Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити.
Улога Православне Цркве пред изазовима савременог живота и њен положај у савременом свету широке су теме о којима расправљају и теолози и верници. На међународном симпосиону одржаном у Пожаревцу,[1] у организацији Епархије браничевске Српске православне Цркве, поводом десете годишњице архијерејске службе епископа браничевског Игњатија чула су се мишљења да је дијалог са Западом преко потребан и да су обе теолошке традиције подједнако важне за остваривање визије хришћанства. Митрополит пергамски Јован, један од учесника симпосиона, рекао је тим поводом да је самокритични тон какав је постојао приликом овог сусрета, током којег је православље посматрано у васељенским димензијама, веома важан. „Проблеми не постоје само на Западу; они који су фанатично против Запада највећи су носиоци западних идеја“, додао је владика Јован. „Не постоји православна теологија, већ теологија Цркве“, објаснио је он, нагласивши да „Црква и православље нису идеологија, већ Тело Евхаристије која сабира цео свет.“ На крају сусрета митрополит Пергама Јован у кратком разговору објаснио је своје ставове.
Да ли мислите да је глобализација заиста баук који ће уништити и прогутати православну веру и православну традицију и културу?
– Мислим да је глобализација заиста велики изазов за православље. Глобализација је проблем за све религије и специфичне културе и цивилизације. Ако је православље снажно – проблема нема, али уколико је слабо – онда ће их бити. Православље је увек отворено за све, а ако то није, онда није православље. Не постоји православље које је ограничено на једну нацију, једну културу. Православље је по својој суштини саборно. Глобализација омогућује свим религијама, па и православљу, да живе с другим религијама и другим културама, као и да сарађују. Православље се не противи том суживоту. У Европи не постоји тежња да се негира постојеће стање нити пак да се створи нека нова ралигија. Треба имати у виду да је Европа атеистичка, а када је неко атеиста, он религије оставља на миру под условом да оне не утичу на културе. Ту настаје тешкоћа, јер све религије, на неки начин, имају утицај на културу. Од доба просвећености политичка философија Европе јесте: оставити религијама слободу постојања. Међутим, треба схватити да религија није творац морала друштва.
Да ли људи с правом страхују од тога да ће у сусрету с тим новим тежњама изгубити верски и културни идентитет?
– Не постоји опасност за религију, али проблем постоји када је реч о посебним и локалним културама.
Да ли у рушењу хришћанских светиња на Косову и Метохији видите намеру да се уништи хришћанство или можда да се да предност муслиманској вери?
– Не мислим да ће Европа дати предност муслиманима. То би било незамисливо, јер се Европа плаши ислама због тога што је ислам религија која исувише отворено интервенише у области културе. Европа то не жели. Њој је блиска религија која оставља друштву слободу постојања, и то на основама хуманистичког морала. Не могу да поверујем да ће Европа дати предност исламу.
Како онда објашњавате то што нико није спречио масовно рушење хришћанских светиња и то што обнова порушених светиња до сада није дала резултате?
– Узрок таквог понашања је искључиво политички – да би се створиле тешкоће за православље, али никако да би се дала предност исламу. Мислим да Европа још увек посматра православље као веру која утиче на културу. Опасност је у томе што постоји појам православних народа и православних нација, а то је оно што плаши Европу. Због тога се од земаља које су кандидати за Европску унију тражи да прихвате европске законе, а не локалне. То се односи и на локалне обичаје, наравно у мањој мери – уколико су супротстављени европским законима. Али постоји страх од тога да православље може наметнути своју културу, чак и европском законодавству.
Да ли то потврђује свест о снази православља и да ли оно има ту снагу?
– Православље нема снагу која би створила тешкоће када је реч о јединству Европе, али је снажно с гледишта своје вере и културе. Мислим да је став Европе да се свим религијама остави слобода постојања, уз јасан услов да то не сме да утиче на заједничку културу, а нарочито не на друштво и друштвено законодавство.
Шта, у истом контексту, мислите о проблему са самопрокламованим црквама у Македонији и Црној Гори?
– Те цркве нису признате од осталих православних Цркава нити од Васељенске патријаршије, па се сматрају шизматичким. Али оне ипак постоје, међутим – само уз подршку државе, а, у одређеном смислу, и уз подршку Европе. Европа оставља по страни цркве и религије – она се у то не меша и не утиче на религиозни живот. Да закључим: уколико постоје шизма и поделе унутар православља, то не долази из Европе.
Какво је ваше мишљење о дијалогу међу хришћанским црквама Истока и Запада? Да ли је тај дијалог плодан? Шта мислите о извињењу папе Јована Павла Другог источним хришћанима?
– Резултат дијалога је нешто што препуштамо Богу. Ми на то немамо утицаја. Наша је дужност да разговарамо и да покушавамо да будемо уједињени у једну Цркву. То је тешко, јер постоји вековна подељеност. Јединство се не може постићи за неколико година, али постоје назнаке да је заиста присутно зближавање две Цркве. У том светлу је папа изрекао своје извињење због догађаја у прошлости и мислим да је то извињење искрено.
Неки људи овде верују да је то политичко извињење.
– Не треба у размишљању ићи тим путем. О мотивима једног акта не може се тако просуђивати, већ га пре свега треба прихватити и ишчекивати какви ће резултати из њега произаћи.
Шта мислите о улози медија у ширењу религије, уз напомену да је овде Црква прилично затворена према медијима и чак недовољно присутна у јавној речи, осим у строго религијским часописима?
– Могу да говорим о Грчкој, јер не знам како је то у вашој земљи. Медији могу да имају и позитивну и негативну улогу у животу Цркве. Улога медија је важна под условом да они јавности износе истину онакву каква она јесте. У медијима постоји тежња да се црквени живот користи у политичке сврхе. Зато Црква понекад заузима резервисан став, јер политика и економија нису њена мисија.
Извор: Теологија.нет
.jpg)
