С обзиром да смо у једном периоду године када можемо да примјетимо да се по продајним мјестима и трговинама већ почео истицати украсни и „пропагандни“ материјал зимских новогодишњих празника, било би корисно да се као православни Хришћани опрезно водимо у вези ових ствари и да исправно изградимо свој однос према њима.
Наиме, у великој већини тог пропагандног материјала улогу главног лика понио је такозвани Деда Мраз. Све ове поруке и личности сервиране су нам са Запада на разне начине годинама унатраг. На првом мјесту је за то заслужна огромна филмска фаворизација која нам отуда долази, а чије поруке ми са лакоћом прихватамо, не разматрајући о посљедицама које оне могу да донесу. У Сједињеним Америчким Државама се дуги низ година водила ова медијска и тржишна „битка“ између Деда Мраза и Светог Николе и опет на крају преовладао је Деда Мраз (Синтер Клас-Санта Клаус) чије име је највјероватније дошло од Сент Николас (Свети Никола).
Међутим развијањем модерних секти и модерних друштава на Западу није било у циљу објелодањивање хришћанства као древног и традиционалног предања, већ измишљања и заузимања неких модерних ставова који су одговарали њиховим промотерима. Имајући то на уму сасвим је познато да је чак и Мартин Лутер као главни противних хришћанства у 16. стољећу и зачетник протестантизма, у чијем учењу све модерне протестантске секте имају своје утемељење, жучно се борио за укидање култа Светог Николе као милостивог помагача убогим и сиромашним.
Поменути култ о Светом Николи развио се на основу једног догађаја из његовог живота који је описан у Житију Светог Јустина Ћелијског. Наиме он је веома помагао сиротињу, и тако је својом помоћју спасао три дјевојке од срамоте, коју је сиромашни и унесрећени отац њихов хтео да им учини. Наиме, оставши удовац са три кћери, отац, кад су оне порасле, не могући да их уда, јер се тада тражио мираз уз дјевојке, намисли да, издавањем њихових тела „на пијацу“, обезбеди тако средства за њихову удају и за даљи живот. Дознавши за то, Свети Николај је ноћу, негде пред Божић – а у то време Бог је дао касније да пада и његов Свети Празник – спустио тајно, да нико осим Бога не види, кесу са златницима кроз прозор у дом тога оца – који је иначе био вјерујући човек, али је јадом и биједом био избезумљен – те је овај тим новцем удао своју прву кћер. Кад се исто поновило и са другом кћерком, отац се надао да ће Бог учинити исто и са трећом кћерком, па је хтио да види преко ког доброг човјека Бог то чини, и стражарио је ноћу у кући, пред Празник Божића. Кад се Свети Никола појавио са кесом, он му је притрчао и павши на земљу љубио му ноге и руке, благодарећи му од свег срца за назаслужено доброчинство.
Свети Никола му је забранио да о томе било коме говори, али је побожни отац, сада већ покајаник због зла које је био намислио, ипак, по престављењу Светог Николаја, објавио ово доброчинство Божије учињено му преко Светог Николаја, и оно је тако постало познато свима хришћанима. (Преузето из књиге: Свети Никола-правило вере и Српска слава, А. Јевтић) Као што смо већ и поменули, то развијање личности Деда Мраза трајало је дуго, но ипак оно што нас највише занима јесте то да је његов цјелокупни лик, изглед и понашање преузето великом већином из старогерманске религије гдје је постојало главно божанство у лику Одина, дугобрадог човјека који је такође слично Деда Мразу јахао животињу, само што је он јахао коња а Деда Мраза су га вукли ирваси. Њему су дјеца такође остављала своје чизме на крововима као што у римокатоличкој култури дјеца остављају покрај прозора очекујући у њима поклоне за послушност, или пак шибу за оне који су били непослушни. И послије прихватања хришћанства све западноевропске земље у којима је био распрострањен овај култ „христијанизују“ ову митологију повезујући је са личности Светог Николаја. Коначно потискивање лика Светог Николаја на западу одиграло се половином 19. стољећа када је у САД-у започето промовисање разних брендова, оно што и данас примјећујемо као рекламу за „Кока Колу“, гдје главну личност промовисања поменутог пића заузима Деда Мраз.
И тако идући кроз вријеме добили смо то да се од некадашњег предивног обичаја даривања сиромашних о Божићним празницима а које је рађено првенствено по угледу на Светог Николаја Мирликијског Чудотворца који је избавио и заштитио многе убоге и сиромашне, данас добијемо једну прекројену традицију на чијем челу сједе непостојане личности. Све би то било добро да у наше вријеме ова традиција није сервирана као нешто што је модерно, тако да би враћати се Светом Николају било бесмислено и старомодно. Наш данашњи циљ јесте Европа и оно што нам она сервира, без обзира да ли је то добро или није. Схватимо само колико се тога промијенило у новије вријеме. Промијенила се цјелокупна стара Православна традиција којој је утемељење Црква Божија, а ми се свакодневно оглушујемо на њене позиве. Умјесто ње прихватили смо лажне идоле у виду дугобрадих митских бића који јашу ирвасе и лете по небесима. Заборавили смо кротост и смиреност Светог Николаја Мирликијског, онога чије име прославља трећина Православних Срба и чији је он заштитник. Господ нам је празник Светог Николаја даровао непосредно пред Божић да би се сјетили сиромашних и својим трудом помогли и даривали их да и они осјете дух празника, а умјесто тога ми смо се предали луксузном прослављању Нове Године по разноразним дестинацијама овога свијета.
Своје лијепе обичаје и своју дивну православну традицију замијенили смо неправославном, инославном, насилно потуреном нам од свјетских сила. Размислимо о овоме добро јер нам предстоји то вријеме вријеме када смо у прилици да покажемо своје милосрђе и доброту, љубав и кротост, управо оно чему нас је научио наш Господ преко свога великог Угодника Светог Николаја.
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
