Протонамесник Александар Р. Јевтић: Свети Сава у огледалу традиције и савремености

Говорити о Светом Сави и његовом значају за српски народ, истовремено значи говорити о традицији српског народа. Појам „Светосавље“ је превазишао историјски контекст једне личности – Растка Немањића, потоњег монаха Саве.

У томе и јесте величина људи попут светитеља Саве, што њихова дела трају и након физичке смрти. Као да се њихово трајање продужује и бива све плодоносније како време одмиче. Време, као хоризонт на коме искрсава појавност бићâ (према филоософији Хајдегера), или онај чудесни спој садашњост-прошлост-будућност који на нивоу тренутка (према блаженом Августину) стапа се и чини непрепознатљивом појединачну временитост, сведочи парадоксалну истину да појединац није поседник истине, већ учесник и светионик исте. Свети Сава је то заиста био. Велики светионик свеколике доброте, лепоте и истине. После њега Србин је много теже, али и лепше бити. “Пут који води у живот“ (о коме пава тропар овом угоднику Божијем) је постао јеванђелски “уски пут“ или “пут којим се ређе иде“, али који сигурно води ка циљу. То је “пут Богочовека“ који је “Пут, Истина и Живот“.

Питање о односу према сопственој традицији је веома битно за развој како појединца, тако и народа. Позната је изрека: Ко не зна одакле је кренуо, не зна ни куда је иде. Такав пут није пут, већ странпутица. Могли бисмо рећи, парафразирајући једног руског мислиоца који је говорио о историји свога руског народа, да су и путеви нашег српског народа често беспућа српског народа.

Зато је традицију потребно истраживати и расветљавати. Баш супротно савременој, често изношеној и излизаној крилатици да се не смемо враћати у прошлост, због будућности. Прошлост постоји без обзира да ли јој се ми враћамо; али ми нисмо исти са њом или без ње. Њој се морамо окренути, ако желимо да сачувамо достојанство. Вратићемо се поносни због добрих дела или скрушени због падова и промашаја, а највероватније обоје истовремено. Ипак, у оба случаја ћемо сачувати достојанство човека, “малог бога у блату“ или “твари која је добила назначење да постане бог“, по премудром казивању Светих отаца. Вратићемо се у садашњост са даровима традиције, те “живе вере мртвих“ како ју назвао чувени Јарослав Пеликан, иначе по мајци и српског порекла.

Нажалост, ми као народ смо у великој мери имали несрећу да у току двадесетог века пројавимо неодговорност према традицији. Већ крајем деветнаестог века разни појединци и покрети наклоњени Западу, почели су негирати вредност наше традиције. Тако је и чувени књижевни критичар Јован Скерлић сматрао да српска средњовековна књижевност „и није била књижевност у правом смислу“. Касније је ту мисао Оскар Давичо, позивајући се и на Философију паланке Радомира Константиновића, проширио сматрајући да „истинска српска културна традиција (је) она сељачка, која није била ни религиозна, ни монархистичка, ни ‘романтичка’, ни лазаревско-косовски опредељена“. Морамо нагласити да овакви ставови нису самоникли. Они су плод западне духовне климе која је већ кроз своју историографију, крај античке, али и православне јелинске философије, смештала у 529. годину по рођењу Исуса Христа, када је указом цара Јустинијана затворена последња неоплатоновска школа у Атини. Тако не чуди што Хегел није сматрао за потребно да у Филозофији историје помене средњовековну византијску философију. Тек на крају 19. века на Западу се јављају мислиоци који препознају драгоцености ове философије и почињу да их представљају јавности.

И док се Запад на крају 19. века буди, многи угледни мислиоци и представници српске друштвене сцене тада почињу да тону у сан заборава својих средњовековних корена. Сетимо се само свештеника који жртвујући живот и спасавајући школску икону Светог Саве из пожара који је захватио школу, у приповеци “Школска икона“ Лазе Лазаревића, наслућује пожар безбожја које долази. У том пожару, који је обележио већи део 20. века по други пут је спаљиван Свети Сава. Овог пута не само на Врачару као 1594. године, већ и у скоро сваком српском селу где су на пример деца добијала батине од учитеља због тога што су на празник Светог Саве виђена у Цркви.

То безбожје је формирано кроз ученост, али кратковиду и без корена. Тако се често испостављало тачним оно што је једном приликом средином 19. века дечаку рођеном на Савиндан 1839.године још једном потоњем монаху Сави, а касније чувеном митрополиту дабробосанском Сави Косановићу, рекао гувернер далматински у Задру генерал Мамула. Наиме, када је даровито, али сиромашно српче тражило помоћ да се школује у Задру, поменути генерал је одговорио: „Што ће Босанцу и Херцеговцу наука? Док сте прости, боље ћете чувати вјеру!“ Испоствило се да је Сава упркос школовању успео да сачува веру. Знање и вера се нису искључивали међусобно, баш као ни у случају његовог претходника, великог Саве првог архиепископа српског, који нас је вечарас и сабрао и увек нас на сабрање као начин живота, али и историјског и вечног трајања зове.

Начин или етос живота који је сведочио Светитељ Сава је био саборност. Она се пројављивала кроз многе аспекте. Утемељена је у истини о Богу који иако је у Три Личности (Отац, Син и Дух Свети), не престаје бити Један Бог. У заједници једносушности Божије ми смо добили могућност учешћа кроз величанствени догађај када Један од Тројице, предвечни Син Божији постаје Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Природа Божија и природа људска од тада су у најприснијем јединству, “несливеном“ и “нераздељивом“ (како пише у Халкидонском исповедању вере из 451. године). Неуморни причасник тог јединства постаје и краљевић-дечак Растко који постаје светогорски монах Сава. Ревнујући за саборност пројављену увек кроз љубав, он напушта Свету Гору, предивни и мирисни врт Пресвете Богородице, и долази у своју отаџбину како би помирио браћу, мржњу лечио Христовом љубављу. Тако је смиривао непријатељства међу појединцима, међу народима, сведочећи да је Бог у тихом поветарцу у коме се некада јавио због људских грехова неутешном и ожалошћеном великом пророку Божијем Илији.

Налик тихом поветарцу, светитељ Сава је био омиљен и код Бога и код људи. На поклоничким путовањима која је предузимао његовом појавом нису остајали равнодушни ни иноверни муслимани. Са ових путовања он је донео многе драгоцености, међу којима штап/патерицу Светог Саве Освећеног, Иконе Тројеручицу и Млекопитатељницу, део Часног Крста Христовог и мноштво других часних икона и моштију. Доносио је и књиге, али и вековна искуства најугледнијих манастира који нису били само богослужбена, већ и образовна средишта средњовековног друштвеног живота. Са најбољих, данашњим речником најпрестижнијих Универзитета, доносио је он народу своме науку, мудрост Божију и људску.

Састављајући Типике за манастире и Законоправило за државу, тежио је да облагороди наш народ, да га учини ближим небу као би на земљи чврсто стајао пред најездама туђинаца. Могли бисмо рећи, опет савременим речником, да је он међународним наслеђем обогатио свој народ. Није се плашио туђих квалитета, већ наших мана. Тако је истовремено био традиционалан/предањски, али и модеран. Истраживачи који су анализирали утицаје у списима Светог Саве изводе закључке о синтези невероватних размера. Где год је видео и чуо нешто добро, Сава је пожелео да тиме обогати свој народ. Он није отишао у иностранство (у туђи свет) да тамо стекне славу, иако га она по Божијој вољи није могла заобићи, већ да свој народ учини богатијим – да не буде духовна сиротиња међу народима. Када би данашња српска младост која одлази у туђи свет, имала Савину визију, могли би се надати и временима попут оних за време владавине Краља Милутина и Цара Душана када је наша земља била економски најстабилнија у далеком окружењу. Али, то није било случајно јачање, већ сазревање духовних плодова које је посејао Свети Сава, а његови настављачи неговали и плодове себи и наредним нараштајима убирали благодарећи Богу, а не протерујући Га из историје под изговором секуларизације или модних трендова.

Срби су уз помоћ Светог Саве постали небески народ, јер су земљом ходили а за небо се хватали, слушајући речи Светог апостола Павла упућене ученику Епископу Тимотеју „хватај се за живот вечни“. Тако у аутентичном значењу „небеска Србија“ није претећи нити апстрактни појам или утопија, већ оплемењени израз једног народног настојања да се оствари на јеванђелским вредностима. Она је у основи Светосавља, које је по речима савременог теолога, Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Савино Исповедање вере у чувеној Жичкој беседи из 1221. Године је било канонски правац вере којим су Срби и у најмрачнијим ноћима и на најузбурканијим пучинама историјског мора могли да избегну бродоломе и да остану верни Богу, али и једни другима. Зато није чудно што широм простора на којима вековима живе Срби постоје брда, реке, извори, долине, потоци, крстови, каменови, људи, који се Савиним именом зову.

Њиме инспирисани цео свет су задивили српчићи попут Николе Тесле, Михајла Пупина, Николаја Велимировића, и многи други знани и незнани. Они се нису стидели што су Срби, јер су имали чиме да покажу шта значи бити Србин по примеру Светог Саве; Србин Православац, Србин Христов верни ученик који воли цео свет љубављу Христовом.

Својевремено је Владимир Ћоровић писао да свака држава има две врсте граница. Једне су видљиве, а друге невидљиве. Ове друге сежу онолико колико сеже утицај једне државе на међународном нивоу. У време Светог Саве, његов светли лик и дела имали су много већи невидљиви утицај него што су се простирале границе српске државе. Зато у овој години када славимо 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, а та прослава ће бити организована баш у нашој Епархији жичкој, ми морамо бити свесни да је духовност нашег народа и православна вера којој нас је учио Свети Сава наша највећа снага и будућност.

То је знао и његов брат, Краљ Стефан Првовенчани. Зато је можда најлепше редове о Светом Сави написао управо он у Хиландарској повељи. Тај издвојени текст је Васко Попа приредио у виду поетског остварења. Ово казивање ћу и завршити управо тим текстом под називом Виђење ливаде красне:

„Овај мишљу беше узнесен и жељаше:

као да стоји на узвишеном месту,

у пролетње време,

у веселу дану, тј. сунчану;

виде издалека равну ливаду,

красну изгледом, лепу створењем.

Сред ње стајаше дрво дивно,

округласто гранама, пуним лишћа,

преукрашено цвећем и пуно плода,

благи мирис одајући.

А сред дрвета настанила се беше птица слаткогласна,

кротка у седењу, тиха у песмама,