Изгледи за будућност
Нашим следећим кораком се морамо вратити на питање које се појавило раније и предложити одређене одговоре које проналазимо у савременом теолошком разматрању – или, још боље, предложити одређене задатке. Настављајући са методом коју смо наговестили у првом делу овог есеја, чуваћемо у позадини дискусије праксу хришћанске заједнице, нарочито у Латинској Америци. Главна ствар коју треба запамтити јесте ово: опсег и значај процеса ослобођења су такви да питати за њихово значење значи питати о значењу самог хришћанства и о мисији Цркве у свету. Ово су главна питања која се налазе експлицитно или имплицитно иза укључености хришћана у борби против неправде. Само овај приступ ће нам дозволити да видимо новим очима шта ослобођење значи у светлости вере.
Вера и нови човек
Оно што коначно доводи хришћане до тога да учествују у ослобађању потлачених људи јесте убеђење да је јеванђељска порука радикално неускладива са неправедним, отуђеним друштвом. Они јасно виде да не могу бити аутентични хришћани уколико не делују; али оно што треба да ураде да би достигли тај праведни свет позива на велики напор и надахнуће.
Теологија као критичко разматрање у светлу вере о присуству хришћана у овом свету требало би да нам помогне да нађемо одговор. Она би требало да потврди веру, наду и милосрђе које је садржано у нашој ревности. Такође би требало да исправи могућа одступања и пропусте у нашем хришћанском животу у које можемо упасти захтевима за политичким деловањем, колико год племенито били надахнути.[1] Ово је такође задатак за критичко разматрање.
Поред борбе против сиромаштва, неправде и експлоатације, оно што тражимо јесте стварање новог човека. Ово стремљење доводи у питање и представља изазов за нашу хришћанску веру. Оно што та вера може рећи о себи омогућава нам да видимо њену везу са стремљењем људи који се боре да еманципују друге људе и себе. Шта та борба, то стварање значи у светлости вере? Шта ова одлука значи за човека? Шта је значење новине у историји или окретању ка будућности? Три питања и три пута за теолошко разматрање следе. Превасходно, три задатка.
Ослобођење и спасење
Где је веза између спасења и процеса човекове еманципације током историје? Да бисмо одговорили на ово питање, а да не генерализујемо, изискивало би више истраживања о томе шта подразумевамо под спасењем, него што можемо овде да приуштимо. То је један од савремених теолошких lacunae.[2] Чини се да нисмо донели све најновије закључке у поновном откривењу истине универзалног спасења. Ово је веће питање од оног једноставног да ли се човек може спасити изван видљиве цркве. Причати о присуству благодати, прихваћене или одбијене, код свих људи укључује такође формирање хришћанског суда о самим основама људског деловања. Чини се немогућим причати о профаном свету; јер је људска егзистенција ништа осим „да“ или „не“ упућено Господу.
Не постоје две историје, једна профана, а једна света, унакрсне или неповезане, већ јединствени људски прогрес, неповратно узвишен од стране Христа, Господа историје. Његово искупитељско дело обухвата сваку димензију људског постојања. Две велике библијске теме илуструју овај поглед: однос између стварања и спасења и есхатолошка обећања.
У Библији стварање је представљено не као фаза која претходи делу спасења, већ као прво спасоносно деловање: „Јер нас је у Њему изабрао пре стварања света“
(Eфесцима 1:3). То је део процеса спасења, Божијег општења са самим Собом. Религиозно искуство Израиља је суштински историја, али та историја је само продужење чина стварања. Стога псалми певају о Богу истовремено као о Творцу и Спаситељу (Пс. 136, 74, 93, 95). Бог, који је створио космос из хаоса, исти је Онај који делује у историји спасења. На Христово дело се гледа као на поновно стварање и приповедано је за нас у контексту стварања (Јн. 1). Стварање и спасење стога имају христолошко значење: у Њему све је било створено и спашено (Кол. 1, 15-20).
Када кажемо да човек себе остварује тако што наставља дело стварања кроз сопствено деловање, говоримо да он тиме себе ставља у средиште историје спасења. Овладавање земљом, како га Књига Постања представља, јесте дело спасења и требало је да произведе своје обиље. Радити, преобразити овај свет, значи спасити га. Библија открива дубоко значење тог напора. Грађење пролазног града није само корак у „хуманизовању“, у „пре-евангелизацији“, како су теолози имали обичај да говоре пре неколико година. То значи учестовати у потпуности у просецу спасења који утиче на читавог човека.
Друга велика библијска тема доводи нас до сличног закључка. Ово је тема есхатолошких обећања, тј. догађаји који наговештавају и прате есхатолошку еру. Ово није тема која је једном поменута; већ се, попут прве, често понавља кроз читаву Библију. Живо је присутна у историји Израиља и стога заслужује место у садашњем напредовању народа Божијег.
Пророци су писали о царству мира; али мир претпоставља установљење правде (Ис. 32, 17), одбрану права сиромашних, казну тлачитељима, живот без страха од ропства. Погрешно схваћена духовност нас често доводи до тога да заборавимо људску поруку, моћ да променимо неправедне друштвене структуре, које есхатолошка обећања садрже – што, наравно, не значи да садрже ништа осим социјалне наговештаје. Крај сиромаштва и експлоатације ће означити да је Царство Божије дошло; биће овде, према Исаији, када нико „неће градити а други се населити, неће садити а други јести“ и када свако „ужива у делима руку својих“ (65, 22). Борити се за праведан свет где неће бити насиља или ропства или присилног рада представљаће знак доласка Царства Небеског. Царство и друштвена неправда су неускладиви. У Христу „сва Божија обећања имају испуњење“ ( 2. Кор. 1,20; такође Ис. 29,18-19; Мт. 11,5; Лев. 25,10 ; Лк. 4, 16-21).
Лекција коју треба извући из ове две библијске теме је јасна; спасење обухвата целокупног човека. Борба за праведно друштво уклапа се у потпуности и с правом у историју спасења. Тај закључак је наглашен у Развоју људи (21), где се каже да се „интегрални развој“ (наиме, спасење) људи проширује, без прекида, од поседовања онога што му је потребно до заједнице са Господом, до пуноће спасоносног дела.
Христос се стога појављује као Спаситељ који, ослобађајући нас од греха, ослобађа нас од самог корена социјалне неправде. Читав динамизам људске историје, борба против свега што деперсонализује човека – социјалне неједнакости, сиромаштва, експлоатација – имају своје порекло, сублимисани су и достижу своју пуноћу у спасоносном делу Христа. Следеће две тачке потврђују и ближе одређују закључке ових параграфа.
Сусрет са Богом у историји
Циљ хришћана који учествују у процесу ослобођења онда јесте да се створи нови човек. Тражили смо одговор на прво питање: Шта је значење такве борбе, тог стварања, у светлости вере? Можда сада можемо питати: Шта је значење те одлуке за човека?
У својој политичкој преданости савремени човек је нарочито осетљив на основне људске потребе и покушава да буде од помоћи онима који трпе насиље и неправду. Није довољно тврдити да је љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњем. Милосрђе не може постојати у апстрактном смислу, ван нашег људског делокруга љубави. Милосрђе постоји само отелотворено у људској љубави, када дође до свог испуњења. Волети ближњег је неопходна примена љубави према Богу; заправо, то јесте волети Бога.
„Господ је циљ људске историје.“ Тако каже Конституција о Цркви у савременом свету (45). Сусрећемо се са Господом када се сусрећемо са људима. Када смо на страни човека, тада смо на страни Бога наше хришћанске вере, на страни Богочовека, на страни Христа. Данас, неко је рекао, наш ближњи није само неки индивидуални човек, већ и сви људи, нарочито они који су сиромашни и потлачени.
Есхатологија и политика
Посветити се успостављању праведног друштва и новог човека претпоставља поверење у будућност. То је чин који је отворен ка чему било што би могло уследити. Шта је значење ове новине виђено у светлости вере?
Склоност савременог човека да живи у служби сутрашњице, да буде окренут будућности, интригиран оним што се још увек није десило, често је наглашавана. Ова карактеристика нашег времена без сумње је допринела поновном откривању есхатолошких вредности које су садржане у откривењу. Библија, нарочито Стари завет, нуди есхатологију као покретачку снагу историје спасења. Стога се чини да есхатологија није један од многих елеманата хришћанства, већ сам кључ његовог разумевања. Прича о изласку описује веома добро положај хришћанске заједнице у историји.
Нови нагласак на есхатолошке вредности донео је обнову теологије наде. Хришћански живот суштински гледа унапред. Оно што хришћанина разликује, Молтман пише, „није вера, нити милосрђе, већ нада“. Хришћанин је, пре свега, онај који мора одговарати на наду која је у њему (1. Пт. 3,15). [3]
Есхатолошка визија постаје оперативна, а нада постаје креативна када се сусретну са социјалним реалностима данашњег света, на тај начин стварајући оно што се назива „политичка теологија“.[4] Мец (J. B.Metz) предлаже да је ово неопходно исправљење за теологију, која је под утицајем егзистенцијализма и персонализма постала превише индивидуалистичка. Политичка теологија настоји да се фокусира на социјалне димензије библијске поруке. Библија нам говори, не само о позиву на заједницу са Богом, већ о сазивању. Та чињеница би требало да има утицај на политичко деловање хришћана.
Овај закључак је нарочито одговарајућ у Латинској Америци, где хришћанска заједница прихвата све деликатније и чак радикалније политичке покрете; али нека питања се појављују. Да ли ће политичка теологија престати да анализира значење тих покрета? Или ће ићи даље и подстаћи нову политичку доктрину Цркве? У последњем случају, како можемо избећи повратак познатом старом проблему хришћанлука? Хоће ли теологија постати нова „идеологија“? Изазов ће бити пронаћи пут између хришћанске политике и уздржања. Врло је вероватно да се ниједно решење не може наћи насумичним методама; а ипак је тешко остварити унапред (како смо некада веровали да можемо) прецизна мерила која би требало да управљају деловањем Цркве; која ће вероватно морати бити изабрана потребама тренутка, светлошћу коју Црква има на располагању и великим напором да буде верна Јеванђељу. Постоје одређена поглавља теологије која могу бити написана само после тога.
У сваком догађају, уколико можемо поново да ухватимо историјску визију фокусирани на будућност и охрабрени надом да ће Христос донети пуноћу коју чекамо, видећемо у новом светлу новог човека којег покушавамо да створимо нашом активношћу у садашњости. Уколико се надамо у Христа, вероваћемо у историјску авантуру – што отвара широко поље могућности хришћанског деловања.
Мисија Цркве
Црква, као видљива заједница вере, је често данас у изазову и преиспитивању. Оно што смо видели о значењу хришћанства поставља на нови начин мисију Цркве у свету. Две ставке нам овде могу помоћи: прва се тиче значења мисије Цркве; друга неизбежног услова да се она спроведе.
Есхатолошка свест човечанства
Неусловљена тврдња о универзалној могућности спасења мења радикално наш начин поимања мисије Цркве у свету. Ова промена перспективе подразумева децентрализацију Цркве, која више није ексклузивно место спасења и сада се окреће ка новој, радикалној служби човечанству.
Уколико се, како смо видели изнад, изградња праведног друштва потпуно уклапа у историју спасења, тада Црква мора играти улогу у том оснивању новог поретка. Политичка теологија чини цркву „институцијом друштвене критике.“[5] Ово је критика у функцији своје есхатолошке поруке, која ће одиграти ослобађајућу мисију тако што ће указати на пролазну природу сваке историјске ситуације и сваког људског остварења.
Улога Цркве, међутим, није само друштвена критика, чиме би ризиковала да буде нешто искључиво интелектуално. Црква ће подстицати и радикализовати преданост хришћана историји око њих.[6] Хришћанска заједница, која исповеда истину „која се сама остварује“, позвана је да учествује активно у изградњи праведног поретка. Ово је чињеница коју теологија не сме негирати, осим уколико не жели да оправда толико често заслужени приговор, наиме, да хришћани запостављају деловање у свету.
Стога можемо оправдати „земаљско“ деловање Цркве.[7] Но, ова есхатолошка перспектива такође нам допушта појмити на јасан и динамичан начин антитезу: привремено у односу на духовно и Црква у односу на свет. Црква заиста јесте сам свет који живи у историји, док се креће ка будућности коју је Господ обећао. Како је Тејард де Шарден приметио, Црква је „рефлексивно христијанизован“ део човечанства. То је оно што Црква прославља у Евхаристији; тако да можемо видети нераскидиву везу између ње и напора да се створи праведно друштво (Матеј 5. 23 -24).
У Латинској Америци Црква мора схватити да постоји на континенту који пролази кроз револуцију, где је насиље присутно на различите начине. Свет у којем је хришћанска заједница позвана да живи и слави своју есхатолошку наду јесте свет којем се дешава социјална револуција. Њена мисија се мора остварити имајући то у виду. Црква нема алтернативу. Само потпуни прекид са неправедним поретком са којим је повезана на хиљаду свесних или несвесних начина и отворена преданост новом друштву, учиниће да људи у Латинској Америци верују у поруку љубави коју носи. Црквена критичко-политичка служба постаје двоструко значајнија у Латинској Америци, где Црквена институција има толики престиж. С обзиром на мисију Цркве, конкретне околности би требало да утичу, не само на свештеничке ставове, већ на саму теолошку мисао.
Сиромаштво – у солидарности и у протесту
Неколико година слушали смо о све већем позиву у Цркви за аутентичним сведочењем сиромаштва. Важно је, међутим, схватити врло прецизно поенту овог сведочења и избећи сентиментализам (постојала је безначајна прича о „чувеном достојанству сиромашних у Цркви“), као и сањалачки пројекат идеализовања сиромаштва (што би било иронично заиста за оне који се налазе у правом сиромаштву).
У Библији је сиромаштво као лишавање основних животних потреба сматрано за зло, нешто што деградира човека и вређа Бога; речи које користи када се односи према сиромашнима ово показују (видети Исаија 10 -2; Амос 2, 6 -7; 5, 1 -6; 2 ,1). Са друге стране, духовно сиромаштво није само унутрашња равнодушност према добрима овог света, већ став отворености према Богу, духовне једноставности (Књига мудрости 2:3; Исаија 66:2; Псалми 25, 34, 37, 149; Приче Соломонове 22:4; 15:33; 18:2; Mатеј 5:3).
Хришћанско сиромаштво нема смисла осим обећања да се буде једно са онима који пате због сиромаштва, како би се нагласило да представља зло. Нико не би требало да идеализује сиромаштво, већ да га показује као зло, да протестује против њега и да се бори да га елиминише. Кроз такав дух солидарности можемо упозорити сиромашне на неправедност њихове ситуације. Када је Христос преузео на себе сиромаштво, Он то није урадио да би га идеализовао, већ да покаже љубав и солидарност према људима и да их искупи од греха. Хришћанско сиромаштво, израз љубави, чини нас једним са онима који су сиромашни и чини да протестујемо против њиховог сиромаштва.
Ипак морамо пазити на употребу те речи. Термин „сиромашан“ може се учинити нејасним и црквењачким, сентименталним, чак и антисептичним. Сиромашан човек данас јесте онај који је потлачен и који је на маргинама друштва, пролетеријат или потпролетеријат, који се бори да оствари најелементарнија права. Солидарност и протест о којима причамо имају прави политички призвук у данашњем свету.
Бити једно са сиромашнима данас може имати за последицу лични ризик, чак и по живот човека. То је оно што откривају многи хришћани – или нехришћани – који су посвећени револуционарном делу. Зато се проналазе нове форме проживљавања сиромаштва различите од уобичајеног „одрицања од имовине овога света“.
Само одбацивањем сиромаштва и чинећи себе сиромашном као протест против њега Црква може проповедати „духовно сиромаштво“, тј. отвореност људи и историје у којој живи ка будућности обећаној од Бога. Само на тај начин може испунити искрено и са добром шансом да буде услишена критичко-социјалну функцију коју политичка теологија додељује. За Цркву данас ово је најбољи тест аутентичности њене мисије.
Мораћемо да поново размотримо, такође, мисао да цркве богатих земаља помажу црквама сиромашних земаља. Финансијска помоћ може бити самопоражавајуће сведочење сиромаштва које би требало да покаже, осим уколико је на одговарајући начин замишљена. Осим тога, може те земље успавати и учинити да пристану на реформистичка решења и површне промене, које ће на дуге стазе само продужити сиромаштво и неправду. Таква помоћ такође може умирити савест хришћана у земљама које контролишу светску економију.
И да сумирамо. Уколико нам теолошко разматрање не помогне да препородимо деловање Цркве у свету и учинимо нашу преданост давању милостиње дубљом и радикалнијом, имаће малу вредност. Мораћемо да пазимо да не упаднемо у интелектуалну самозадовољност, неку врсту тријумфализма паметних, „нових“ визија хришћанства. Примењујући Паскалове речи, можемо рећи да читава политичка теологија наде, ослобођења, револуције, не вреди колико један чин вере, наде и милосрђа који води до активног напора да се ослободи човек од свега што га дехуманизује и спречава да живи по вољи Господњој.
Извор: Теологија.нет
