(Петар Костић, ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)”, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Призрен – Нови Сад, 2018.г.)
Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена је за кратко време по други пут обрадовало љубитеље српске црквене и националне историје. После објављивања књиге ”Листићи из ближе и даље прошлости”, Друштво је објавило репринт издање књиге Петра Костића ”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)”. Подсећања ради, ово је треће издање књиге.
Прво издање је објављено у Београду 1928. године у Београду као награђена књига из Задужбине Архимандрита Нићифора (Дучића). Друго издање је објавио Међуопштински архив у Призрену 1998. године, али је то издање, услед деловања злочиначког терористичке УЧК и НАТО агресије, остало у Призрену. Претпоставља се да су Албанци, у другој половини јуна 1999. године, уништили комплетно издање те књиге, као и много других српских књига и архиве. Сачуано је свега три примерка тог издања. Треће издање се појавило две деценије после другог и осам деценија после првог издања. Ово издање књиге је објављено на предлог умировљеног Епископа Захумско-Херцеговачког г. др Атанасија (Јевтића), а осим њега, пријатељи издања су Библиотека Матице српске у Новом Саду и Мишо Николовски. Уредник и приређивач трећег издања је др Александра Новаков. Књига је обима 167 страна Б5 формата.
Књига се отвара предговором др Александре Новаков, а у њему је изложен животопис Петра Костића, наведене су његове најважније дужности и послушања која је обављао, као и књиге и радове које је написао. Указано је на значај Костићевог дела, јер је ”он пронашао и искористио историјске изворе који су неколико деценија након тога неповратно нестали” (стр. V). Без сумње, реч је о књизи која нам, приказујући буран и динимични, али стамени и непоколебиви живот православних Срба у Призрену и околини, кроз бројне примарне и секундарне историјске изворе, литературу, а посебно кроз живо сећање аутора ”помаже у борби за опстанак Српског народа на Косову и Метохији” (стр. V). У томе је и актуелност и непролазни значај Костићевог дела не само за Призрен и Призренце него и за све Србе, јер нема Србина, а ни српског краја који се не треба угледати на Призрен. Осим сведочанства о историјском трајању и непоклеку призренских Срба, чији се број кроз историју много пута мењао, др Новаков указује и да објављивањем ове и других Костићевих књига ”духовно обнављамо Призрен и чувамо га у мислима, садашњим и будућим генерацијама” (стр. V), али се и ”сећамо прегалаца који су делали у корист српског националног бића” (стр. V).
Иза предговора др Новаков, долази Костићев предговор првом издању књиге из 1928. године. Костић је свој предговор почео одом и неизмерном захвалношћу коју је изразио ”православном српском свештенству обојега реда (мирском и монашком – прим. В.Џ.)” због тога што се ”у опште узевши, ни у најмучнијим данима нашега народа не само што се није никако од њега делило, него је све патње и муке заједнички са њим подносило” (стр. 3).
Костић је као Србин и Призренац, богослов и народни прегалац, у овој књизи, али и у другим радовима, посебно критичан према тзв. Великој сеоби Срба 1689/1690. године коју на више места назива ”бегством наших патријарха”. Костић нас са пуним правом враћа на тај догађај када се са патријархом и епископима иселило око 37 хиљада српских породица са Косова и Метохије. Костић пише као један од оних Срба који су, без сумње, кроз своје претке и својим животом на Косову и Метохији остали на тежем путу као последњи чувари српског имена и православне вере у неподношљивим условима многоструких османских репресија. Зато Костић своју захвалност упућује свештенству обојега реда ”коме се има у многоме захвалити и што се одржа у својој народности и православној вери остатак нашега народа, који се не исели у прекодунавске земље после бегства наших патријарха” (стр. 3). Он, не без разлога и са пуним легитимитетом православног хришћанина и тврдог Косовца, поставља питање које се ретко када чуло: ”Јер, шта би било да се и све свештенство иселило?” (стр. 3). То свештенство које ”није хтело напустити своју паству и наше чувене манастире Дечане, Патријаршију Пећску и Грачаницу” је, по сведочанствима и Костићевом запису, због свог останка на својим вековним огњиштима и крај својих мученичких свештених олтара ”претрпело сав излив гнева од стране Турака, који су поново загосподарили тим крајевима, прогнавши отуда аустријску војску 1689. године” (стр. 3). Костић благодари том преосталом јуначком и стаменом српском православном свештенству на Косову и Метохији и зато што је одржало и наше славне манастире ”у којима је наш заоставши живаљ налазио извесне утехе у мучним данима свога живота” (стр. 3). Посебно је указао на удове мирске свештенике ”који хиташе у оближње њима манастире да не би ови потпуно опустели” (стр. 3).
Из предговора првом издању се види Костићева решеност да напише истиниту и објективну књигу и да никоме, без обзира на чин, звање или службу, не одузме или не дода оно што му не припада. Редови из његове књиге показују да он није био пуки занесењак и романтичар него је својим оштрим пером показао да је био сав Призренац, Косовац, Србин. Потресан је његов запис да ”што смо се више одмицали од ранијег (страдалног – прим. В.Џ.) времена, све се мање дало видети старога пожртвовања, а тако исто све мање оданости нашим светињама и све мање моралних особина” (стр. 4).
У центру Костићеве истраживачке и списатељске пажње су живот и црквена организација православних Срба у Призрену и околини, који су описани кроз клирике, вернике, парохије, храмове, манастире, црквене општине и установе. Без зазора је навео да је ”у Призрену и околини било заслужних свештених лица обојега реда, мирског и монашког, а било је и правих незналица и бекрија” (стр. 4).
И наслов, а посебно садржај књиге сведочи да се призренски Срби – верници, свештеници и монаси – никада нису помирили са стањем које је Србима наметнуто најпре у политичком смислу под влашћу Турака, а потом и два пута у црквеном смислу – после два османска укидања Пећке Патријаршије. Посебно оног другог из 1766. године. Без сумње, Срби су по крајњем снисхођењу и нужди невољно прихватали тај ”нови црквени поредак”, оличен у канонској јурисдикцији Цариградске Патријаршије после укидања Пећке Патријаршије. Посебно је било проблематично присуство архијереја Цариградске Патријаршије, који су на древну призренску катедру долазили без знања једне једине српске речи и са султанским актом у рукама. Срби се нису мирили са таквим стањем већ су се најчешће на крајње црквен, а понекад богме и на народни начин, борили да добију Србина за епископа. То су они поставили као реалан циљ своје борбе. И на крају су га остварили. Јер, нико са народом није добио парницу!
Иако је Призренска Епископија древна епископија из досветосавског, односно из кирило-методијевског периода, Петар Костић је прескочио њен целокупни историјат, па је књигу започео са описима рашко-призренских митрополитâ ”од укинућа наше Патријаршије у Пећи до 1896. године”. У том делу књиге, на 14 страна је описано 11 рашко-призренских митрополита: Гаврило, Софроније, Евсевије, Јанићије, Хаџи-Захарије, Ананије, Герман, Синексије, Игнатије, Партеније и Мелетије (стр. 7 -22). Чињеница да је за 130 година на трону Епископије Рашко-Призренске промењено 11 митрополита довољно говори за себе при чему треба имати у виду да је, рецимо, Митрополит Мелетије био на трону од 1854. до 1895. године, тј. 41 годину.
Уочљиво је да Костић према њима као ”фанариотима” нема изразито негативан став. Све што су добро учинили и допринели – признао им је и одао им је захвалност, али и све што је било негативно, чак и лични живот код неких, записао је да је служило на саблазан поробљеном народу. Није се либио да опише како су се призренски Срби у појединим моментима борили и изборили са самовлашћем, зулумом и самовољом појединих архијереја – фанариота у Призрену које су, по запису Григорија Божовића на другом месту, и Турци и Срби називали ”деспот-ефендијама” (на пример, Митрополита Игнатија је описао као ”највећег глобаџију своје пастве, цркве и манастира” (стр. 149)). У књизи се налазе важни записи не само о тим личностима из наше црквене историје него и о њиховим принадлежностима, као и митрополитским намесницима.
Ипак, посебан предмет Костићеве пажње су свештеници, парохије, цркве, манастири и црквене установе. Парохијски живот је описао првенствено кроз 92 пароха у том периоду на парохијама у Призрену (31 свештеник), Средачкој парохији (9 свештеника), Љубижданској парохији (6 свештеника), Мушутишкој парохији (5 свештеника), Велико-хочкој парохији (7 свештеника), Зочишкој парохији (6 свештеника), Ораховачкој парохији (4 свештеника), Горњо-србичкој парохији (4 свештеника) и у Сиринићкој Жупи (20 свештеника). Изузетно су описани и призренски духовници – свештеници ”обојега реда”, који су, по благослову надлежног митрополита, исповедали верни народ пре приступањ Светој Тајни Причешћа. Од великог значаја је и упоредни приказ броја српских домова по призренским и околним парохијама за 1885. и 1925. годину, а приказани су и свештенички приходи из нурија (парохија).
У другом делу књиге су описане призренске цркве и манастири. За парохијске цркве, старе и новије, Костић наводи да су оне сведочанство ”колико је наш народ био предан Цркви и својој православној вери” (стр. 71), јер је своје Светиње подизао ”у она тешка и мучна времена” (стр. 71). Костић наводи податак да ”за време наше старе владавине ниједан протопопијат није био богат црквама као што је био призренски” (стр. 71) и да је ”у околини (Призрена – прим. В.Џ.) врло ретко било села које није имало бар по једну цркву” (стр. 71), а било је села око Призрена која су имала ”од три до десет цркви” (стр. 71). Даље, наводи да би га ”далеко одвело када би све бивше старе цркве увео” (стр 71), па се у књизи ограничио само на старе и новије цркве ”за које се бар зна којим су светитељима биле посвећене” (стр. 72).
Чудесни су Костићеви описи Богородице Љевишке ”петокубне задужбине краља Милутина” (стр. 72), нове Саборне Цркве Светог Ђорђа (стр. 83) за коју су Срби 1855. године, после четврт века молби, једва добили ферман за изградњу, а коју је саградило нешто преко 800 призренских домаћина (колико је било одушевљење да се, и поред постојећих призренских храмова, сагради нови Саборни Храм, Костић илуструје податком да је руска царица Марија Александровна 1869. године одобрила средства за све трошкове око изградње Цркве Светог Ђорђа, али су чланови Црквене општине Призренске са благодарношћу одбили тај поклон, јер се ”тадашњи млађи нараштај није желео показати недостојиним својих старијих” (стр. 85).
И тада су, а посебно данас су важни Костићеви наводи о старим разрушеним призренским цркавама – Светог Николе у Дечанској улици, Светог Николе у Терзи махали, Светог Прокопија у улици Светог Прокопија, Светог Пантелејмона у Пантелејској улици, Светог Прокопија у Шарпланинској улици, Светих Врачева ”северно од старе Цркве Светог Спаса” са гробљем на коме су до 1866. године сахрањивани затвореници, Свете Недеље у Синђелићевој улици, Светог Атанасија, Светог Петра на јужној страни вароши уз леву обалу Бистрице, Богојављенску Цркву у месту Мараш крај Бистрице, Светог Илије на десној обали Бистрице, Свете Јелене на десној обали Бистрице где се налази џамија Мустафа паше Призренца, Свете Петке при крају улце Престолонаследника Александра, Светог Николе уз десну обалу Бистрице изван вароши, Светог Пантелејмона крај ушћа Бистрице у Дрим.
Костић је, осим тога, на основу прикупљене историјске грађе и сведочанства, мање или више, описао и 99 православних цркава у сеоским парохијама око Призрена и то: 9 цркава у Средачкој парохији, 8 у Горњоселској, 5 у Севачкој, 21 у Мушутишкој, 12 у Велико-хочко-зочишкој, 20 у Ораховачкој, 13 у Србичко-љубижданаској и 11 у Сиринићкој.
Његова пажња је посебно била усмерена на манастире у Призрену и околини, па је описао Манастир Светог Димитрија на југозападу града крај Бистрице и Манастир Светог Архиђакона Стефана – оба из времена Светог Краља Милутина. Затим, Манастир Светог Петра Коришког у Кориши, Манастир Светих Архангела на Бистрици, Манастир Светог Марка у Кориши и Манастир Свете Тројице у Мушутишту (објавио је и Поменик овог древног манастира).
Осим парохијских храмова и манастира у и око Призрена, Костић је оставио и своје записе о Српској православној црквено-школској општини у Призрену, Црквено-певачком друштву Светог Уроша, као и о призренским Хаџиларима и Светогорцима – поклононицима Гроба Господњег и ходочасницима Свете Горе (пише Костић: ”У Призрену се држи: ко три пута оде у Свету Гору као да је ишао у Јерусалим” (стр. 45)).
У предмету Костићеве истраживачке и списатељске пажње су се нашли и римокатолички храмови у Призрену. Он наводи да су римокатолици у средњем веку, ”за време наше старе владавине” (стр. 116), у Призрену имали две цркве: Светог Петра ”Supra Prizrend” и ”St. Marie de Prizrend”. Наводи и податак да је римокатолика у Призрену у XIX веку било 20 до 30 домова, ”те се нису могли даље ширити и заузети развалине наше цркве” (стр. 116).
Костић описује и насртаје римокатоличке јерархије, који су се после Кримског рата одвијали под патронатом тадашњих католичких држава, на наше порушене цркве и манастире како би их присвојили. Због тога су се чак и мухамедански прваци Фета-бег, Х’з’р-ага, Сејфула-ефендија и други ”револтирали и позивали наше да ступе у одбрану своје старине” (стр. 117). Даље, важан је и навод како је призренски бискуп Урбан Богдановић, покатоличени Србин или, како пише Костић, ”наше горе лист” (стр. 117), уз помоћ француског конзула Хекарда из Скадра ”заузео развалине наше бивше Цркве у Јањеву Светог Николе, а са развалина, такође нашег бившег Манастира Војсиловице, пренео је камење и подигао цркву за католике” (стр. 117).
Интензитет римокатоличких насртаја на наше Светиње је у XIX веку, посебно око Скадра, био такав да је, на пример, Митрополит Јанићије 1805. године био принуђен да пише турском султану у Цариград и тражи заштиту. Султан Селим III је по тој жалби издао ферман следеће садржине:
”Нико не сме, ни муслимани ни латини, без особитог фермана присвајати себи старе развалине цркава и манастира који су из давнина припадали житељима грчког верозакона” (Костић на више места у овој књизи, као и у другим радовима, да је националност у Турској третирана кроз националност врховног верског поглавара).
Ова књига Петра Костића и данас у методолошком и истраживачком смислу може и треба да послужи као пример како треба приступити прикупљању грађе, истраживању и обради литературе приликом писања монографије о јерархијском, монашком и народном животу у Цркви на одређеном простору. Да Петар Костић није написао ову књигу, како с правом наводи др Александра Новаков, бројни извори и сведочанства о црквеном животу православних Срба у Призрену и околини би за науку и ширу јавност заувек били изгубљени. Странице Костићеве књиге су, заправо, амплитуде и координате црквеног живота православних Срба призренског краја у једном од најтежих векова Срба на Косову – после другог укидања Пећке Патријаршије до коначног ослобођења од Турака 1912. године.
На моменте, читалац ове књиге може да закључи да уместо историјског штива чита савремени призренски црквени летопис, али је од посебног значаја то што нам ова књига даје смернице како ваља и треба остати, опстати и очувати се у Призрену и уопште на Косову и Метохији. А то никад од Косовске битке није било лако! Зато није ни чудо што је Епископ др Атанасије – по свему Косовац – предложио да Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена објави и ову Костићеву књигу.
”Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку” јесте књига која мора да има своје место не само у државним, парохијским, манастирским, епархијским и богословским него и у библиотекама историчара, који проучавају историју Српског народа и Балкана у XIX и XX веку, јер својим садржајем помаже у одгонетању на многа питања. Ова књига посебно може да помогне и челним људима Републике Србије како би схватили како се доносе судбоносне одлуке по Косово и Метохију, а тиме и за Српски народ у целини.
На крају, Костићева књига је и својеврсни Призренски поменик митрополита, свештеномонаха, свештеника и добротвора Светих Божји Цркава и Манастира. Верујем да ће се ревноснији свештенослужитељи, надахнути животописима и делима својих свештених претходника, али и да ће њихова и имена осталих Призренских свештенослужитеља и добротвора записати у личне, храмовне и манастирске поменике и да ће их молитвено помињати, јер су то својом вером, делом и подвигом одавно заслужили.
