У нашој помесној Цркви ово 2018. лето Господње заодевено је мноштвом значајних јубилејâ, а међу њима посебно и значајно место заузима велики јубилеј – 20 година активног и богоугодног делања радија Светигоре, Митрополије црногорско-приморске. Тим поводом разговарамо са високопречасним протопрезвитером Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником најстарије црквене радио станице у нашој помесној Цркви.
Протопрезвитер Никола Пејовић рођен је 28. септембра 1979. године у Подгорици. У родном граду завршио је Гимназију „Слободан Шкеровић“, али и дипломирао на Економском Факултету. Дипломирао је на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи, док је тренутно студент послије дипломских студија. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије га је рукоположио и чин ђакона 12. јула 2009. године у Цетињском Манастиру. Службу ђакона обављао је три године при Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. У чин презвитера рукоположен 29. јула 2012. године и постављен за пароха Треће подгоричке парохије и старјешину Храма Светог великомученика Георгија и новојављених Момишићких Мученика у подгоричком насељу Момишићи. У чин протопрезвитера рукопроизведен на празник Светих Момишићких Мученика 2015. године. Обавља послушање главног и одговорног уредника радија Светигоре од септембра 2011. године.
- Оче Никола, благословите!
Бог Вам помогао и Бог Вас благословио!
- На празник Свете Педесетнице, 7. јуна давне 1998. лета Господњег, блажене успомене Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле благословио је почетак богоугодног рада Радија Светигоре, освештао је његове просторије и први се обратио слушаоцима. Оче, како бисте описали историјат и значај благословеног делања овог црквеног медија, од његовог оснивања до данас?
Радио Светигора је основан благословом Митрополита Амфилохија, а прве ријечи у етар изговорио је блаженопочивши Патријарх Павле. У овоме видим први и најважнији значај и благослов који је пратио и који ће пратити рад Светигоре. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања. Само је Богу знано какви су и колики дарови које је Господ излио кроз ове двије деценије рада Светигоре.
- Обасјани Светодуховском радошћу, на Духовски понедељак ове године, Радио Светигора je прославила 20 година постојања и крсну славу. Митрополит Амфилохије је том приликом посебно нагласио да је наш васељенски радио диван и истинит сведок свих дешавања на овим просторима од ратних страдања на Косову и Метохији до наших дана. Оче, на које је све начине овај црквени радио састрадавао са својим благочестивим народом?
Оно што треба нагласити је да се почетак рада поклопио са несрећним бомбардовањем Југославије и великим погромом на Косову и Метохији. То је, на првом мјесту подстакло нашег Митрополита да одмах оде на Косово и Метохију, да буде при руци тамошњем свештенству и народу. Са њим су отишли и отац Радомир Никчевић, Миладин Кнежевић, монах Павле (Кондић) и Славко Живковић, први уредник нашег Радија. Било је ту још неколико људи. Тако је почело са извјештавањем, разговорима са страдалног Косова и у једном моменту радио Светигора је била једини извор информација. Радило се у три смјене, стално се дежурало, чекало се укључење са Косова, нове информације. Тако је Светигора одмах доживјела „ватрено крштење“ и постала најслушанија радио станица у Црној Гори, јер је у техничком смислу имала националну фреквенцију и могућност слушања на готово цијелој територији Црне Горе. И ово видим, не као случајност, већ као удио у страдању, а ако Бог да и у Васкрсењу нашег Косова и Метохије.
Осим овога, са вашим читаоцима бих подијелио и сјећање на један разговор са нашим човјеком који живи и ради у Њемачкој, кроз који сам схватио колики је значај Светигоре у свакодневном животу људи. Наиме, када сам прије неколико година посјетио манастир Хиландар, срео сам групу ходочасника, Срба из Њемачке. Када сам им рекао да долазим из Митрополије црногорско-приморске, један од њих је одушевљено прокоментарисао како он без Светигоре не би могао да замисли свој живот. Прича ми да је на послу окружен људима других нација, вјера и са којима, по питању православне вјере нема никаквих заједничких тема. „Свако јутро када дођем на посао прво укључим на интернету радио Светигору и када чујем поздрав, помаже Бог браћо и сестре“, каже овај брат, „као да ми се небеса отворе“. Све ове се догађало у периоду када смо имали велика искушења на Радију. Услед два струјна удара изгорела је скоро сва опрема, Радио се чуо у свега пет градова, сигнал је био јако лош и сâм сам се у свој малодушности често питао, има ли смисла ово шта ми радимо, слуша ли ово било ко? Али ето кроз уста и срце овог брата Бог ми је открио значај Светигоре и истину да ни један труд на Њиви Господњој није узалудан. Било је то за мене велико укрепљење и поука да је труд наш а успјех Божији. А таквих примјера је заиста много.
- Мноштво значајних личности обележило је двадесетогодишњи рад радија Светигоре. Лепа је и благословена прилика да свакога од њих са радошћу поменемо?
Двије деценије једног медија је поприлично дугачак период и у њему је прошло стотинак новинара, тонаца, теолога и немогуће их је све побројати. У једном тренутку је било 40 ангажованих сарадника, а и данас их имамо отприлике толико. Поред поменутог првог уредника Славка Живковића, на радију су велики и благословени траг оставили епископи Јован (Ћулибрк) и Јован (Пурић) кроз емисије од којих неке и данас постоје. Затим, свештеници Гојко Перовић, Јован Пламенац, Предраг Шћепановић који су били, свако у своје вријеме директори и уредници Радија. И поред чињенице да их не можемо све споменути, оно што можемо је да се свима, поменутима и непоменутима, а Богу знанима, захвалимо на труду и љубави коју су годинама показивали према Светигори.
- Програмска схема Вашег радија је заиста богата бројним емисијама које на савршен начин доприносе да реч Божија дође до срдаца верног слушалаштва. Оче, шта посебно наглашавате када су у питању емисије које се емитују у Вашем целодневном програму?
Предуслов за стварање доброг програма је и добра техничка опремљеност, као и велика покривеност. Од прије двије године, послушање директора радија Светигора обавља протопрезвитер-ставрофор Далибор Милаковић. У овом периоду, уз велику помоћ и благослов Митрополита Амфилохија радио Светигора поново може да се слуша на 12 фреквенција и у 14 градова у Црној Гори са покривеношћу од преко 80%. Од 2006. године присутни смо и на интернету, гдје се на сајту нашег Радија могу наћи готово сви садржаји. Прошле године смо урадили и нови-редизајнирани сајт. Од прије неколико мјесеци радимо у новим просторијама у Саборном Храму Христовог Васкрсења. У оквиру радија Светигоре налази се и портал Митрополије, такође редизајниран. Са свим овим садржајима Митрополија црногорско-приморска сада има један озбиљан информативни центар у коме ради око 40 сарадника, волонтера, дописника. Програм нашег радија је заиста разноврстан. Поред катихетских емисија и извјештаја из наше Митрополије пратимо и сва она важна догађања и у другим епархијама Српске Цркве. У оквиру нашег програма налазе се и најважније информације из других помјесних Цркава. Надахнути Митрополитовом личношћу која својом љубављу и жртвом грли цио свијет, од самог почетка емитовања, Светигора је имала задатак да буде васељенски радио, а то значи да има интересовање и бригу за сваки уд Цркве Христове. Сваког дана се емитују Житија Светих, оца Јустина, календар – Пролог владике Николаја, затим емисије које се баве тумачењем Светог Писма. Три пута недељно имамо емисију Катедра у којој се емитују најинтересантнија предавања. Једна од наших најслушанијих емисија је Питајте свештеника у којој свештеници дају одговоре на конкретна питања слушалаца. Велики број емисија имамо из културе, науке, историје. Светигора је чувар српског језика и ћириличног писма. Имамо емисију која се бави активностима особа са инвалидитетом, затим емисију за ромску популацију, која је једним дијелом и на ромском језику и још много других кратких и дужих форми. Са поносом истичем да имамо емисију која траје двије деценије – Дјеца апокалипсе, коју води и уређује Весна Кривчевић у сарадњи са владиком Јованом (Ћулибрком). Посебну пажњу поклањамо информативном програму. У јутарњем програму имамо кратке вијести на свака два сата, прве дуже вијести су у 14ч, а централна информативна емисија Данас актуелно је од 20 часова. Све ово је повезано и употпуњено добром и разноврсном духовном музиком на разним језицима. Емитију се и етно музика, квалитетна, стара народна музика, инструментална и класична музика, можда и по нека савременија обрада – све се то може наћи на таласима радија Светигора.
- Будући да су медији постали свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова, шта је по Вашем мишљењу темељ и крајњи циљ мисије Цркве путем радио таласа?
Живимо у времену великог утицаја медија. Колико су медији важан фактор показује и чињеница да све више слушамо о медијским ратовима. То су најбоље осјетили политичари, који да би владали морају прво да освоје медије, јер онда имају могућност „испирања мозгова“ кроз сервирање онога што им иде у прилог. Данас се све брже живи, да би могло да се преживи људи су принуђени да раде и по неколико послова, и у том амбијенту човјеку остаје могућност да се кратко информише и иде даље. То условљава површно бављење стварима и појавама која доводи често до погрешног тумачења стварности у којој живимо. На тој лепези разних медијских садржаја – „пијаци богова“, Црква Православна, не само да треба, него је и дужна из бриге за човјека да понуди и Ријеч вјечнога живота. Црквени медији су онај олтар са кога је апостол Павле проповиједао на Ареопагу. Они су савјест људима и шанса да се живот сагледа из једне друге перспективе, Царства Небескога.
- Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Господина Амфилохија, постављени сте за настојатеља подгоричког храма Светих славних и добропобедних мученика Момишићких. Шта бисте посебно нагласили када је у питању ова велика подгоричка светиња?
Тако је. Крајем јула 2012. године, благословом Митрополита Амфилохија постављен сам за пароха момишићког и старјешину, по много чему, необичне и чудесне Цркве Светог великомученика Георгија и Новојављених Момишићких Мученика. Ријеч је о једном малом храму, димензија 6м са 4м, што га чини једним од најмањих парохијских храмова у Српској Цркви. Али зато велик у благодати Божјој јер се у њему чувају мошти 40 дјеце мученика и два свештеномученика, који су спаљени у једном од неколико похода скадарског паше Сулејмана на Велики Четвртак 1688. године. Некада манастир, рушен и обнављан неколико пута, био је потпуно запустио након ове похаре Турака. О страдању Момишићких Мученика се готово није говорило, а помен се чувао само кроз предање. Вођени тим предањем потомци страдалих су 1930. године затражили од тадашњег Митрополита црногорско-приморског Гаврила (Дожића) да им дâ благослов да обнове цркву на постојећим темељима. Тако је црква обновљена 1936. године и у њој су похрањени остаци ових страдалника. Међутим, Други свјетски рат, а затим и комунизам условили су да и ова светиња, као и већина других у Црној Гори, буде напуштена и претворена у сметлиште и свратиште за стоку. Тек крајем 80-их година прошлог вијека почиње обнова. Године 1995. Црква је припремљена за богослужење и освештана. Чекало се 9 година да ова црква добије и првог парохијског свештеника. Био је то свештеник Јовица Ћетковић, који је 2004. године постављен са сталног пароха. Када је отац Јовица дошао прву недељу, у цркви није било никога. Заустављао је људе који су пролазили и молио их да уђу у цркву да кажу АМИН да би могао да почне Литургију. Била је то једна бака са којом је и започео богослужбени и парохијски живот у Момишићима. Отац Јовица је много урадио. Прво, почео редовно да служи, обнавља цркву, фрескопише, уређује порту, гради малу салу за потребе вјеронауке…Литургијска заједница је почела да расте и сада имамо за Божић и Васкрс око 600-700 причасника. Благословом Митрополита Амфилохија, 2005. године су обретене мошти светих Мученика и похрањене у кивот на поклоњење вјерном народу, а на његов предлог Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на редовном мајском засједању 2012. године Момишићке Мученике прибројао је лику светих и прослављају се када и Севастијски Мученици 22/9. марта. Ове године имали смо велики јубилеј – 330 година од њиховог страдања. Тим поводом организован је научни скуп на тему „Живот и страдање Цркве и народа у Зети-Црној Гори у ХVII вијеку“. Поред Митрополита Амфилохија, на Литургији је саслуживао Митрополит Георгије из Словачке. Тога дана био је и организован Дјечији програм, на коме је учешћа узело око 400 дјеце полазника вјеронауке, а у вечерњим часовима имали смо и свечану академију на којој је приказан краткометражни играни филм о страдању Момишићких Мученика. На Академији су наступали Бора Дугић и Национални Ансамбл „Коло“. Можемо да заблагодаримо Богу на динамичном и веома разноврсном животу који се одвија у овој великој светињи. Осим вјеронауке за дјецу и дјечијег хора имамо и вјеронауку за одрасле, Друштво добровољних давалаца крви које је једно од успрешнијих у Црној Гори и које је до сада имало 17 акција, а у припреми је изградња дјечијег вртића при нашој парохији који ће носити име дјеце Момишићких Мученика. Биће то први црквени вртић у Црној Гори. Заиста су велики дарови ове светиње, па позивамо све оне који дођу у Подгорицу да обавезно обиђу и поклоне се Момишићким Мученицима.
- Са којим пастирским потребама је сте посебно суочени на повереној Вам парохији?
Бројни су и велики проблеми са којима се људи нашега времена боре. Нарочито смо тога свједоци приликом боравка код Светог Василија у Острогу. Многе неизлечиве болести, депресија, сиромаштво, морално посрнуће и изопачености, све су ово одлике времена у коме живимо. Али од свега овога чини ми се да је највећи проблем – одсуство смисла живота и постојања. Често имамо осјећај да људи не знају ни одакле су дошли ни коме иду. Свакодневно су изложени разном пропагандом, страхом, неизвијесношћу за будућност. Све то доводи људску душу до лудила. Тако да не чуди што су антидепресиви најпродаванији медикаменти данас. Млади су данас нарочито на удару. Од дјетињства размажени и ненавикнути на ношење крста већ у најранијој фази наметну им се циљеви које, или не достигну или достигну, али виде да то није ни изблиза оно што су очекивали. И онда настаје проблем, пуцање по шавовима. Човјек разапет између онога што јесте и што је очекивао. Зато је Ријеч Божија и вјера у Христа Бога једини смисао живота сваког човјека. У тој дјелатној вјери све добија смисао – и рађање, и живљење, падови и успони, и страдање и успјеси. На крају, вјера осмишљава и смрт. Зато је улога и одговорност Цркве Православне данас велика. Од свих хришћана, а нарочито од нас свештеника и наших епископа се очекује да живимо сагласно овој вјери, јер сам сигуран да ће нас Господ питати за сваку повјерену нам душу.
- Драги оче Никола, благодарим Вам на овом садржајном и надахнутом разговору и користим прилику да Вама и свим делатницима на пољу црквене мисије на радију Светигори, честитам овај значајан јубилеј желећи Вам свако добро од Господа нашег и призивајући у погодно време Његову помоћ!
Хвала и Вама на прилици да разговарамо. Велика ми је част да сам имао прилику да будем дио овог важног часописа који је препознат као озбиљно духовно гласило са бројним интересантним текстовима, разговорима и поучним причама и који траје преко 60 година, што је најбоља потврда онога што радите.
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић,
члан уређивачког одбора Православног мисионара
