Док чекамо да се утаначе детаљи о томе на који ће начин 166. лист Мирослављевог јеванђеља после више од век и по из Русије стићи у Србију, било је интригантно кренути у потрагу за одговором на питање о којем се ових дана разговарало у редакцији нашег листа – шта тачно на њему пише? Да ли је, можда, у садржају тог дела текста садржан и разлог због којег је руски научник и истраживач, у то доба архимандрит, а касније епископ Порфирије (Успенски) одлучио да га 1845/46. однесе из Хиландара и придружи га својој палеографској збирци од 108 фрагмената, коју је потом, 1883, након бројних путовања, предао чувеној Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу?
Од доцента др Виктора Савића, историчара језика, нашег саговорника чија је област научног интересовања, између осталог, и археографија, па тако и ово јеванђеље, сазнајемо да кључ није у значењу самих речи написаних на поменутом листу. Суштина је у комплексном уметничко-филолошком сплету карактеристика целог списа које су привукле пажњу познатог руског теолога и иницирале његов поступак, који њему лично није донео никакву материјалну корист, али јесте допринео потоњој популаризацији Јеванђеља.
Наиме, такозвани „Петроградски лист” (Мирослављево јеванђеље састоји се од укупно 181 листа у кожном повезу) припада другом делу ове књиге којим је обухваћен фиксни календарски део црквене године, реч је о датумима и избору текстова који би у одређеном временском периоду требало да се читају на богослужењу. Када је у питању овај лист, реч је о 7. јануару по старом, односно 20. јануару по новом календару (Свети Јован Крститељ) и одломцима из Јеванђеља по Јовану и Јеванђеља по Матеју. Како даље каже Савић, иначе виши научни сарадник Старословенистичког одсека Института за српски језик САНУ и наставник на Катедри за српски језик с јужнословенским језицима Филолошког факултета у Београду, покретни датумски циклус, у свештеном смислу важнији, изложен је у првом делу Јеванђеља. Оба дела чине пуни апракос, односно комплетно изборно јеванђеље, чији је посебан тип у текстолошком смислу, међу свим словенским јеванђељима, управо Мирослављево јеванђеље.
– За једног свештенослужитеља колекционара тај би први сегмент јеванђеља био далеко драгоценији и привлачнији. Али, чињеница да је архимандрит Порфирије изабрао баш његов месецословни сегмент, а не пасхални, први део, говори о томе да он није желео да суштински оштети овај рукопис. Потом, за мене, као научника, важан индикатор његових намера јесте и то што он није исекао најзначајнији запис из књиге, већ га је само прибележио. То је последњи лист на којем су саопштени важни историјски подаци, ту сазнајемо да је књига била намењена кнезу Мирославу, сину Завидином, а обавештени смо и о Григорију, једном од двојице њених писара – открива нам Савић.
Додајући да је поменути знаменити Рус био честит човек са посебним сензибилитетом за старине, који је обишао сва важнија места источног хришћанства проучавајући и грчке, и сиријске, али и грузијске рукописе, околност да се овај део Мирослављевог јеванђеља уопште нашао у његовој, већ поменутој колекцији, може да нам служи на част. И не само то – нашој култури тиме је учинио и својеврсну услугу. Јер, како истиче наш домаћин у разговору који водимо у његовом институтском кабинету, окружени књигама, ово јеванђеље је и постало познато најпре залагањем руских књигољубаца. Ми смо његову вредност открили мало доцније, захваљујући њима.
– Порфирије је, могло би се рећи, и проналазач Мирослављевог јеванђеља. Ову реликвију, а за њега овај лист је то свакако био, чак сматрам да је имао и сакралну димензију, показао је 1873. Измаилу Ивановичу Срезњевском, који је годину дана касније први и оставио научну забелешку о томе. Управо су то две године током којих се научна јавност први пут упознаје са Мирослављевим јеванђељем, пошто је овај лист 1874. био изложен на Археолошкој изложби у Кијеву. Том врло важном догађају присуствовао је и наш знаменити Стојан Новаковић који одмах схвата о каквој драгоцености се ради. Штавише, према подацима које је ту прочитао, он први спис и назива „Мирослављево јеванђеље”. Међутим, значај руских научника за анализу овог споменика ту не престаје, будући да 1877. излази и Порфиријев путопис који ширу публику упућује на околност постојања основног рукописа, чуваног на Хиландару. Владимир Васиљевич Стасов још једна је особа чији је рад допринео популаризацији Јеванђеља. У једној публикацији представио је средњовековну орнаментику, а ту су се нашли и иницијали из ове књиге. Наша стручна јавност, уз сву државну помоћ, почиње њиме да се бави касније, 1893. професор Љубомир Стојановић издаје одломке Јеванђеља у Споменику СКА, а 1897. приређује у Бечу његово изузетно репрезентативно фототипско издање. Потом ће уследити више студија, па и књига, 1986. у нашој средини, на Институту за српски језик САНУ састављено је и критичко издање, приређивачи су били Никола Родић и Гордана Јовановић – објашњава Савић, чије је мишљење и то да је 166. лист био достојан „амбасадор” српске културе у иностранству, и то на уваженом месту и да ни његов останак тамо где је до сада боравио не би био за нас штетан. Напротив.
– Подсетићу да је и Свети Сава Хиландар подигао са својим оцем Симеоном управо на Светој гори, тамо где су своја монашка представништва имали сви народи који су држали до себе у свету византијске културе. Долазак Јеванђеља у нашу земљу десио се 1896. када су монаси манастира Хиландара краљу Александру Обреновићу поклонили Јеванђеље и Оснивачку повељу тог манастира, али је овај други документ неповратно изгубљен на почетку Првог светског рата, док се само Јеванђеље често губило и селило, постојала је опасност да у Другом светском рату и оно нестане. У том смислу, и да је, рецимо, Јеванђеље страдало у бомбардовању Народне библиотеке 6. априла 1941, што срећом није случај, или да је на било који други начин оштећено, овај један лист наставио би у Русији да сведочи о њему – закључује Савић. АНТРФИЛЕ
Нови подаци о датовању
Спис који је, према важећим подацима, настао осамдесетих година 12. века до те мере је очуван да се може закључити да је коришћен изузетно ретко, чему су, уз несвакидашњу ликовну раскош, могле да допринесу и његове димензије – 41,8 пута 28,4 сантиметра – са њим није било лако манипулисати. Он у себи носи врло испреплетано илуминаторско наслеђе, од јужне Италије до Блиског истока, па чак и коптске утицаје, писан је на пергаменту, на српској редакцији старословенског језика, ћирилицом која је пренета с глагољице. Савић, међутим, износи и неке нове податке:
– Према налазима до којих смо дошли, најстарији текст пуног апракоса који стоји на почетку гране којој припада и наш споменик, сеже у почетак 11. века, док непосредни предложак Мирослављевог јеванђеља, писан, највероватније у близини Призренске епископије, потиче из првих деценија 12. века и лично мислим да се и само Јеванђеље може другачије датовати, на основу спроведене анализе могло би се рећи да је старије неколико деценија него што се обично сматра.
