Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину.
Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење.
Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића.
Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање.
Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића.
Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота.
Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“.
Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо.
Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''.
То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије.
Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам.
Ако имате неких питања, спреман сам да одговорим
Питања и одговори:
Да ли можете да кажете нешто о покајању у извињењу?
Често кад сагријешимо у односу према неком другом, ми се можда и не покајемо довољно, али ипак кажемо томе човјеку: „Извини“. То се поготово односи на наше пријатеље са Запада, који врло често кажу: ''Sorry'', али то је постао више као један онако декларативан израз. Наравно, ако узмемо у обзир и све што смо досад говорили, а поготову то како Црква гледа на покајање, видјећемо да је то заиста један потресан догађај за људско биће. Хтио бих да искористим прилику још да кажем да постоји опасност да покајање прерасте у очајање, и да буде разарајуће ако нема разума, који би требало да прати кретање наше душе.
Испричаћу једну причу из чувене књиге Старечник коју ми монаси много волимо да читамо, у којој су приче најчешће из Египатске пустиње. Неки монах пита једног старца: „Колико дана да се каје један човјек кад сагријеши?“ Каже старац: „Шта ти кажеш?“ Он вели: „Годину дана“. – „Много је“. Каже му монах: „Сто дана?“ Каже старац: „Много је“. – „Педесет дана?“ Каже старац: „Много је“. –„Три дана?“ –„То је довољно“, одговори му. Али треба у покајању да се некако прожима и вјера и љубав и нада и трпљење, и све оно о чему говори Св. апостол Јаков – да вјера рађа трпљење, трпљење наду, нада рађа љубав. Све то треба некако изнутра да прати покајање да не бисмо дошли до тога да очајавамо. Јер то је један веома велики земљотрес за људску душу кад она хоће да преуми, да промијени ум, односно – ја бих више волио да кажем тако – да га постави на право мјесто.
Што се тиче извињења, некад нам нечије извињење ако није искрено дође много теже него да нам не каже: „Извини“. А то се по неким духовним кретањима, струјањима и осјети кад неко истински искрено каже: „Опрости, извини“, или кад то каже формално. У ствари, то формално извињење је и опасно. А замислите како тек Господ осјећа да ли је наше покајање искрено, топло, или је само формално.
Покајање се управо догађа због нашег гријеха, због тог нашег промашаја, недоласка до циља. То је тај одлазак из дома очевог, тај одлазак на њиве глади по владици Николају, или тај одлазак у земљу далеку. И зато би требало да човјек пази на себе, како су говорили свети оци, а чим пазиш на себе, пазиш на све око себе, и на људе и на биљке и на животиње. И ту онда имаш и екологију и економију и слободу и људска права и мир и толеранцију и све што ти треба. Што каже овај старац Емилијан кога сам помињао: „Људи“, каже „праве процесије, маршеве или шетње за мир, а нигдје нема мира“. Мир би требало да постигнемо у себи, па онда не морамо да шетамо да би било мира. А мира нема без покајања, које је Господ одредио за спасење.
(Римокатолички свештеник) Смијем ли ја поставити питање у контексту ове параболе о расипном сину, или распусном сину, а у вези са оним што претходи овој јеванђељској причи? Стоји код Луке у 15. глави на почетку увод како су са Исусом јели за столом сви гријешници и цариници, а фарисеји се љутили што „овај сједа за сто са гријешницима“. А онда Исус одговара овом параболом. Е, сад је моје питање вама да кажете нешто уопште о Исусовом дружењу са гријешницима, а неодобравању њиховог гријеха. Што ви из тога изводите за нас кршћане данас?
Прије него што одговорим на то сасвим конкретно питање морам признати да сте ме обрадовали зато што сте ме тиме подсјетили да би требало да кажем нешто мало о посту, пошто почиње ускоро пост. Оно што сам хтио још да кажем о овом распусном сину је то да је он дошао до памети кад је огладнио, што је врло битан моменат. А та глад нас, у ствари, опомиње на нешто што често заборављамо, а што је жива живцата реалност, на смрт. Јер ми хранећи се овом храном, не хранимо се за живот, него се хранимо за живот светим Тајнама и светим Причешћем. Али, земаљска храна нам је неопходна за овај живот, а овај живот нам је опет потребан и за онај живот, да би се тамо преточио у вјечни живот. Тако да пост има и ту димензију да нас подсјети на ту велику невољу, на тог последњег непријатеља, који је смрт. Занимљиво је што каже уважени професор који је поставио питање, да им је Христос управо испричао ову причу о блудном сину за вечером, за гозбом. И опет је занимљиво да су на гозби били грешници.
Па управо зато је и дошао Господ, Он сам каже: „Нисам дошао да спасем праведнике, него грешнике“. И управо, Он се дружи с њима и прича им ову причу да би их покренуо на покајање. То је сигурно и у вези с овим што сте ви напоменули. Господ увијек то чини, Он нас увијек позива на покајање, на спасење, и увијек тако да то никад не намеће, него да само то предложи. Како сам научио од једног учитеља светог Предања – Господ се тако према нама односи, да никад ништа не намеће, него Он наилази и говори као у Јеванђељу апостолима Јовану и Андреју: „Ако хоћеш, хајде за мном“.
И кад говори те приче, Он их исприча тако да човјека дотакне до његовог срца, а онда му остави ненаметнуто његову слободу. Јер је врло битно да кретање за Господом буде покрет човјековог бића, покрет његове душе. У противном човјек не би био учесник у свом спасењу, што је противно хришћанским начелима и томе како Господ гледа на човјека. Није човјек неко биће над којим Он врши терор, него кога искрено воли, али који хоће да и човјек сам учини нешто. Као што ни овај отац у Св. Писму није ишао за својим блудним сином и говорио му: „Што ти трошиш, што си ти такав, што си овакав“, није то чинио, него је само волио свог сина. И та његова љубав је сина и спасла.
Имам два питања. Прво је шта бисте Ви мени могли рећи о томе гдје се налази морални узор за човјека. А друго питање је шта бисте рекли о нападнутом свештенику на Добрињи и о нападачима?
Једно је питање шта бих рекао, а друго шта бих урадио. То шта бих рекао ће сигурно бити на мјесту, а за то шта бих урадио, не гарантујем ништа. Што се тиче првог питања, можемо рећи да су нама хришћанима сав Закон и сви Пророци садржани у двије заповјести Новога Завјета – да љубимо Бога свим срцем и да љубимо ближњега свога као самог себе. А то је, у ствари, јединство са Христом, што подразумијева да будемо једно са Њим. Он се тако моли, ако се сјећате прије него што се узнио на небеса и прије своје славне смрти Христос каже: „Оче, као што си Ти једно са мном, и као што сам ја у Теби и Ти у мени, дај да и ови са мном једно буду.“ Ако успијемо да задобијемо то јединство, онда је то сав наш морал и закон, а није ни само то, него то је сва наша онтологија. То је тај најдубљи хришћански живот и то је циљ нашег хришћанског живота.
То је везано и са овим другим питањем, јер кад постигнемо јединство са Христом, односно кад томе стремимо, кад то хоћемо, онда немојте да се надамо ичему другом од онога што се Њему догодило. А знамо добро шта се Њему догодило – пљување и шамарање и ругање и распеће на крсту и смрт. Али догодило му се и васкрсење, а с Његовим васкрсењем се и нама догодило васкрсење. Његово васкрсење постало је наше васкрсење и ми смо побиједили. Али ко издржи до краја, ко издржи све то, тај ће побиједити. Тако је то ријеч коју треба да упутимо и свештенику и оцу Јеремији, који је претрпио заиста једну велику невољу, један велики насртај и физички бол. Али опет нико од нас ко га добро зна не види у њему ни трачак мржње, осим можда неког људског огорчења, али треба се борити и за то.
Могу да наведем један свој примјер. Мене је једном на телевизији прозвао неки политичар, па је рекао да сам ја украо сто милиона. Прво то је невјероватно, а друго – ја сам се без обзира морао борити с тим. Прво да га не згромим, па док сам успио то да савладам, онда да га не мрзим. И до тога сам дошао брзо, али кад је требало да га заволим, то је било јако тешко. Међутим, тек кад волиш, анулираш оно друго, и мржњу и све.
Шта бисте рекли о страховима које људи имају?
У мојој епархији постоји један човјек, јако болестан, али он каже мени увијек кад ме сретне: „Владико, сви су овдје болесни, само ја имам папире“. Многи од њих с том муком оду код нашег патријарха, па започну неку велику причу, а он одмах – Јеванђеље. И само им прича из Јеванђеља, а они одмах оду у дубоки сан. Не знам шта бих одговорио. И они су живи људи као и ми, и сви ми у овом свијету живећи патимо се помало тијело носећи. Али проблем је што кад нас нешто мучи, често нас то и опсједне. Мени се чини да је најважније пазити да нас некако то не опсједне, да нас не обузме, да не мислимо на то. Има тај парадокс да кад човјек заборави Бога, он обавезно некако постави себе да је божанство. А поготову постави себе за божанство ако има неку земаљску моћ. Власт је велико искушење. Ту имате новац, моћ и могућност да располажете људским судбинама. А онда човјек губи страх Божији, осим ако нема смирења.
Кад човјек изгуби страх Божији, онда му се појави хиљаду неких других страхова. Е кад се они појаве, он онда стално жели да их покрије, сакрије, да их прекрије. И то увијек чини тако што покушава то да надомјести нечим – лијепим одијелима, или колима, или влашћу или било чиме. Покушава да то некако прикрије, али није баш могуће. Можда има и међу властодршцима људи који су заинтересовани за оваква питања, али они тако изгледају као да просто немају времена о овоме да мисле. Мисле да је то нешто што уопште није важно. И то је оно што је искушење – да оно што је преважно запоставите и претпоставите га нечему што је мање важно. И то је, у ствари, оно што нам говори Христос Господ: „Иштите најприје Царства Божијег и правде његове, и остало ће вам се све придодати само“.
А наши људи који воде, и ми сами, често пута немамо то да иштемо Царство Божије, него кажемо: „Ма мани, какво Царство Божије. Дај да ми направимо овдје царство на земљи, да уредимо како ми мислимо да треба.“ И, како је говорио о. Јустин, видимо како га уређујемо, баш смо га „уредили“. А да имамо то да тражимо Царство Божије и правде његове, то би се пројавило и овдје. Као што се то дешава и у случају свакога од нас. Ако се ми пред Богом смиримо, чини нам се да је све мирно око нас и добро. А кад се ми узнемиримо, онда кажемо: „Јој што је општа депресија, све је катастрофа, сви су лоши људи око нас“ итд.
Поменули сте власт, па можда да кажете шта мислите којим путем би требало да иду они који су на власти, као и о демократији као државном уређењу.
Постоји тај проблем што је демократија отишла у своју супротност. За мене је демократија била оно што је можда била негдје у свом почетку, у старој Грчкој. Па кад се у једној мањој области, гдје сви људи један другога познају, они договоре и кажу: „Видјели смо да је Петар добар човјек, мудар, паметан, образован, па хоћемо да изаберемо Петра за вођу.“ А у каснијим временима, Петар или неки други, будући хришћанин могао је да каже: „Немојте мене, људи“. А они кажу: „Хоћемо да нас баш ти водиш, све ћемо те слушати.“ Замислите каква је то супротност од овога сад што слушамо у предизборним кампањама: „Ја сам најбољи, гласајте за мене.“ Ако би тако гледали из хришћанске перспективе, такав одмах не би могао бити више кандидат. Чим он тврди да је најбољи, знамо да нешто ту није како треба.
Међутим, кад мене питају људи као монаха, као човјека и као владику, који опет има неку власт, шта ме држи да не скрећем с пута, ја кажем да мислим како је много битно човјеково опредјељење. Да ти идеш својим путем, да имаш свој правац, да имаш своју мету, свој циљ. И онда све што је около чини ти се као ситница, као нешто што нема везе с твојим путем. И не окрећеш се ни лијево ни десно. Не обраћаш пажњу, или како каже премудри Св. Јован Лествичник: „Не бавиш се тиме“. Ако имаш искушење, рецимо просто, да немаш пара, онда немој гледати излоге. И није битно то што немаш пара, ако имаш свој пут, свој правац.
И ту вам могу испричати једну врло мудру причу, коју је нама причао старац Јустин, негдашњи дечански игуман. Гледа он у мене, па ми каже: „Е тако сам и ја кад сам био млад као ти, мислио да сам најпаметнији. И тако“, каже, „шетам ја изнад Дечана, ставио бројанице, управо био завршио школу, замонашио се. Шетам по путу и мислим се: Боже мили, има ли ико паметнији од мене? И у том тренутку наиђе један Албанац који је купио краву у другом селу и гонио је тим путем. А она крава није била нека добра, него стално ишла мимо пута горе-доле, сва се била изгребала и крава и онај човјек идући за њом. И напокон изађе тај човјек испред мене и каже: Оче, ти си паметан човјек, реци ми што ова крава иде стално поред пута? А ја као паметан човјек кажем њему: Па сигурно јој је непознат овај пут. Он ми одговори: А је ли јој онда познато ово поред пута?
Тако и људи воле да иду поред пута. И све се изгребаше, измучише се, али неће да иду путем. Што ти је искушење, кажу. Али и идући правим путем, не треба пасти у искушење оног доброг сина из библијске приче – враћамо се поново на њу – који каже: „Оче ја сам стално с тобом и све ти чиним добро. А овај твој син потроши све твоје имање, и кад се вратио, ти њему опет све даде и закла му теле угојено. А мени никад ниси дао ни јаре да га закољем с пријатељима.“ Он му каже: „Па, сине, ти си свагда са мном“.
Фарисеји су упали у то искушење и љутили се: „Што Он с грешницима сједи, једе и пије?“ Зато што Господ хоће да дâ лијека болеснима. Тако је и дјеци потребна мудрост мајке и оца, да пазе на дијете, јер смо сви склони паду и инерцији која нас може одвести у странпутицу било какве врсте. Човјек који је на правом путу требало би да на томе истрајава, да се много пази и да иде полако, чврсто, одлучно тим путем. Да не скреће, и ако други скреће, да му помогне ако може. Ако не може, он иде својим путем. То није баш лако, тешко је, зато се и каже: „Царство Божије задобијају подвижници“. Не каже да се Царство Божије задобија тек тако. Зато морамо да улазимо у тај подвиг поста и молитве, да идемо у цркву, да се трудимо, да волимо кад нас не воле и друго. То је све подвиг и то је много важно.
Предавање одржано 12. марта 2005.
у Старој цркви у Сарајеву
