Повезаност између живих и мртвих је снага сјећања што настаје из боли опроштања. Као што земља и небо припадају једно другоме, тако нас и сјећање повезује с мртвима. Сјећање на мртве не би било тако живо ако у њему не бисмо осјетили властиту смртност, ако у снази сјећања, у жудњи за (већ) мртвим не би била присутна и мисао на властиту смрт. Ако љубав према живима и животу не би свагда већ била зарезана и жељом за смрћу. Жеља за смрћу има два извора: смртни страх и жудњу за спајањем с другим, вољеним бићем. Тај двоструки жалац жеље за смрћу, због којег је сполна жеља свагда већ и смртна жеља, трајна је клица љубави као еротске религиозности и/или религиозне еротичности.
Зато апсурдна није религија, није вјера као re-ligio, него је апсурдно оно наговјештавање краја религије које полази од претпоставке о уклањању страха пред „природним“ појавама и осјећајем „немоћи“. Као да постоји нешто страшније од смртног страха и од немоћи што је човјек осјећа са својом смртношћу. Недомишљеност и недосљедност тих наговјеститеља краја религије јесте у томе да истодобно нису наговијестили и крај еротике. Уколико су нешто више од побуне потлачених, комунистичка револуција (communitasкао богата земаљска замјена за убогу небеску religiositas) и сексуална револуција (sexus као богата чулна замјена за надчулни ерос) не могу једна без друге. У својем „вишку“ представљају двије стране истог мета-физичког стремљења: створити царство небеско на земљи. Створити савршену заједницу (комуну), укинути све супротности и ступити на мјесто Бога (Бесмртника). Побиједити не само страх, него и саму смрт. Поставити комуну (комунизам) као вјечну копулу и живот као перманентни koitus. Заборавити на смрт.
Тај процес, тај јуриш у заборав смрти, у заборав људског бивствовања као коначног и времену изрученог бивствовања, започео је с Платоном. Платонистичка Идеја, која је с ону страну бивствовања, Пол без против-пола, чисто је свјетло, себе сама освјетљујуће свјетло. У томе је темељна и непрекорачива луциферичност метафизике. Јер ако укинемо Идеју као филозофски синоним за Луцифера, укидамо и метафизику. А с њом и пјесничку ријеч као поетску метафору. Јер мета-форе су могуће само у сјени Луцифера, то јест као чулно свијетљење Идеје. Уколико је поезија мета-форична, а не сим-болична, тада заједно с филозофијом као мета-физиком приноси (чисто) Свјетло и преноси смрт, претвара смрт у нешто друго од смрти. Како филозофија тако и поезија у том случају губе своју љубо-питљивост и преко глорификације живота настоје се претворити у чисту вољу за животом, у вољу за животом (вјечног) живота без смрти.
Метафизички Бог, који се међу људима удомаћио као Бог кршћанске теологије, Бог као чисто Свјетло, као чиста Нескривеност (Истина), дакле као потпуна негација скривености (смрт смрти) није ништа друго него свој властити Луцифер. Бог као сакрална, чиста глорија, нешто је што жели бити с ону страну скривеног у нескривеном, с ону страну тајне и свега смртног.
Вјера у Бога као чисто Свјетло не може зато бити друго него слијепа вјера, вјера слијепа за љепоту свијета као свијета. Свијет је у свјетлу Бога већ унапријед затамњен: раз-очараност над тим да ствари (свијета) нису Ствар сама, то јест Бог, иде испред вјерника, иде испред човјекова чуђења над тим да ствари јесу, иде испред човјекове очараности бивствовањем (при-сутношћу) ствари као ствари. Заиста прави вјерник жели стога на онај „свијет“, жели у оностранство, жели Богу.
С вјером као Вјером у Бога човјек губи вјеру у свету тајну свијета; весеље над уживањем у светој игри свијета постаје потиштеност и тјескоба због рђаве савјести. Бог као Сфера, као умишљена цјеловита Цјелина, чији Атмос (Етер) зацјељује све ране свијета, и смртну рану човјекову, човјеку не пружа вјеру, него га сили у невјеру у свијет, у свијет као сим-бол с дијаболичним резом у себи. Слијеп преко Вјере у Бога за тај рез, склоњен у наду у бесмртност, смрт као шкрињу ништине затвара у шкрињу завјета с Богом. И тиме своје пјесничко обитавање на земљи. Заборавља, како би рекао Кафка, да „Мојсије није стигао у Канаан зато што је његов живот био прекратак, него зато што је то био људски живот“.
Љубав као љубав, као људска љубав, не као Љубав, могућа је само као прихваћање другога и предавање другоме. Само уз пристајање на другога у његовој другости, у пристајању на разлику, на дијаболичност заједничког обитавања, са-бивствовања. Сполност је исходиште и стјециште еротске религиозности и/или религиозне еротичности, хоризонт унутар којег ми се особа коју љубим показује не само као ствар, него и као лијепа ствар, као лијепа особа.
Љубав повезује, љубав је religio, односно љубав је еротска уколико је сексуална. Најтајанственија, најскривенија, најсветија је зато сексуалност: отвореност у распор људског бића као са-бивствовања, у бездан човјека као смртног бића. Екстаза сполне љубави није привидна, зато вјера у екстатичност (сполне) љубави није обмана. Обмана је Вјера у Љубав. К вјери у екстатичност љубави спада зато и невјера у обећање Љубави, у Жену/Мушкарца или Бога.
Знамење љубави као љубави је њежност: Бог и/или Жена/Мушкарац не познају њежност, у најбољем случају познају милосрђе. Њежност происходи из осјећаја рањивости другог бића, из осјећања властите рањивости и првобитне рањености, то јест из смртне одвојености од другога, од мајке која је дала живот.
Знамо да смо сваки дан све ближи смрти, но само чудо да јесмо није зато ништа мање. Дапаче, све је веће. Без ужаса ништине нема радости бивствовања. Отуда потресност љепоте. И разапетост љубави што спаја: невјера не долази негдје одоздо, невјера је у сржи вјере.
Погледај дом свој анђеле и постат ћеш Орфеј.
Извор: Теологија.нет
