„Економизам“ све више постаје доминантни поглед на свет. Логика новца и логика тржишта одређују суштински живот човека…
Што више произвести и што више потрошити постаје циљ живота. Таква потрошачка идеологија може да егзистира само на утилитаристичко-хедонистичкој етици и хипер антропоцентричној и индивидуалистичкој антропологији. Имати постаје важније од бити. Човек постаје роб ствари и психолошко-духовно завистан од њих. Рад постаје нехуман и мука. Уобличава се стил живота без радости и тржишни карактер (Е. Фром).
На еколошком плану то има за последицу застрашујуће израбљивање природе не водећи рачуна да она треба да служи за живот и другима а не само нама. На социјално-економском плану значи, код једне похлепне мањине која има необуздану страст за поседовањем, све веће богатство, а код друге, већине, све веће сиромаштво. Луксуз на једној, а застрашујућа беда на другој страни. На једној страни се не зна шта ће се од богатства, а на другој умиру милиони деце због недостатка елементарне хране за живот.
Идолатризација економије, поистовећење човековог прогреса са економским прогресом умањује значај сваке моралне, духовне и културне вредности. Људска личност се жртвује ради економске добити.
Тржиште не сме да одређује вредност људске личности. Законитост и пословна етика, добровољно самоограничење, љубав и солидарност нису више само моралне категорије, већ и предуслови опстанка света.
Неопходна је једна нова визија и перспектива живота која би имала у виду следеће:
Бог је једини апсолутни власник света (свих материјалних добара). Човеку је свет дат као дар и средство за употребу. Дат му је на бригу и чување. Материјални свет улази у структуру човека, али се он не може поистоветити са тим светом. Човек припада и другом: божанском, духовном свету. Човек је у свету, али није од света.
Поред приватног власништва треба да постоји и нека врста заједничког власништва како би се човек равномерно развијао и као индивидуално и као друштвено биће. И што је важно, то омогућава живот достојан човека онима који не могу да брину о себи (нпр. хендикепирани).
Човек је зачетник, средиште и сврха целокупног природно-друштвеног живота. Рад и економска добра треба да служе остварењу пуноће људске личности, а не обратно – да човек робује материјалним добрима (стварима).
Човек има право на рад, али и дужност да савесно ради. У економско-социјалном процесу треба да учествују, на овај или онај начин, сви радници. Веома је опасно и нехумано када у економском одлучивању доминирају малобројни центри моћи. Радикални економски либерализам рањава основна права личности.
Смисао рада није само рад за себе, није само примање (добит, профит), већ и рад за другог, несебично давање (даривање). Давање је најбоље примање.
Радом човек не сме да постане роб властитог рада. Човеку мора да остане времена за културни, породични, социјални и верски живот, за одмор, јер су то предуслови да човек има радосно осећање живота.
Богатство (а и сиромаштво) нису сами по себи добри, нити лоши. Све зависи од човекове употребе. Богати треба да помажу сиромашне, а сиромашни да не завиде богатима.
Развијени треба да помажу неразвијенима, али и неразвијени да се развијају властитим снагама.
Економска добра се не смеју стицати неморалним средствима. Неморал у бизнису има несагледиве трагичне последице.
Уклањање привредно-друштвене неједнакости и неравноправности, успостављање социјалне правде и обезбеђивање средстава за живот и људско достојанство сваког човека треба да буде циљ сваког друштва које претендује да буде иоле хумано. Од имућних људи се очекује да буду покровитељи (мецене) културе и задужбинари, људи племенита срца и карактера, да својим богатством богате друге. С друге стране, не сме да постоји у друштву таква атмосфера која успешне и богате људе ставља на стуб срама. Поред овог, важно је да држава спречава све облике мита и корупције и да доноси законе који стварају предуслове да се једно друштво економски (а и на сваки други начин) нормално развија.
Извор: Теологија.нет
