Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота.
Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота.
Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А, он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли.
Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје.
Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај.
Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије.
Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе.
Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима .
Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом.
Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин!
