришћана примивших Ислам – свих којима je он некада припадао. Плод тога је чињеница да се Крст чувао и до данас се тајно чува код православне породице Андровић, која га износи из своје скривнице само за празник и предаје свештенику за изношење на Румију. Да су наши муслимани (од којих се један дио у међувремену и поарбанасио), остали везани за обичај својих предака хришћана, види се и по њиховом учествовању у изношењу Крста (иако је то супротно исламском вјеровању) у чему их нико до данас није спречавао, шта више сви су се томе радовали и радују. О томе свједочи ”Глас Црногорца” са краја XIX вијека, гдје се каже како на врх Румије иде православни свештеник са Крстом, а за њим православни и римокатолици, док муслимани стоје са стране с поштовањем и молитвом. Дуго времена је био обичај да се учесници у литији после молитве на темељима храма, сабирају на малој Румији, у пјесми, колу, такмичењу у скакању у даљ, бацању камена… Власти су послије Другог свјетског рата забранили литијно изношење Крста. Обновили смо га (1994) не питајући никога, сем породице Андровић, која је сачувала и уступила Крст (неколико година раније пароси барски и улцињски су такође излазили на Румију). Сазнавши све ово и изишавши први пут те године на Румију, и сам изнијевши камен, схватио сам, по количини камења и рекао сам да је стасало вријеме да се врати црква на врх Румије. С обзиром да је није лако градити на висини од скоро 2000 метара, без икаквог пута, израђена је у Бару од лаког лименог материјала и на модеран начин ”долетјела” са два војна хеликоптера на Румију. Као испуњење вјековне народне жеље и зацјељења макар једне ране на духовном и културном бићу Црне Горе нанијете турским насиљем.
Остало Вам је све познато, од тада до данас. Садашње ограђивање храма каменом, стољећима прикупљаним у ту сврху, није ништа друго до потпуно испуњење вјековне народне жеље и предања, да би престало називање цркве ”лименом” (због чега је г. Килибарда написао и књигу против Цркве и мене и превео је на енглески) и тражење њеног рушења (а мени је већ суђено због ње). Први који је покренуо питање (2005) рушења цркве, са разлога што је Румија ”албанска планина” био је г. Барди, тадашњи посланик у Скупштини Црне Горе, у духу Албанаца типа Енвера Хоџе, који је укинуо религију у Албанији, побио попове и оџе, срушио многе храмове и џамије, које се данас обнављају. Између осталих срушио је у Скадру и наша три православна храма, уништивши и гробља Црногораца, ослободилаца Скадра од турског ропства (1912-13), убио између осталих и два наша свештеника (Штиркића и Поповића), а трећи је пред смрт пуштен из затвора – Лазар Поповић. Господин Барди и њему слични рушитељи храмова, требао би да зна, да смо ми подигли и храм Свете Тројице у Враки код Скадра, у сарадњи са Православном Црквом Албаније, која васкрсава из мртвих, обновивши епископат, свештенство и стотине порушених цркава и саградивши нове. Зашто му као Албанцу смета обнова православног храма на Румији у вријеме кад и Албанци у Албанији обнављају своје храмове, обнављајући културно и духовно благо албанског народа? Још су чуднији и несхватљивији захтјеви оних који обнављање храма на Румији проглашавају за ”девастацију културног блага Црне Горе” (међу њима и присталице такозване ”ЦПЦ” траже рушење цркве!?) као и они из ”Управе за заштиту културних добара”, који на незналачки начин, без икакве сарадње са Црквом, проглашавају изношење Крста на Румију за ”нематеријално културно добро” – које храм на Румији, суштина културног добра, угрожава!?).
Храм на Румији је подигнут за добро свих, подигнут је у славу Бога љубави, само је Божији храм, свенародно културно добро. Ограђује се мукотрпно, каменом у ту сврху сакупљаним од народа и биће прекривен каменим плочама као онај од турака срушени. Оно што би сваки разуман човјек очекивао, није његово рушење, него подстицај за градњу пута до врха Румије (онај који се попне до врха Румије знаде какав је, а знају то и коњи који су ових дана носили пијесак, цемент и воду беспућем, од чега су два коња и настрадала), значајног како за поклонике, тако и за све бројније туристе, које привлачи управо храм и обновљени култ Светог Јована Владимира изношењем његовог Крста. Гарантујем да би било гдје у Западној Европи, којој Црна Гора сада тежи, ово био повод не за рушење храма, него за градњу жичаре од Микулића до врха Румије, чиме би Румија постала једна од најзначајнијих дестинација, поклоничких и туристичких, не само у Црној Гори, него и много шире од ње. Румија и својим именом (Рум – источно православна Римљанка – времена Византијског царства) и својом историјом и култом Крста и Светог Јована Владимира (мошти су му однијете 1215. године из Пречисте Крајинске у Драч, затим у Шинђон, данашња Албанија) постала је једна од највећих Светиња не само наша, него и свих балканских народа и шире. Зато свако национално својатање Румије и култа Светог Јована Владимира је неразумно, а рушење храма равно злочину.
Румија јесте и албанска планина, али Албанаца Скендер-бега који је по Његошу: ”срца Обилића, што умрије тужним изгнаником”, али не и оних Енвер хоџе и Турака рушитеља хришћанских Светиња како на Румији, тако и на Свачу, у Бару и Улцињу. Румија је у Црној Гори, и као таква – црногорска планина. Јесте, за вријеме Мусолинија и окупације припадала је ”Великој Албанији”, али се надамо да је вријеме фашизма на Балкану завршено, као и вријеме рушитеља цркава.
Ово Вам пишем г. Предсједниче, не само ради свог образа и оправдања без дозволе градње храма, већ и ради образа Владе Црне Горе, да не насједне лажној пропаганди незнавених и неразумних људи, оптерећених предрасудама разних врста, а највише незнањем, мржњом и атеизмом.
Нека би ово наше писмо било молба Влади Црне Горе и ресорном Министарству да се одобри градња овог храма и његово облагање каменом његових вјековних поклоника, уз поштовање њиховог завјештања. У исто вријеме нека буде схваћен као наш предлог и молба да се изгради пут од Микулића до врха Румије, а временом и жичара, ради унапређења заједништва као и свеукупног духовног, културног и економског живота и напретка Црне Горе.
Пошто сте Ви дали у јавност Ваш став по овом питању, то смо слободни да и наш одговор буде јаван.
С поштовањем,
АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
