Свети Севастијан Џексонски

За вре­ме анек­си­је Бо­сне свра­тио сам јед­но ве­че код по­кој­ног Че­де Ми­ја­то­ви­ћа у Лон­до­ну, ко­ји је та­да ста­но­вао у Red­klif Gar­dens. Ту ми бе­ше пред­ста­вљен овај наш ве­ли­ки ми­си­о­нар и ду­хов­ник, ко­га сам пре то­га по­зна­вао са­мо пре­ко ње­го­вих пи­са­них књи­га и бе­се­да. Те ре­чи би­ле су ча­роб­не за ме­не. Ја сам се свом ду­шом за­ра­до­вао, по­што сам имао при­ли­ке да се са њи­ме лич­но та­да упо­знам. Да упо­знам тог ве­ли­ког Ср­би­на и пра­ву и ис­кре­ну ду­шу. 

Го­ди­не 1915. до­ве­зао сам се же­ле­зни­цом Сан­та Фе у Сан Фран­ци­ско. На ста­ни­ци при­сту­пио ми је је­дан сред­њо­ве­чан све­ште­ник и пред­ста­вио ми се: -Ја сам архиман­дрит Се­ва­сти­јан Да­бо­вић. -А, ви сте тај ве­ли­ки хри­шћан­ски ми­си­о­нар о ко­ме ми је го­спо­дин Че­да Ми­ја­то­вић го­во­рио. Он се до­бро­ћуд­но осмех­нуо. Та­кав је увек био: са­ма до­бро­ћуд­ност, кро­тост, ти­хост и тр­пе­љи­вост. Та­ко је остао до смр­ти.

Док смо се во­зи­ли у трам­ва­ју, он је у го­во­ру пре­ла­зио са кон­ти­нен­та на кон­ти­нент, са оке­а­на на оке­ан, као из со­бе у со­бу. Ње­му је све то би­ло бли­ско и обич­но, као за ме­не да­ле­ко и нео­бич­но. То је би­ло пре два­де­сет пет го­ди­на. Ко би та­да мо­гао слу­ти­ти да ћу ја, као Епи­скоп жич­ки, опо­ја­ти и са­хра­ни­ти то­га срп­ског ми­си­о­на­ра у ма­на­сти­ру Жи­чи 1940. го­ди­не! Но, ствар­ност пре­ва­зи­ла­зи све људ­ске слут­ње и сно­ве. А ствар­но­шћу упра­вља про­ми­сао Бо­жји. За­и­ста, про­ми­сао Бо­жји у жи­во­ту по­кој­ног оца Се­ва­сти­ја­на са­свим је ја­сан и ди­ван. Про­сто, као план јед­но­га до­ма­ћи­на у по­гле­ду њи­ве и рад­ни­ка на њи­ви, та­ко је план Бо­жји у по­гле­ду овог на­шег ми­си­о­на­ра у Но­вом све­ту очи­гле­дан, сми­шљен и це­лис­хо­дан. Ми ће­мо из­не­ти тај план, па не­ка чи­та­о­ци са­ми су­де. 

Се­ва­сти­јан Да­бо­вић ро­дио се у Сан Фран­ци­ску, у Ка­ли­фор­ни­ји, 9. ју­на (по ста­ром) 1863. го­ди­не, од оца Или­је и мај­ке Је­ле­не. На кр­ште­њу до­био је име Јо­ван, ве­ро­ват­но по Светом Јо­ва­ну, кр­сној сла­ви Да­бо­ви­ћа. Или­ја Да­бо­вић от­се­лио се у Аме­ри­ку из Бо­ке Ко­тор­ске, где је ку­ћа Да­бо­ви­ћа би­ла чу­ве­на од ста­ри­не. Он је био ме­ђу пр­вим срп­ским еми­гран­ти­ма ко­ји су от­пло­ви­ли на др­ве­ној ла­ђи у Аме­ри­ку и је­дан од нај­ре­ђих ко­ји су би­ли ре­ше­ни да оста­ну бес­по­врат­но у Аме­ри­ци. И та окол­ност зна­чај­на је за бу­дућ­ност ма­ло­га Јо­ва­на Да­бо­ви­ћа. У то вре­ме си­ро­ма­шни љу­ди хо­ди­ли су у Аме­ри­ку ис­кљу­чи­во да за­ра­де но­вац, да би се по­сле имућ­ни вра­ти­ли у свој Ста­ри крај. Ни­је би­ло ни јед­ног срп­ског све­ште­ни­ка ни ка­лу­ђе­ра у тим зе­мља­ма. Би­ло је ма­ло ру­ских и грч­ких све­ште­ни­ка. Но, ови све­ште­ни­ци до­ла­зи­ли су у Аме­ри­ку из истих по­бу­да као и оста­ли еми­гран­ти – да за­ра­де до­ла­ре и да се вра­те што пре у сво­ју до­мо­ви­ну. Ни­ко од њих ни­је знао ен­гле­ски је­зик, ни­ти се ко тру­дио да на­у­чи.

Ме­ђу­тим, пра­во­слав­ни на­род у тој ве­ли­кој зе­мљи мно­жио се све ви­ше, ко­је ра­ђа­њем, ко­је до­се­ља­ва­њем. Осе­ћа­ла се по­тре­ба у јед­ном све­ште­ни­ку–ми­си­о­на­ру, ко­ји би то био из љу­ба­ви и убе­ђе­ња; ко­ји би во­лео Аме­ри­ку и знао ен­гле­ски и ко­ји би као та­кав слу­жио као ве­за из­ме­ђу Пра­во­сла­вља у Но­во­ме све­ту и пра­во­слав­них ми­тро­по­ли­ја у Ста­ро­ме све­ту. С јед­не стра­не, и из­ме­ђу пра­во­слав­них на­се­о­би­на и аме­рич­ких свет­ских и цр­кве­них вла­сти. Све­ви­де­ћи Бог уви­део је ту по­тре­бу и иза­брао за ту ми­си­ју ма­ло­га Јо­ва­на, си­на Или­је Да­бо­ви­ћа. 

Јо­ван се за­мо­на­шио у сво­јој два­на­е­стој го­ди­ни и до­био име Се­ва­сти­јан. И по­ред то­га, ка­да му је би­ло осам­на­ест го­ди­на, на­го­ва­ра­ли су га Ср­би и Ру­си да се оже­ни, па да им бу­де стал­ни све­ште­ник, јер је пра­во­слав­на ко­ло­ни­ја у Сан Фран­ци­ску по свим вер­ским по­тре­ба­ма за­ви­си­ла од ру­ских вој­ни­ка-све­ште­ни­ка са рат­них бро­до­ва, ко­ји су с вре­ме­на на вре­ме свра­ћа­ли у лу­ку то­га гра­да. Јед­но су хте­ли љу­ди – а дру­го Бог. Сло­бо­дан и ни­чим не­ве­зан, не­се­би­чан и оду­ше­вљен ми­си­о­нар­ством, то је је­ди­ни Ср­бин ро­ђен у Аме­ри­ци ко­ји се до са­да за­мо­на­шио. И пр­ви и је­ди­ни. 

Та­ко, да­кле, у два­де­се­тој го­ди­ни по­чи­ње мо­нах Се­ва­сти­јан свој ми­си­о­нар­ски рад. Пр­во га Ру­ска Цр­ква за­па­зи­ла и да­ла му чин за чи­ном, од­ли­ко­ва­ње за од­ли­ко­ва­њем и све ши­ра овла­шће­ња и све ве­ће по­сло­ве. Тек по­сле два­де­сет го­ди­на Срп­ска Цр­ква у Ср­би­ји, Цр­ној Го­ри и Вој­во­ди­ни на­и­ме­но­ва­ла га је на­чел­ни­ком Срп­ске ду­хов­не ми­си­је у Аме­ри­ци. То је би­ла са­мо јед­на фор­ма. У са­мој ства­ри отац Се­ва­сти­јан био је то и ра­ни­је. И шта све он ни­је био!  Био је ту­мач и пу­то­вођ ру­ским епи­ско­пи­ма и мно­гим пра­во­слав­ним све­ште­ни­ци­ма, ко­ји су без зна­ња је­зи­ка и по­зна­ва­ња љу­ди и при­ли­ка до­ла­зи­ли у Аме­ри­ку. Био је глав­ни, и кроз де­це­ни­је је­ди­ни, ту­мач пра­во­слав­не ве­ре и Цр­кве пред Аме­ри­кан­ци­ма. Па, пу­ту­ју­ћи па­рох за све на­се­о­би­не пра­во­слав­не ши­ром Аме­ри­ке и Ка­на­де, ко­је ни­су има­ли сво­га па­ро­ха. Па, ор­га­ни­за­тор љу­ди за по­ди­за­ње пра­во­слав­них хра­мо­ва, и срп­ских, и ру­ских, и грч­ких и арап­ских. Па ко­ре­спо­дент са сви­ма Пра­во­слав­ним Цр­ква­ма у Евро­пи и Ази­ји, ко­ји је из­ла­гао ста­ње и по­тре­бе ра­зних на­ци­о­нал­них гру­па и мо­лио за по­моћ би­ло у све­ште­ни­ци­ма, би­ло у књи­га­ма и оде­жда­ма. Еми­гран­ти, по­лу­пи­сме­ни или не­пи­сме­ни љу­ди, на­ла­зи­ли су у “оцу Да­бо­ви­ћу“ (ка­ко га је це­ла Аме­ри­ка зва­ла) сво­га ду­хов­ног па­сти­ра и по­сред­ни­ка за оп­ште­ње са њи­хо­вим до­тич­ним ар­хи­је­ре­ји­ма у до­мо­ви­ни. Па, увек тра­же­ни и же­ље­ни го­вор­ник и пре­да­вач на без­број­ним ре­ли­ги­о­зним ску­по­ви­ма по Аме­ри­ци. Па, апо­ло­ге­та Пра­во­сла­вља, ко­ји је са­ста­вљао књи­ге и бро­шу­ре и пи­сао члан­ке, до­пи­се и ис­прав­ке по но­ви­на­ма бра­не­ћи пра­во­слав­ну ве­ру од за­блу­де­лих и зло­на­мер­них на­па­да.  Па, пут­ник, ве­чи­ти пут­ник, чи­је ни­јед­но пу­то­ва­ње у жи­во­ту ни­је би­ло ра­ди за­до­вољ­ства не­го са­мо ра­ди ши­ре­ња пра­ве ве­ре, утвр­ђи­ва­ња пра­во­слав­них у ве­ри и ор­га­ни­зо­ва­ња пра­во­слав­них Цр­ка­ва у Но­вом Све­ту. Ко­ли­ко је пу­та про­кр­ста­рио пре­ко Аме­ри­ке и Ка­на­де, ни он сам ни­је мо­гао сра­чу­на­ти. Но, го­во­рио нам је да је пет­на­ест пу­та пре­пло­вио Атлант­ски оке­ан и не­ко­ли­ко пу­та Ти­хи оке­ан. У Ја­па­ну је слу­жио са чу­ве­ним ру­ским ми­си­о­на­рем и кр­сти­те­љем Ја­па­на­ца, епи­ско­пом Ни­ко­ла­јем. Ру­си­ју је по­се­ћи­вао ви­ше пу­та. Био је у Ан­ти­о­хи­ји, Је­ру­са­ли­му и Ца­ри­гра­ду, где је об­ја­шња­вао пред па­три­јар­си­ма вер­ско ста­ње њи­хо­вих су­на­род­ни­ка у Но­во­ме све­ту и ука­зи­вао на њи­хо­ве по­тре­бе. Био је на Це­ти­њу код ми­тро­по­ли­та Ми­тро­фа­на Ба­на, и у Бе­о­гра­ду код ми­тро­по­ли­та Ми­ха­и­ла, Ино­кен­ти­ја и Ди­ми­три­ја, и у Кар­лов­ци­ма код па­три­јар­ха Ге­ор­ги­ја Бран­ко­ви­ћа. Био је у Ру­му­ни­ји због по­тре­бе Ру­мун­ске Цр­кве у Аме­ри­ци. Био је не­ко­ли­ко пу­та на Аља­сци и Але­ут­ским Остр­ви­ма где је кр­шта­вао та­мо­шње Ески­ме и снаб­де­вао их Је­ван­ђе­љи­ма на еским­ском је­зи­ку. На Аља­сци је са срп­ским исе­ље­ни­ци­ма по­ди­гао две срп­ске цр­кве, од ко­јих је јед­на по­све­ће­на Све­том Са­ви јер је мно­го во­лео Све­тог Са­ву овај Аме­ри­ка­нац по ро­ђе­њу. И пр­ву срп­ску цр­кву ко­ју је он са срп­ским ко­ло­ни­сти­ма по­ди­гао у Аме­ри­ци, у гра­ду Џек­со­ну, по­све­тио је он Све­то­ме Са­ви. 

Они­зак и мр­шав, ва­зда бо­ле­шљив и си­ро­ма­шан. Ко би ре­као да је овај не­из­глед­ни чо­век био та­кво моћ­но оруж­је у ру­ка­ма Бо­жјим? И то кроз ви­ше од по­ла сто­ле­ћа. Али кад Бог хо­ће да се Он ви­ди, ма­ње се ви­ди чо­век. 

По­след­њих де­сет го­ди­на ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­јан про­вео је у на­шој зе­мљи. По­ту­цао се, си­ро­мах, од ма­на­сти­ра до ма­на­сти­ра, тра­же­ћи сву­да да не­што ко­ри­сти Цр­кви. По­зна­ва­лац све­та, пун ис­ку­ства и ду­хов­не му­дро­сти, он је за­и­ста ко­ри­стио сва­ко­ме ко се искре­но при­бли­жио ње­му. Мно­ги на­ши љу­ди вре­ђа­ли су га и по­ни­жа­ва­ли, јер ни­су зна­ли де­ла ње­го­ва и за­слу­ге ње­го­ве, не­го су су­ди­ли на око, по ње­го­вом ста­рач­ком из­гле­ду. Но, он је био чо­век ми­си­о­нар­ске тр­пе­љи­во­сти и је­ван­ђел­ске кро­то­сти. Пре­ла­зио је пре­ко увре­да у гле­дао је ва­зда ве­ли­ке свет­ске ви­ди­ке. Схва­тио је да он, не­кад нај­по­треб­ни­ји па­стир Пра­во­слав­не Цр­кве на за­пад­ној хе­мис­фе­ри, ви­ше ни­је био та­мо по­тре­бан. У Аме­ри­ци су ор­га­ни­зо­ва­не ја­ке Пра­во­слав­не Цр­кве, са не­ко­ли­ко де­се­ти­на епи­ско­па и сто­ти­на све­ште­ни­ка, са ма­на­сти­ри­ма, бо­го­сло­ви­ја­ма, штам­па­ри­ја­ма и цр­кве­ним књи­жа­ра­ма. Он ни­кад ни­је ре­као: - Tу је мој пр­ви труд и мој зној. Не. Он је све то при­пи­си­вао Бо­гу Про­ми­сли­те­љу, Ко­ји је пре­ко ње­га зи­дао Сво­ју Цр­кву у том де­лу све­та кроз по­ла сто­ле­ћа.  Нај­зад се при­во­лео Жи­чи. Ду­же вре­ме ту је про­ба­вио, па је опет ишао у Бе­о­град да се ле­чи. У Бе­о­гра­ду га је при­др­жа­вао и те­шио у ста­рач­ким да­ни­ма је­ро­мо­нах Је­ли­сеј - Бог да му пла­ти! Опет је до­шао у Кра­ље­во. Но, ни ту му се ни­је се­де­ло. По­же­лео је сун­це сун­ча­не Бо­ке. Ву­кла га је же­ља у пра­де­дов­ски крај. Сви смо га од то­га од­вра­ћа­ли, јер смо ви­де­ли да му се крај при­бли­жу­је. Али, он је остао упо­ран. И опет, отац Је­ли­сеј при­те­као му је у по­моћ из пре­ве­ли­ке љу­ба­ви и от­пра­тио га је у Хер­цег Но­ви. По­сле са­мо не­ко­ли­ко да­на он на­ре­ди да га од­мах вра­те у Жи­чу. Да оде по ње­га син­ђел Јо­ван Ра­па­јић, уред­ник “Ми­си­о­на­ра“, ко­га је по­кој­ник во­лео као ро­ђе­ног си­на. Оде са је­ро­мо­на­хом Ва­си­ли­јем из ма­на­сти­ра Бла­го­ве­ште­ња и до­пра­ти га у Жи­чу - и њи­ма дво­ји­ци не­ка Го­спод да­де пра­вед­ну на­гра­ду за уте­ху стар­цу ми­си­о­на­ру! До­ве­ли су га из­ну­ре­на, но при чи­стој све­сти. Кра­јем но­вем­бра су­срео сам се са њим по­след­њи пут, и то ме је ду­бо­ко га­ну­ло. Се­тио сам се кад сам се пр­ви пут са овим на­шим бо­го­у­год­ни­ком су­срео, пре два­де­сет го­ди­на, ка­да сам био, још као је­ро­мо­нах, на ста­ни­ци у Сан Фран­ци­ску. Кроз ми­сли об­но­вио сам наш та­да­шњи су­срет. Бо­же, ко­ли­ко си мо­ћан и ве­лик! При­шао сам са­мрт­ни­ку, по­ми­ло­вао га по све­тлом и ин­те­ли­гент­ном че­лу и упи­тао: -Да ли још што­год же­ли­те, оче ар­хи­ман­дри­те? -Ни­шта осим Цар­ства Не­бе­ског. То су би­ле ње­го­ве по­след­ње ре­чи.

Тач­но у два­на­ест са­ти то­га да­на, 20. но­вем­бра, пре­дао је ду­шу сво­ју Бо­гу у све­то­сав­ској Жи­чи отац Се­ва­сти­јан, нај­ве­ћи ми­си­о­нар Ср­бин мо­дер­ног вре­ме­на, ми­си­о­нар свет­ског сти­ла и свет­ско­га зна­ча­ја. Ко­ли­ко је он био по­што­ван, до­каз је што је ње­го­вој са­хра­ни при­су­ство­вао аме­рич­ки кон­зул, са го­спо­ђом, из Бе­о­гра­да, са ве­ли­ким и ску­по­це­ним вен­цем аме­рич­ког по­сла­ни­ка г. Ле­на. Јер је по­кој­ник био, и до смр­ти остао, аме­рич­ки гра­ђа­нин и по­да­ник. Та див­на па­жња од стра­не зва­нич­не Аме­ри­ке дир­ну­ла је до су­за све при­сут­не. Сад зна­мо, го­во­ри­ло се по­сле, за­што је Аме­ри­ка ве­ли­ка, за­то што уме да це­ни си­но­ве сво­је. 

Ето, та­ко се за­вр­шио је­дан пло­дан рад, је­дан срп­ски жи­вот ко­ји ни­је знао шта је те­шко­ћа и шта је не­моћ. Пре три ме­се­ца мо­на­шко гро­бље у ма­на­сти­ру Жи­чи до­би­ло је још је­дан гроб. Крај мо­на­ха-пе­сни­ка Ва­ле­ри­ја­на Бо­шња­ко­ви­ћа и ар­хи­ман­дри­та хи­лен­дар­ског Ра­фа­и­ла, са­хра­њен је и ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­ан Да­бо­вић, ве­ли­ки Ср­бин, ми­си­о­нар свет­ско­га сти­ла и уче­ни бо­го­слов. Ар­хи­ман­дрит Се­ва­сти­ан Да­бо­вић, ро­ђен 9. ју­на 1863. го­ди­не на крај­њем ис­то­ку Се­вер­не Аме­ри­ке, у Сан Фран­ци­ску. Ње­го­ви ро­ди­те­љи до­шли су у Аме­ри­ку из Ри­сна у Бо­ки Ко­тор­ској. Ме­ђу сво­јим пре­ци­ма ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић имао је мно­ге зна­ме­ни­те ду­хов­ни­ке, по­мор­ске ка­пе­та­не и углед­не љу­де тр­го­вач­ког ре­да и на­ци­о­нал­ног зна­ча­ја. Исто­вре­ме­но са срп­ским на­у­чио је и ен­гле­ски је­зик и до кра­ја жи­во­та остао је пред­став­ник аме­ри­ка­ни­зма у оно­ме што је нај­бо­ље у Аме­ри­ци – не­пре­кид­не ак­тив­но­сти и не­пре­кид­ног оп­ти­ми­зма. Још у ду­бо­кој ста­ро­сти он се се­ћао по­гре­ба пред­сед­ни­ка Лин­кол­на. Ако се узме да му је та­да би­ло не­што ви­ше од две го­ди­не, он­да је то зби­ља не­што из­у­зет­но.

По­кој­ни Да­бо­вић учио је Ду­хов­ну ака­де­ми­ју у Пе­тро­гра­ду и Ки­је­ву. За­мо­на­шио се 1877. го­ди­не и као ђа­кон био је члан кон­зи­сто­ри­је, на­став­ник бо­го­слов­ске шко­ле и про­по­вед­ник на ен­гле­ском је­зи­ку у ка­те­драл­ној ру­ској цр­кви. Као је­ро­мо­нах, Да­бо­вић је оби­ла­зио сво­ју па­ству по це­лој Аме­ри­ци и у мно­гим ме­сти­ма по­ди­гао пр­ве цр­кве. У три ма­ха био је на Аља­сци и до­пи­рао чак до Але­ут­ских остр­ва. Уро­ђе­ни­ци су га нео­бич­но во­ле­ли. Та­ко су му јед­ном при­ли­ком по­кло­ни­ли ро­го­ве од ло­са, ду­гач­ке пре­ко пет ме­та­ра, ко­је су на­шли у ве­ли­ком ле­де­ном бре­гу. Те ко­сти, ко­је је по­чив­ши Да­бо­вић до­био као знак из­у­зет­не па­жње од уро­ђе­ни­ка, и да­нас се на­ла­зе у срп­ском од­се­ку му­зе­ја у Сан Фран­ци­ску.  Пр­ви па­три­јарх об­но­вље­не Ру­ске Па­три­јар­ши­је, та­да­шњи аме­рич­ки епи­скоп Ти­хон, да­ро­вао му је сво­ју ми­тру јед­ном при­ли­ком кад је слу­жио за­јед­но са њим у срп­ској цр­кви у Чи­ка­гу, и вра­тио се у Њу­јорк без ми­тре. Вред­ност те ми­тре из­но­си­ла је јед­ну хи­ља­ду ру­ба­ља у зла­ту. Њу је ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић унов­чио, ка­ко би са тим нов­цем ис­пла­тио згра­ду срп­ске цр­кве у Чи­ка­гу.  Ту, у Чи­ка­гу, у чу­ве­ној ста­рој и пра­вој кла­ни­ци, Да­бо­вић је про­на­шао Про­ку Јов­ки­ћа, доц­ни­је по­зна­тог пе­сни­ка ко­ји се пот­пи­си­вао “Ср­бин Сло­бо­да­но­вић“ и “Не­стор Жуч­ни“. Ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић из­ва­дио је Јов­ки­ћа из смра­да кла­нич­ког, иако су се то­ме же­сто­ко ус­про­ти­ви­ли пе­сни­ков отац и ма­ће­ха.  На сво­јим ми­си­о­нар­ским пу­те­ви­ма и ра­ди ор­га­ни­зо­ва­ња пра­во­слав­них на­ци­о­нал­них Цр­ка­ва у Аме­ри­ци, Да­бо­вић је пет­на­ест пу­та пре­шао Атлан­тик, а де­сет пу­та пло­вио је по Па­ци­фи­ку. На оке­а­ну ко­ји се зо­ве Ти­хи, до­жи­вео је нај­ве­ће бу­ре у ма­лим др­ве­ним и при­ми­тив­ним па­ро­бро­ди­ма. Исто та­ко, по­чив­ши Да­бо­вић је три пу­та до­жи­вео бро­до­лом и је­два се спа­сао. 

По­ред ор­га­ни­зо­ва­ња са­мо­стал­не Срп­ске Цр­кве у Аме­ри­ци, Да­бо­вић је исто­вре­ме­но био и пр­ви ини­ци­ја­тор за осни­ва­ње Бу­гар­ске, Ру­мун­ске и Си­ро-ара­биј­ске Цр­кве у Аме­ри­ци. Је­ди­ни Ср­бин ко­ји се ни­је у Аме­ри­ци одао тр­го­ви­ни или за­ра­ди, већ мо­на­штву и ду­хов­ном под­ви­гу, био је овај ар­хи­ман­дрит ко­ји се сло­бод­но мо­же увр­сти­ти у ред ми­си­о­на­ра свет­ског сти­ла. Увек си­ро­ма­шан, благ, ис­тра­јан, нео­бич­но је во­лео на­ше си­ро­ма­шне рад­ни­ке у аме­рич­ким ру­до­ко­пи­ма и нај­ве­ћи део сво­је де­лат­но­сти по­све­тио је баш њи­ма. Пле­ме Ка­ло­ша или Клин­ки­та он је по­кр­стио по­сле уза­луд­них по­ку­ша­ја ру­ске ми­си­је. 

Ви­ђе­ни љу­ди аме­рич­ког Цр­ве­ног кр­ста, по­ли­тич­ког и оп­штег јав­ног жи­во­та, нео­бич­но су це­ни­ли по­ште­ње, ра­зло­жност и ло­јал­ност ово­га ар­хи­ман­дри­та. Из­ме­ђу свих пред­став­ни­ка мно­гих пра­во­слав­них Цр­ка­ва у Аме­ри­ци, Де­парт­ман ста­ти­сти­ке у Ва­шинг­то­ну обра­тио се баш ње­му 1901. и сле­де­ћих го­ди­на, тра­же­ћи од ње­га да из­гра­ди ста­ти­сти­ку пра­во­слав­них вер­ни­ка свих на­род­но­сти на те­ри­то­ри­ји Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва. За вре­ме ра­та, по­чив­ши Да­бо­вић са сво­јим мно­го­број­ним ве­за­ма и по­знан­стви­ма у мно­го­ме је до­при­нео упо­зна­ва­њу аме­рич­ке јав­но­сти са на­шим на­ци­о­нал­ним про­бле­ми­ма. Го­ди­не 1917. Да­бо­вић је отво­рио пр­ви Ју­го­сло­вен­ски би­ро за ин­фор­ма­ци­је у Њу­јор­ку. До­бар Ср­бин, до­бар Сло­ве­нин, по­чив­ши Да­бо­вић био је у исто вре­ме и до­бар Аме­ри­ка­нац. Све то ње­му ни­шта ни­је сме­та­ло да бу­де и ве­ран син ве­ли­ке Аме­рич­ке ре­пу­бли­ке. 

По­след­ње го­ди­не сво­га жи­во­та по­чив­ши Да­бо­вић про­вео је у по­стој­би­ни сво­јих пре­да­ка, нај­че­шће уз вла­ди­ку Жич­ког. И смрт га је за­те­кла, у ду­бо­кој ста­ро­сти, у све­то­сав­ској Жи­чи. Мно­ге цр­кве ко­је је по­ди­гао у Аме­ри­ци, по­кој­ни ар­хи­ман­дрит Да­бо­вић по­све­тио је Све­том Са­ви. У мно­гим сво­јим члан­ци­ма и пре­да­ва­њи­ма он је ре­дов­но ши­рио култ Све­тог Са­ве и, на кра­ју, до­че­као је да сво­је по­след­ње да­не про­ве­де у све­то­сав­ској Жи­чи, на чи­јем је гро­бљу и са­хра­њен.

Свети Николај Жички 

Извор: Српска Православна Црква